Prvi intervju Rafaela Varana posle povlačenja: Jedanaest godina sam igrao sa jednim kolenom

Kad je Rafael Varan objavio kraj karijere, mnogi su bili iznenađeni, čak i šokirani. Jedan od najboljih štopera današnjice, prvak sveta sa Francuskom, igrač u najboljim godinama. Sve je na prvi pogled bilo kako treba, ali se ispostavilo da je zapravo malo šta bilo u redu.

Prelazak u Komo je bio nagoveštaj toga. Kolena više nisu mogla da prate ubojit ritam koji nameće Premijer liga, pa je Varan morao da pređe u znatno manje zahtevnu sredinu. Delom i zbog toga što bi igrao jednom nedeljno, francuski štoper je prihvatio poziv ambicioznog italijanskog kluba, povratnika u Seriju A. Međutim, početak u ekipi Seska Fabregasa ujedno je bio i kraj Rafaelove karijere.

"Nadao sam se da ću nastaviti da igram, ali kada sam se prvi put povredio 11. jula shvatio sam da je gotovo. Znao sam, nije to bio ozbiljan problem, ali činjenica da je to bilo levo koleno bio je znak. Moje levo koleno moralo je da 'kompenzuje' desno od 2013. godine i zahvaljujući njemu sam uspevao da pronađem balans. A kada ti levo koleno kaže da mu je dosta nošenja tereta, moraš da ga poslušaš", rekao je Varan u intervjuu za L'Ekip.

Legendarni Paolo Maldini znao je da kaže da ako uklizaš, znači da si već napravio grešku, a Varan, i da je hteo, nije smeo da se oslanja previše na ovaj vid odbrane.

"Ponekad sam sebi govorio: 'Kako bi tek bilo sa dve noge...' Sve to shvatam olako, ali i zato što sam imao ovaj problem, stvorio sam svojevrsnu 'umetnost'. Godinama nisam uklizavao. Čekao bih pravi trenutak kada da uđem u duel, kada da stanem, da ubrzam ili da krenem da trčim pre napadača... Ne bih to uspeo da nije bilo ovog kolena. Od 20. godine igram sa Damoklovim mačem koji je visio iznad mog desnog kolena. Ono je postalo jako s vremenom, ali manje pokretno, a moje levo koleno je činilo sve što je imalo veze sa snagom. Kako sam igrao 11 godina sa jednim kolenom? Uz mnogo truda, odricanja, brige i učenja da se upravlja ravnotežom".

Kao što to obično i biva kod sportista, jako retko se otvaraju i ne žele da priznaju da imaju probleme. Takve stvari često pokušavaju da sakriju od očiju javnosti. Isto je uradio i Varan.

"Psihološki, kada bih ušao na teren, nisam mogao da kažem ostalim pa ni sebi da imam samo jedno koleno. U stvari, kada biste samo pogledali u koleno, zabrinuli biste se. Znao sam da mogu da se povredim, da polomim koleno, ali svi živimo sa rizikom. Ne stavljamo živote na kocku kao gladijatori, ali se igramo sa fizičkim problemima, to smo mi. Od malih nogu očvrsnemo, igramo sa bolom čitavog života".

Krivicu za to pripisuje sve većem broju mečeva, zbog kojeg se među aktivnim igračima poslednjih nedelja javila potreba za štrajkom. Opravdana, ako pitate Varana.

"Možda ne možemo da promenimo svet, ali morali bismo da uradimo neke stvari drugačije nego što to trenutno radimo. Neke stvari izmiču kontroli i situacija bi mogla da eskalira. Pričam o mentalnom zdravlju igrača takođe, ne samo o fizičkom. Sve je manje i manje kreativnih igrača, sve je u fizikalnosti. Fudbal bi trebalo da bude igra zasnovana na greškama, ali ih je sada malo jer je sve robotizovano. Trener koji vam dozvoljava da se krećete i kreirate je Karlo Ančeloti, drugačiji od nove generacije trenera".

Kako kaže, u jednom trenutku je poželeo da karijeru završi u Mančester junajtedu, ali...

"Početkom prošle sezone u Mančester Junajtedu rekao sam da bih voleo da završim karijeru tamo i nastavim tu avanturu. Međutim, to se nije dogodilo, a leto je bilo vrlo sadržajno. Tražio sam nešto posebno i pronašao to u Komu. Završio sam svoje iskustvo u Junajtedu pobedom u Kupu, ali sam već znao da projekat kluba nije za mene. Komo nije bio ekonomski privlačan niti egzotičan, ali na ljudskom nivou sve je imalo smisla. I dalje ima, budući da ću ostati uz klub. Moja budućnost je u Komu. Imam još mnogo toga da dam fudbalu. Tragam za kreativnošću i slobodom, a ne robotizovanim i uvek uravnoteženim pokretima", zaključio je Varan.