Šta je puklo posle Katara?

Zamišljeno je da Katar bude vrhunac. Ceo ciklus pre toga je bio sjajan, pobeda u Lisabonu je maltene opevana i guslama, izborena je nakon toga i promocija u viši rang Lige nacija. Očekivanja nacije su pred put na Mundijal parala nebo. A, igrači su uglavnom poručivali da im to – prija. Da najzad neko nešto veliko očekuje i od njih. Sve za deset, nema šta.

U Dohi se desio krah. Povrede su desetkovale reprezentaciju Srbije, koja pored toga ni taktički nije izgledala najsjajnije u tri utakmice. Osvojen je tek jedan bod, iako je protiv Kameruna (3:3) i Švajcarske (2:3) tim Dragana Stojkovića pravio preokrete i dolazio do vođstva. Koja nije uspeo da sačuva.

Posle Mundijala gotovo ceo tim je ostao na okupu. Od dresa reprezentacije oprostili su se Stefan Mitrović i Marko Dmitrović. Ostali su i dalje tu. Cela starna postava. I logika stvari je govorila da bi Srbija, samim tim, trebalo da igra bolje, da bude uigranija, utegnutija u narednim kvalifikacijama, pogotovo kada se video sastav grupe. Da bude gladnija, da kroz dobre igre opere gorak ukus i prašinu iz usta iz katarske pustinje. A, desilo se obrnuto.

Orlovi su bez poraza i sa dva remija osvojili prvo mesto kada su za protivnike imali Portugaliju i Republiku Irsku, a već sada imaju dva poraza i remi u grupi u kojoj su Mađarska, Crna Gora i Bugarska. I nad glavom im visi imperativ pobede u utorak veče protiv Sokolova inače će sve moći da se pretvori u totalni debakl.

Šta je to tako otišlo naopako posle Katara? Umesto da Orlovi idu uzlaznom putanjom – aterirali su. Kao da je slom velikih očekivanja u Dohi i njima iz temelja poljuljao samopouzdanja. Odbrana je i dalje klecava, bilo se da se igra sa trojicom ili četvoricom u poslednjoj liniji, dva primljena komada skoro da su standard protiv iole pismenije ekipe, a crne dane broji i napad, koji protiv Mađarske u dve utakmice od „sto šansi“ nije mogao dalje od dva gola. Na terenu često vlada nervoza, odmahivanje rukama, kao da su momci juče zaigrali tek zajedno, pa se ne poznaju dobro, a ne da su dve i po godine u ovom sastavu na okupu i da bi trebalo da mogu da igraju zajedno naslepo.

Tačno je da su i njima očekivanja u Kataru slomljena. Igrama na Mundijalu, a ni posle njega, niko nije profitirao. Nije bilo transfera koji obično dođu posle velikih takmičenja, umesto pohvala nacija je ponovo počela da baca kritike, na stadion dođu maltene samo slučajni prolaznici. Postmundijalsku depresiju nisu zalečile neubedljive pobede nad Litvanijom, jedna vrlo srećna u Podgorici nakon sat vremena inferiornosti, a još manje talični bod u Razgradu u 94. minutu. Bugarima je to jedan od dva osvojena boda. Čak ih je i Litvanija dobila usred njihove kuće. I Crna Gora. Samo Srbija nije.

Pored toga, Srbija nije dobila gotovo nijednog novog igrača za godinu dana. Jeste Lazar Samardžić upisao prve nastupe, recku su udarili sinoć i Terzić, Eraković, Ratkov, vratio se Gaćinović, ali sve kada se sabere, nijedan od njih nije zakucao sebe u startnih 11 ili makar postao standardna izmena u 60 i nekom minutu. Sutra kada bi Stojković pravio spisak putnika za Nemačku pitanje je da li bi se svi oni na njemu našli. Što bi rekli Englezi „roster“ se proširio po kvantitetu, ali u kvalitetu Srbija za godinu dana ništa značajnije nije dobila.

Selektor Stojković je u nove kvalifikacije krenuo obrnutom psihologijom: dok je pred Mundijal njegova samouverenost koketirala sa arogantnošću, poručivao je da ni Brazilci ne lete i da možemo da igramo sa svima, trku za Evropsko prvenstvo je počeo davanjem na značaju protivnicima čiji je rejting daleko ispod Srbije. I sada kada je dogorelo do nokata, poručuje da će sigurno da odvede Orlove na Evropsko prvenstvo. Ponovo mu je naglo skočio optimizam. Ali, to je najmanje što se od ovog tima očekuje. Po svemu gledano, trebalo je ranije da se ta karta osvoji. Zato teško da će i slučaju pobede nad Crnom Gorom da bukne nova euforija u javnosti.

Negde nešto ne štima... Priznao je to, indirektno, sam selektor odlukom da prvi put nakon dve i po godine mandata promeni formaciju. Samo što se ispostavilo da ni to nije rešenje problema. Jeste Srbija odigrala solidan meč u Budimpešti, stvorila „brdo“ šansi, tačno je da nije zaslužila poraz, ali to je manje važno od onog što piše na semaforu.

Sada kada je stani-pani jedino će biti važno šta će u utorak tamo oko 23 časa pisati na semaforu. Pobeda Srbije bi malo primirila duhove, ali nakon toga bi selektor Stojković mogao, da ne kažemo morao, da temeljnije objasni šta se dešava sa njegovim timom. Ako se ceo Katar pokrio pričom da su za sve krive povrede, red bi bio da čujemo šta se dešava sa Orlovima godinu dana kasnije, jer što bi rekla poslovica, ako ne postajemo bolji – a, nismo postali – postajemo gori. Rezultati i igra tome svedoče.