Prvo obraćanje selektora Veljka: Imao sam obavezu prema momcima sa Novog Zelanda

Očekivanja javnosti pred duele sa Engleskom i Letonijom, bar u većem delu javnosti, su mala. Međutim, očekuje se da posle svih lomova u ovom kvalifikacionom ciklusu Orlovi pokažu reakciju, i da novi selektor Veljko Paunović ubrziga naciji „bust“ optimizma.

Posebno, što je javnost oduševljena činjenicom da je sada već iskusni stručnjak, prvak sveta iz 2015. godine, odlučio da se posveti reprezentativnom fudbalu, i prihvati poziv FSS.
"Od kraja 2015. godine, skoro deset godina nisam bio u Sportskom centru u Staroj Pazovi. Osećam se prijatno kao i tada. Mnogo lepih sećanja… malo sam uzbuđen. Drago mi je što u Sportskom centru vidim ljude sa kojima sam i tada sarađivao, što su i dalje u Savezu i što imamo priliku da ponovo budemo deo zajedničke misije i novog zadatka", rekao je na početku razgovora Paunović.

Jasno je da je trenutak težak, ali da će Puanović imati dovoljno vremena da implementira svoje ideje i pvoede nas ka Prvenstvu Evrope 2026. godine. Sve preko toga bi bio bonus.
"Prilika ne bira trenutak, ali se ova ukazala u momentu kada je ostalo upražnjeno mesto selektora. Ja sam upravo završio jedan projekat i otvorila se mogućnost. Nije bilo puno vremena, odluka je morala brzo da se donese. Kockice su se poklopile. Moja dužnost je bila da odgovorim na poziv što je brže moguće, da dođem u Beograd i stavim se na raspolaganje reprezentaciji."

Ponovo će Paunović sarađivati sa „svojom“ decom sa Novog Zelanda. "Bio sam igrač, reprezentativac, ali nisam ostvario san da odigram onoliko utakmica za državni tim koliko sam želeo. Kao trener i selektor, taj osećaj se vraća. Prevashodno zbog ovih momaka koji se nalaze na fotografiji iza nas – sa Novog Zelanda. Možda je ovo i poslednja prilika da se ponovo nađemo na zajedničkom zadatku, kao pre deset godina. Nisam smeo da je propustim. U očima javnosti ovo je težak zadatak, ali znam da postoji grupa momaka koji znaju kako se pobeđuje i znaju kako da plovimo kroz ove nemirne vode. To mi uliva sigurnost da ćemo napraviti zajedništvo i sve što je potrebno za uspeh. Idemo svim srcem."

Novom selektoru ne manjka samopouzdanja.
"Polazim uvek od sebe. Autentičnost, vera u sebe. Kada verujete u ono što radite i u ljude koji vas okružuju, nema potrebe da tražite velike reči i izvor motivacije. To postaje prirodno stanje sigurnosti i samopouzdanja koje se prenosi na celu ekipu."

Neki od momaka iz te generacije zbog povreda nisu mogli da se nađu na prvom spisku Paunovića.
"Osetio sam uzbuđenje i ponos. Žao mi je što je nekoliko njih povređeno i nisu mogli da se odazovu pozivu, a veoma su bitni za grupu, bitni za koncepciju tima, kako u tehničkom i taktičkom, tako i u ljudskom smislu. Ali reakcije su bile divne. Tih deset godina smo ostali u kontaktu — bodrili se tokom povreda, čestitali jedni drugima na uspesima, delili trenutke. Čuo sam od Bate Mirkovića koji je vodio reprezentaciju u Andori da su momci i dalje sjajni profesionalci, da se međusobno poštuju, veruju jedni drugima, da ih i dalje krasi onaj isti entuzijazam. Sećam se kada smo se opraštali posle Novog Zelanda, rekao sam im da bih voleo te vrednosti da zadrže šta god da se desi u njihovim karijerama. Zato me je Batina informacija silno obradovala. Ponosan sam na njih."

Sada je fokus na meču sa Engleskom.

"Prva utakmica je uvek najvažnija. Maksimalno smo fokusirani na Englesku — reprezentaciju koja je već obezbedila plasman i dominirala tokom kvalifikacija. Nisu primili nijedan gol, njihovi napadači nisu imali milosti. Biće to najteži mogući protivnik. Ali u fudbalu je uvek 11 na 11. Srce, vera i priprema često prave razliku. Želimo da budemo hrabri, pametni, organizovani i da verujemo do kraja."

Veljkov otac - Blagoje je bio deo reprezentacije koja je 1968. zabeležila poslednju pobedu u duelima sa Engleskom.
"Da, i predsednik Džajić je tada postigao gol. Sećam se tih snimaka, slušao sam tatine priče. To je bio veliki dan za naš fudbal. Engleska je tada bila aktuelni svetski šampion. Pobedili smo ih tada – hajde da damo sve od sebe i sada. Fudbal uvek pruža novu šansu, a na nama je da budemo vredni i dostojni da je zaslužimo."
Govorio je i o kultu reprezentacije.
"Meni je tata preneo taj osećaj šta znači igrati za svoju zemlju. Igrao sam za mlađe selekcije i sećam se Santrača, Toplaka, Miljana… ljudi institucije… taj Lala ekonom… mi kad dođemo tamo, pa obučemo opremu, ona trenerka miriše… pa grb izvezen na dresu… Ja letim… letim! Taj kult reprezentacije je za mene bio ispunjenje snova. Svaki put kad sam se vratio iz reprezentacije u svoj klub, osećao sam se kao bolji igrač… Kao bolji čovek… sa mnogo više iskustva… kao da sam zaokružio jednu celinu.“