Saša vs Blagoje

Nazadovanje. U svakom smislu. Ni prošla sezona nije bila dobra, a tek je ova katastrofalna. Ne samo da se stvari nisu pokrenule nabolje, nego je Parni valjak na nizbrdici. I po pitanju igre i po pitanju rezultata. Ako neko nađe pozitivan detalj za koji bi mogao da se uhvati, trebalo bi mu uručiti Nobelovu nagradu za razumevanje fudbala.

Kakav je pad doživeo Partizan u smislu kriterijuma, vrednosti i očekivanja možda se najbolje može proceniti na osnovu učinka trenera u prvih deset prvenstvenih utakmica. Ne samo u smislu statističkih pokazatelja, već utiska među Grobarima, u kompletnoj javnosti, kao i u klupskim kancelarijama.

Kada je Srđan Blagojević prošle godine u ovo doba ređao pobede, bilo je gunđanja kako igra nije baš po meri, kako pojedini talenti nisu dovoljno dobro iskorišćeni, kako je mogao više, spočitavala mu se eliminacija iz Evrope i što nije odoleo Crvenoj zvezdi, iako je odigrao korektan derbi. No, 4. oktobra 2025. dobio je Vojvodinu tokom proslave 80. rođendana (1:0), na dan preuzeo prvo mesto na tabeli i makar dao navijačima nadu u lepše dane.

Mesec dana kasnije Blagojević je smenjen posle eliminacije iz Kupa Srbije od Mačve i poraza od Čukaričkog na Banovom brdu. I to na izričit zahtev tadašnjeg potpredsednika Predraga Mijatovića, kome se nije dopalo ni kako je trener završio prolećni večiti derbi, niti četvrtfinalni kup okršaj sa TSC-om, pa ga je samo čekao. I dočekao slabije rezultate da ga skloni sa klupe.

*****

MOZZART RELAX: Tiket ti odmah postaje dobitan!

*****

Tada su zahtevi bili da se promoviše Partizanova mladost, da se igra dopadljiv fudbal, da se pobeđuje u nizu i sa ove vremenske distance, iako tada ni svi mi u medijma, ni deo navijača, nismo razumeli, može da se kaže kako je Blagojević odradio dobar posao u odnosu na okolnosti. Bez novca i bez prave podrške u klubu, jer da je podrška postojala, ostao bi na klupi i rukovodioci bi istrajali na ideji bez obzira na dva poraza. U trenutku rastanka sadašnji trener Akrona je ostavio tim na drugom mestu na tabeli, sa potencijalom u mladim igračima kakvi su Vanja Dragojević, Milan Roganović i Andrej Kostić, dok pošteno govoreći u Ognjena Ugrešića nije verovao, iako je tržište pokazalo da je on doneo najviše novca kasnijim transferom.

Sada je situacija potpuno drugačija. Nema „zlog” Predraga Mijatovića, nema ko da „podriva” svlačionicu kao što se tada pričalo, nema Đorđija Ćetkovića označenog kao da je najveći problem. Kakav je to samo spin bio. Bogami nema ni rezultata kakvi su bili pre samo godinu dana, a ocenjeni su – nedovoljnim.

(Star sport)

U ulozi šefa stručnog štaba je Saša Ilić, ali je učinak Partizana slabiji nego u prvom mandatu Srđana Blagojevića. Na uzorku od deset utakmica, koliko su crno-beli odigrali u ovom šampionatu – i koliko su imali prošle jeseni u ovo doba, sve dok u odloženom susretu druge etape predvođeni Markom Jovanovićem i Đorđijem Ćetkovićem nisu savladali Javor u Ivanjici – pokazatelji su dramatični. Ekipa je deseta u poretku (bila je druga); dobila je samo tri utakmice (imala je osam slavlja kod Blagojevića), uz to je manje efikasna (postigla deset golova manje nego lane 18:28), a znatno je poroznija (primila deset golova više, 9:19) i posledica tih brojeva ima pet poraza, naspram samo jednog u isto vreme pre 12 meseci. I to od Crvene zvezde.

Tada se pravila drama što je Partizan primio dva gola od Napretka i Spartaka, ekipa koje su već tada nagoveštavale da će ispasti iz lige, a sada niko „a” Saši Iliću nije rekao što protivnici dolaze u kazneni prostor kao da se šetaju Knez Mihajlovom. Dobio je trener plebiscitarnu podršku navijača tokom revanša sa Hetafeom, ali je uz izraze zahvalnosti sam rekao da će strpljenju publike doći kraj. Igre njegovog tima ne pomažu da se ambijent na tribinama popravi, čak i posle pobede nad Novim Pazarom.

Veliko je pitanje da li je sve do Saše Ilića ili ima nešto i do izbora rukovodilaca kada je u pitanju igrački kadar, jer su pričali, pre samo nekoliko meseci, da nema velike razlike što ne igraju Dragojević i Ugrešić, nagovestili da će Partizan u napadu biti sila, uzdali se u novu energiju zahvaljujući povratnicima iz inostranstva i osveženjima u liku stranaca. Sada: da li je do struke što taj novi tim – a angažovano je čak devet igrača – nije uspela da iskoristi valjano ili je do toga što je kvalitet pojedinaca oskudan. Sigurno ima i jednog i drugog, garantovano nema apsolutne istine.

Zato bi za dobrobit Partizana, na koju se svi pozivaju, bilo zgodno kada bi Rasim Ljajić i Danko Lazović prestali da po kuloarima krive struku za propuste, kao da ne vide svoju krivicu kakav su tim napravili, ali i da Saša Ilić, koliko god velika legenda bio, a jeste najveća u ovom veku i jedna od najvećih od postanka kluba, prestane da se u direktnoj komunikaciji sa ljudima iz kluba žali kako mu kadar ne valja i kako igrači nisu za Partizan, jer i sam, valjda, zna da su kvarljiva roba i da su mu, možda zato što ih kritikuje, pojedinci okrenuli leđa. Deluje kao da se svi ponašaju u rukavicama, uprava stidljivo zamera struci, a neće to javno da kaže. A i obrnuto nije daleko od istine.

U tom napetom stanju ni fudbaleri nisu cvećke. Ako dođemo do protagonista, moramo da se zapitamo šta su to Sek, Zubairu, Miladinović, Čumić, Baba, Že, Aleksić, Kostić (mogli bismo tako do sutra) uradili u karijerama da ne slušaju trenera. Ne Sašu Ilića, nego – trenera.

Kao što su crno-bele bebe slušale Srđana Blagojevića. Ako su ga slušale. Ako ništa drugo, makar su principi u igri bili jasno definisani i laiku očigledni. U sadašnjem timu su možda postavljeni, ali ih se niko ne pridržava i zato Partizan od apatije klizi ka anarhiji. Nazaduje.