Prokleta je ova nedelja... I ne samo ova nedelja

Reprezentacija kao stagnacija. Trebalo je da napreduje, da u dahu preleti jednu od najlakših grupa u istoriji evropskih kvalifikacija, a došla je u poziciju da strepi. Sa ove tačke gledišta čak i nije toliko važno da li će videti završni turnir prvi put posle skoro četvrt veka, jer tapka u mestu i umesto progresivnih, beleži tek povremene uspehe, čije razmere ne deluju dovoljno velike da sakriju sve mane ovdašnjeg fudbala.

U danu poraza na Puškaš areni navršilo se devet godina od prekinute utakmice u Beogradu sa Albanijom i taj meč, sve samo ne fudbalski, predstavlja referentnu tačku na osnovu koje se može zaključiti da Srbija nije baš tolika sila kao što (se) predstavlja(lo). Od jeseni 2014. kad su počele kvalifikacije za Prvenstvo Evrope 2016. bilo je više razočaravajućih nego svetlih trenutka. Nismo videli Francusku, ni kontinentalni šampionat organizovan u više različitih gradova, rizikujemo da ne ugledamo i Nemačku. Što reče Nemanja Maksimović posle beogradskog neuspeha u duelu sa Mađarskom: „Majstori smo da zakuvamo“. Otišli smo na dva Mundijala, a kako smo izgledali u Rusiji i Kataru biće onih koji će konstatovati: „bolje da nismo“.

Za to vreme Albanija, ako se već sećamo drona i provokacije na koju smo naseli, nalazi se na čelu grupe i koliko god je gledali sa visine, uradila je nešto pozitivno u ovom ciklusu u konkurenciji Poljske i Češke, selekcija koje su na evropskom tlu makar u rangu Mađarkse. Ako ne iznad nje. Niko se ne bi menjao sa Albanijom na uzorku prethodnih devet godina, ali u ovoj situaciji možda bi trebalo pogledati kako su to komšije sa Brazilcem Silvinjom uspele da se maltene plasiraju na EURO. I Albanci i mi smo od prekinutog meča u Humskoj promenili po šestoricu selektora, tako da o kontinuitetu struke teško može da se govori.

Albanci su u euforiji. I Mađari. I Hrvati će na Prvenstvo Evrope, jer nema ko da ih ugrozi. Kod nas je interesovanje za reprezentativni fudbal palo na najnižu tačku nepunih godinu dana pošto smo Orlove pratili na Bliski istok očekujući da će doleteti do visokog plasmana. Sad se običan čovek ne zanima previše, jer se oseća izneverenim. Igrači i selektor(i) se nisu postarali da taj imidž poboljšaju, pa je ova sedmica što se tiče reprezentacije dobila obrise – fatalne.

Ima i ta Liga nacija...

Fijasko mlade reprezentacije u Notingemu (poraz od Engleske 1:9), neuspeh A selekcije u Budimpešti (1:2), u međuvremenu smo saznali da omladinci nisu baš toliko dobri kao što su nas zavarali izdanjem u Gornjem Milanovcu (5:4), jer su od Italijana glatko izgubili u Staroj Pazovi (1:3). Ako neko smatra da je slučajno što smo u razmaku od nekoliko dana dobili triput preko nosa onda je to pokazatelj da u FSS posmatraju stvarnost kroz ružičaste naočare i da kroz njih, verovatno samo tamo zaposleni, vide svetlu budućnost. Trenutno je – maglovita.

Od te 2014. nismo stvorili beka koji bi mogao da igra se seniore, nemamo vezistu sposobnog da izdrži tempo na nivou Lige šampiona, naši najbolji igrači su prošli zenit karijera i, uz dužno poštovanje njihovih izbora, više ne igraju elitni evropski fudbal, već prvenstvo Saudijske Arabije i(li) Ligu konferencije, neki samo Ligu Evrope, tek trojica Ligu šampiona. Sve je to legitimno, ali ne zaboravite da najbolji igrač Mađarske igra i (tek će) da napreduje kod Jirgena Klopa u Liverpulu. Pritom, Dominik Soboslaj ima samo 22 godine.

Mlada reprezenatacija nam je skrhana raznim interesima, lobiranjem, rokadama, iznuđenim rešenjima na terenu i van terena i zato nije ni čudo što od pomenute 2014. nikog nije savladala kad bi se nekako domogla Prvenstva Evrope (na devet utakmica izvukla je samo dva nerešena ishoda), uz napomenu da na dva prethodna nije ni učestvovala. Deluje da neće ni na narednom u Slovačkoj. Kao što se čini da iz tabora Orlića nema materijala za prekomandu u jači tim. Omladinci su od osvajanja pehara u Litvaniji 2013. samo još jednom videli završni turnir i na na njemu nisu slavili.

Taj lavirint u kome ne znamo da li je prioritet stvorti igrače za A tim ili biti uspešan u mlađim kategorijama, kao i zabluda da smo 11. po kvalitetu liga Evrope (možda po nekim sumanutim tablicama, ali svakom ko gleda fudbal jasno je da je to suprotno stvarnosti) dovodi nas na raskršće i nameće temu: kojim putem želimo? Nije bilo tako davno kad je Veljko Paunović posle osvajanja Mundijalita prognozirao (hrabro/ambiciozno/ljudski) da bismo mogli na tron u seniorskoj konkurenciji. Ta ideja sa ove tačke gledišta deluje suludo, jer smo na stranputici i moralo bi da se desi nešto krupno kako bi narod opet počeo da veruje, da se nada i jedva čeka naredni meč. I dalje ćemo, kakvi god rezultati bili, pratiti šta rade, očekujući da se probiju do završnice. Kao nacija smo naviknuti i na razočaranja, ali i na podvige, čak i kad to niko ne očekuje. Spremni da otpišemo vaterpoliste ne znajući čak ni kad počinje olimpijski turnir, košarkaše da ispratimo maltene uplakani, jer se jedan nije pojavio na pripremama, a bile su medalje. Zlatna i srebrna.

Ako se plasiramo na EP: U drugi šešir više ne možemo, porasle šanse da padnemo u četvrti

Tad smo zaboravili da slušamo šta nam sporisti pričaju, jer smo bili zaslepljeni odsjajem odličja. A Veljko Paunović je rekao da nam je potreban sistem kako bi reprezentacija funkcionisala. Andrija Prlainović posle Rio de Žaneira da medalje na Igrama u Brazilu nisu proizvod sistemskog ulaganja. Svetislav Pešić upozorava(o) da bez sistema neće više biti medalja?

Šta je puklo posle Katara?

Biće i dalje, valjda, plasmana na velika takmičenja, pa i u tom fudbalu, ali zar je to krajnji cilj? Zar da se radujemo samo što smo se negde pojavili? I to iz ovakve grupe!? Upozorenje koje smo dobili tokom nedelje na izmaku sugeriše da bismo morali malo više da slušamo šta nam pričaju sportisti, a budite uvereni da isto kao Paunović, Prlainović i Pešić razmišlja i Piksi Stojković.

Koliko god grešio (a i to je ljudski) ako nećemo njemu/njima da verujemo, kome ćemo?