Prvi Blagojevićev veliki intervju za Ruse: Gradim nešto novo! Partizanu sam pomogao da bude stabilan

Osam godina posle osnivanja Akron je stigao do Premijer lige Rusije i u njoj je već treću uzastopnu sezonu. Verujete li da će klub, sa vama na čelu, za nekoliko godina biti na višem nivou?

„Bilo je lakše dostići ovaj nivo nego što je sada napraviti taj sledeći korak napred.“

Kako vam se dopada Toljati?

„Grad me podseća na deo Beograda u kojem sam živeo – Novi Beograd. Slične zgrade, bulevari... već znam kakav je život ovde. Praktično nema ničeg novog. Još nisam video Toljati u meri u kojoj bih želeo, jer mi posao trenera ne ostavlja mnogo slobodnog vremena. Ima mesta gde se može provesti vreme – šetalište pored reke, restorani. Nije loše, zanimljivo je.“

Prošle godine ste boravili u Moskvi kao trener Partizana, na Bratskom kupu. Kakvi su vam utisci o zemlji?

„Rusija je velika zemlja, video sam samo mali deo nje. U Moskvi sam obišao glavne znamenitosti koje bi svakom turisti bile zanimljive da vidi, proveo sam dva dana u Sankt Peterburgu, a što se tiče ostalih gradova, to su bili uglavnom samo hoteli u kojima sam odsedao tokom putovanja.“

Rusi i Srbi nazivaju jedni druge braćom. Da li su ti narodi zaista slični?

„Ne volim da generalizujem, svaka osoba je jedinka za sebe. Naši narodi su oduvek bili prijatelji; volimo da jedni druge zovemo braćom. Poslednjih godina mnogi ruski državljani žive u Beogradu. Uvek smo se trudili da se prema njima ophodimo s poštovanjem, a i ja osećam taj isti, pozitivan stav prema Srbima ovde.“

ASTANA JE MOJ NAJUSPEŠNIJI PROJEKAT

(Star sport)

Mogli ste ranije da završite u Rusiji, jer je sportski direktor Rodine, Aleksej Zinjin, rekao da vas je pozvao u taj klub?

„Da, postojala je ponuda. Dobro poznajem Alekseja Zinjina iz vremena kada smo zajedno radili u Debrecinu i poštujem ga. Koliko se sećam, nismo uspeli da postignemo dogovor, pa sam produžio ugovor sa Mađarima. Tu se priča završila, što je sasvim normalna situacija u fudbalu.“

Zimus su kružile glasine da prelazite u Rubin. Da li je bilo kontakata?

„Znam da je bilo razgovora sa mojim agentom, ali ne mogu više od toga da kažem.“

Da li su dva glavna rivaliteta u ruskom fudbalu – Spartak protiv Zenita i Spartak protiv CSKA – uporediva sa večitim derbijem u Srbiji?

„Već shvatam da su utakmice Spartak – Zenit i CSKA – Spartak veliki mečevi, ali sad to pitate nekoga ko je odrastao u Beogradu i radio u Partizanu. Ne mogu da budem objektivan, ha-ha-ha. Beogradski derbi za nas nije samo fudbalska utakmica. Tog dana se menjaju grad, atmosfera i ljudi. U Srbiji 90% zemlje navija za dva kluba, Crvenu zvezdu i Partizan. Ruska rivalstva nose svoje emocije i imaju svoju istoriju, ali za mene je glavni derbi onaj beogradski.“

Pre početka ove sezone, mnogi su Akron doživljavali kao tim Artjoma Dzjube. Da li je teško voditi klub odmah posle odlaska najboljeg ruskog strelca, asa i vođe tima?

„Sasvim razumem zašto se pojavila takva percepcija. Artjom je značajna ličnost ruskog fudbala, čovek snažne harizme i odličan igrač. Dzjuba je imao ogroman uticaj na tim, to je očigledno. Opet, počela je nova era, nije ni bolja ni gora, jednostavno je drugačija. Imamo novi tim, nove igrače, nove ideje. Moj zadatak je da obezbedim da ceo tim bude taj koji je heroj. A Dzjuba je, naravno, legenda ruskog fudbala. Izuzetno ga poštujem.“

Ko u trenutnom sastavu može da parira njegovim liderskim kvalitetima?

„Artjom je bio jedinstven vođa, ali sada je liderska uloga podeljena između nekoliko igrača i sviđa mi se kako se to odvija. Svako to pokazuje na svoj način. Jedan predvodi tim karakterom, drugi kvalitetom igre, treći glasom, a četvrti pristupom treningu. Po mom mišljenju, što se tim manje oslanja na jednog igrača, to je jači.“

Hoćete da kažete da Akronu trenutno nije potreban tako snažan i harizmatičan vođa?

„Trenutno pokušavamo da gradimo tim na drugačiji način. Imamo igrače od kojih svaki može da doprinese ekipi na osnovu svojih vrlina.“

Da li vam je bilo drago što ste ponovo u istoj svlačionici sa Stefanom Lončarom?

„Naravno, u pitanju je veoma kvalitetan fudbaler i sjajan momak. Vredno radi i uvek unosi energiju u tim. Stefan pretrči ogromnu kilometražu, a nije reč samo o distanci, već i o intenzitetu. Čak sam nedavno video i statistiku: prvi je po obimu trčanja, dok su svi ostali daleko iza njega. Ono što Lončar donosi timu je neprocenjivo.“

I Benšimol se takođe ističe?

„On je igrač koji pravi razliku na terenu. Volim igrače koji poseduju kvalitete koji im to omogućavaju. Benšimol ima određene slabosti na kojima treba raditi, ali donosi brzinu, agresivnost, snagu i golove. Prošle sezone je postigao deset golova, a sada ih već ima četiri.“

Igrao je i na Mundijalu za senzaciju u vidu Zelenortskih Ostrva. Da li ste navijali za njega?

„Iskreno, nisam imao vremena da gledam mnogo utakmica na Svetskom prvenstvu: treninzi, analize – posla je previše. Naravno da znam kako je Benšimol igrao za selekciju.“

Da li je Astana tvoj najuspešniji projekat?

„Veoma mi je važna, s obzirom na nivo tima i ono što smo izgradili u veoma kratkom roku. Što se tiče trofeja, Astana je moj najuspešniji projekat. Izgradili smo tim koji je postao šampion Kazahstana. U svakom klubu sam imao drugačiji put. Na primer, pomogao sam Inđiji da uđe u elitni rang srpskog fudbala, što je bio veliki uspeh. Sa Kaspijem, veoma malim klubom u Kazahstanu, uspeli smo da opstanemo u prvoj ligi. A ako govorimo o trofejima, Astana je moj najveći uspeh.“

Pre Akrona radili ste sa ruskim i beloruskim fudbalerima. Da li se njihov mentalitet mnogo razlikuje od mentaliteta Srba i Mađara?

„Oprezan sam kada su u pitanju stereotipi. Ponekad dva Srbina mogu biti međusobno različitija nego Srbin i Rus. Fudbalske kulture u tim zemljama su svakako drugačije, ali trener radi sa ljudima, a ne sa pasošima.“

Sarađivali ste sa u Kaspiju Leom Adamsom. Da li ste čuli za smrt štopera?

„Naravno. To je bila teška vest za mene. Dobro se sećam Lionela, već je bio deo tima kada sam ja stigao. Kada sam čuo šta mu se desilo... Bilo je to zaista tužno. I ne samo zbog našeg dobrog odnosa, uvek je tužno kada tako mlad čovek napusti ovaj svet.“

Kako ga pamtite?

„Dobro smo sarađivali. Leo je bio kvalitetan igrač. Mnogo smo razgovarali jer je bio takav čovek, veoma osetljiv, neko kome je bila potrebna stalna komunikacija. Bilo je teških trenutaka, ali naš odnos je postajao sve čvršći.“

Da li su vam Balaž Džudžak i Bibars Natho pričali o Rusiji?

„Ne mogu reći da smo mnogo pričali o tome, mada, naravno, znam za njihove karijere ovde. Sećam se da sam sa Balažom razgovarao o njegovoj odluci da pređe u Anži iz Mahačkale. Mnogi su ga kritikovali zbog tog poteza, smatrajući da je mogao da postigne mnogo više. On se ne kaje. Džudžak je u Rusiji igrao za dobre timove, sa veoma kvalitetnim saigračima. On i Natho su lideri sa karakterom i harizmom, koji vole pobede. Bibars je legenda Partizana, a Balaž legenda mađarskog fudbala. Za mene je rad sa njima bio izuzetno dragoceno iskustvo. Natho se nedavno penzionisao. Kada sam sarađivao sa Bibarsom, nije bio u najboljim igračkim godinama, ali je statistički gledano imao jednu od najboljih sezona u karijeri dok smo zajedno bili u Partizanu. Mnogo mi je pomogao i bio je ključan za tim tokom teškog perioda. Natho veoma voli klub, ostao je da živi u Beogradu, a njegova deca igraju za Partizan.“

Šta je, po vašem mišljenju, razlog potražnje za srpskim trenerima u Rusiji?

„Verovatno kulturološka bliskost, koja im pomaže da se brže prilagode. Srbi se, uopšteno govorim, brzo prilagođavaju svuda, na primer, mnogi naši treneri rade u Emiratima. Ne bih tražio neku posebnu tajnu u njihovim pasošima, ha-ha-ha. Ivić, Stanković, Nikolić, Jokanović, Muslin su različiti treneri, ličnosti i fudbalske filozofije. Ako su postigli rezultate u Rusiji, to je pre svega zato što su dobri stručnjaci, a ne zbog srpskog državljanstva.“

Da li poznajete nekog od njih?

„Naravno. Pre svega, imam veoma dobar odnos sa Markom Nikolićem. Redovno komuniciramo, čujemo se. Smatram Marka jednim od najboljih srpskih trenera. Veoma poštujem njegov rad. Znam koliko je dobro radio u Lokomotivi i CSKA, a sada je sa AEK-om osvojio prvenstvo Grčke i plasirao se u Ligu šampiona. Poznajem i Sašu Ilića, koji trenutno radi u Partizanu. Igrao sam beogradski derbi protiv Dejana Stankovića dok je on bio u Crvenoj zvezdi, pre toga smo se sreli u Mađarskoj. Poznajem Vladimira Ivića. Imam odlične odnose sa gotovo svim srpskim trenerima koje sam pomenuo.“

BILO JE STVARI OKO KOJIH SE NISAM SLAGAO SA MIJATOVIĆEM, NATHO JE LEGENDA

(Star sport)

Dvaput ste bili u Partizanu, ali zašto ti mandati nisu bili duži?

„Morate razumeti sve okolnosti: Partizan je složen klub koji se našao u teškoj situaciji. To se odnosi i na sportski i na organizacioni aspekt. Prvi put je klub inicirao rastanak, zatim su me pozvali nazad i ja sam prihvatio. Partizan mi je veoma važan. I moj drugi boravak tamo završio se ranije nego što sam želeo. Bilo je trenutaka tokom mog rada u Partizanu kojima sam bio veoma zadovoljan, ali bilo je i stvari koje su mogle biti bolje urađene. Ipak, ne želim sada, iz Rusije, da analiziram period u Partizanu. Ovaj klub mi je doneo mnogo toga dobrog, postao sam jači i kao trener i kao ličnost. Partizan će zauvek biti moj klub. Verujem da sam u teškom trenutku pomogao ekipi da postigne stabilnost.“

Sada su ponovo počele teškoće: Partizan je bliži dnu nego vrhu tabele. Da li je teško gledati to?

„Jeste. Partizan trenutno prolazi kroz jedan od najtežih perioda, što je, naravno, teško podneti ako gajite određene emocije prema klubu. Nadam se da će se vratiti na svoj nivo.“

Kakav je šef legendarni Predrag Mijatović?

„Predrag Mijatović je veliko ime našeg fudbala. Ima ogromno međunarodno iskustvo, nekada je bio igrač i sportski direktor Real Madrida. Imali smo profesionalan odnos. Bilo je stvari oko kojih smo se slagali, ali i onih u kojima smo se razlikovali. To je normalno, posebno u velikom klubu. Izuzetno poštujem karijeru Mijatovića i ne bih želeo da sada govorim o bilo kakvim problemima.“

Zašto vaša igračka karijera nije bila uspešna?

„Verovatno zato što nisam bio dovoljno dobar fudbaler, ha-ha-ha. Tako je jednostavno. Upravo zato sam rano počeo da posmatram fudbal iz drugačije perspektive. Video sam ne samo šta se dešava na terenu, već i zašto se to dešava. U jednom trenutku sam shvatio da će moj put u fudbalu biti drugačiji. Sa 27 godina sam diplomirao na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje i stekao neophodne licence. Shvatio sam da od moje igračke karijere neće biti ništa, pa sam odlučio da ostanem u fudbalu u drugoj ulozi. Počeo sam da radim kao trener.“

Da li to može čak i da bude prednost?

„Mislim da može. Kada sam imao 27 ili 28 godina, dobio sam ponudu da radim u akademiji beogradskog kluba u kojem sam prethodno igrao (Posavac, op. aut). Nije bilo lako prihvatiti činjenicu da više neću igrati fudbal i preći na drugu ulogu.“

U Rusiji su neki ljudi skeptični prema trenerima bez velikog igračkog iskustva. Šta vi kažete na to?

„Svako ima pravo tako da razmišlja i to mi ne smeta. Ne mislim da moram bilo koga da ubeđujem rečima da zaslužujem da budem trener. Da, nisam imao veliku igračku karijeru; bio sam prosečan igrač. To nikada nisam krio. Takođe ne poričem da veliki igrač počinje trenersku karijeru sa prednošću: poznaje svlačionicu, pritisak velikih utakmica, sve je video iznutra i radio je sa vrhunskim stručnjacima. Ja to nisam imao, ali sam morao da pronađem druge prilike: da učim, stičem iskustvo, pravim greške i ponovo učim. Bavim se ovim već mnogo godina, tako da se neću raspravljati sa ljudima koji to govore. Glavni argument svakog trenera je njegova ekipa. Ako igra dobro, onda trener radi sve valjano. Ako ne, nikakva istorija ga neće spasti“, precizan je u objašnjenju Srđan Blagojević.