Prodaće ti Vatikan ako hoće: Život i priključenija Čola Simeonea

Kad je bio mlađi, učio je imena protivničkih igrača i dozivao ih da bi pogrešili i dodali loptu njemu. Nešto stariji, počeo je da se oblači u crno i da svlačionicu poliva sirćetom protiv uroka, da bi potom neustrašivo pobeđivao najbolji Real i Barsu na njihovim stadionima. “Kad naiđeš na krivinu, ubrzaj“, uči svoju decu, a svim nevernim Tomama poručuje da i ne dolaze na stadion. Borba svim dostupnim oružjem, opsesivni entuzijazam i neprekidni rad. Sve u svemu, Čolo Simeone.

Obično rezervisani šef Atletika razotkrio se prvi put široj publici u dokumentarcu na Amazon prajmu, u trenutku kada je neophodno da se svi podsete ostvarenih podviga, da bi se pronašao izlaz iz sadašnje situacije i povratila vera u nepokolebljivog lidera crveno-belih.

Jedan od producenata ove dokumentarne serije je Atletikov igrač iz vremena Radomira Antića i duple krune, Toni Munjos, dok je Gustavo Lopes, bivši argentinski fudbaler, sada sportski komentator, obavio sve intervjue. Lopes je nedavno objasnio da je dokumentarna serija u šest epizoda pripremana celu godinu, jer je trebalo mnogo vremena da se ispoštuje i uklopi raspored najčuvenijih figura svetskog fudbala, kao što su Lionel Mesi, Kristijano Ronaldo, Ronaldo Nazario, Pep Gvardiola, Žoze Murinjo, Dejvid Bekam, Serhio Ramos, uz igrače nekadašnjeg i sadašnjeg Atletika, Intera, Lacija, Estudijantesa, River Plejta.

„Svi su bez reči pristali da daju svoj doprinos. A ko nije, i to ćete videti“, objasnio je Gustavo.

Najupadljivije je odsustvo Čolovog dugogodišnjeg saučesnika u pobedama i patnjama – Hermana 'Majmuna' Burgosa. Mono je skoro potpuno izbrisan iz ove priče, ali i to, kao i sve ostalo, govori o liku i delu, pravdama i nepravdama, emotivnoj i onoj drugoj, nemilosrdnoj strani trenera crveno-belih.

Serija prati Atletiko kroz prošlu sezonu, i preko ove glavne priče, putujemo kroz vreme i pratimo Čola od njegovih igračkih početaka u Buenos Ajresu, preko Pize, Sevilje, Madrida, Milana, Rima. Zatim, pri prihvatanju trenerske dužnosti odmah po prestanku aktivnog bavljenja fudbalom u Rasingu, Estudijantesu i River Plejtu. I konačno stižemo u Atletiko, nekad i sad. Svaku epizodu prati neka od rečenica koje čine već prepoznatljivu filozofiju Čolizma. 

Mnogo prostora je dato Simeoneovoj slikovitoj porodici: sva tri starija, odrasla sina iz prvog braka, Đovani, Đanluka i Đulijano su profesionalni fudbaleri, a tu su i dve minijaturne plave devojčice koje su po osvajanju prošlogodišnjeg prvenstva postale poznate po izvedbi Atletikove himne. Supruga Karla objašnjava da su kod kuće, kao i na stadionu, ekipa, i svi svedoče da Čolo živi za fudbal i da mu je teško odvratiti pažnju. Naravno, sve uz mnogo emocija i suza – jer Argentinci su takvi.

„Odluke se ne biraju, nego se donose. Bez kajanja“.

Dijego Simeone (©Reuters)

Pre samo nekoliko dana, Simeone je proslavio deset godina na klupi Atletika. I tadašnji igrači se podsećaju njegovog dolaska. Situacija je bila vrlo nezavidna, a kada su izašli na prvi trening, pripoveda Huanfran Tores, prisutni navijači su izviždali fudbalere, ali su ovacijama pozdravili Čola. „Shvatili smo da od tada, ako neko zabrlja, neće biti otpušten trener, nego mi“, dodaje.

Simeone je publici prvenstveno predstavljen kao ono što jeste: motivator. Dijego Kosta, Koke, Godin, Tores, Grizman, svedoče da Čolo ima posebnu harizmu koja čoveka vuče da ga prati na kraj sveta.

„Prodaće ti Vatikan ako hoće“, smeje se Luis Suarez.

„Unosi se u svaki razgovor sa ekipom, i nemoguće je da te njegove emocije ne ponesu“, objašnjava Fernando Tores.

Nije ni čudo. Još dok je bio igrač, Čolov fudbal na granici dozvoljenog (i preko nje) i njegov polet na terenu išli su rame uz rame.

„Činio je druge boljima. Takve igrače tražim, ali ih više nema mnogo“, iskren je Murinjo, dok ga je Mesi video kao fudbalera „zaraznog entuzijazma i velike inteligencije sa loptom“.

01.15: (2,85) Čile (3,00) Argentina (2,90)

U Interu je zagorčavao život Ronaldu Nazariju...

„Već je bio trener. Bio je jako naporan“, priseća se Zuba.

Kiku Narvaesu je, samo par dana nakon što je stigao u Atletiko, rekao: „Dobro razmisli šta želiš da budeš“.

Tu je i druga strana.

„Krojf nam je uvek govorio, nije kriv Simeone, nego ti što si stigao kasno“, smeje se Gvardiola.

Dejvid Bekam se dobro seća kada je dobio crveni karton, ne mogavši da se savlada jer mu se Argentinac naslonio na leđa dok je ležao na zemlji, kao i „osvete“ na Mundijalu u Koreji i Japanu.

„Držim uokviren argentinski, engleski i Interov dres jedan do drugog, da nikada ne zaboravim. To su bile prekretnice u mojoj karijeri“, kaže Bekam, nekadašnji fudbaler Mančester junajteda, Reala, LA Galaksija, Pari Sen Žermena i za ovu priču bitno – Milana, ne Intera.

Dijego Simeone (©Reuters)

Havijer Zaneti i Huan Sebastijan Veron svedoče o Simeonoevom prolasku kroz reprezentaciju i kroz italijansku ligu. Čuvene su njegove nesuglasice sa Veronom, sa kojim u svlačionici Lacija nije ni razgovarao, mada su na terenu odlično funkcionisali zajedno.

„Ta priča da smo svi prijatelji je laž“, izričit je Veron. „Nikada nismo bili prijatelji. Ali smo u igri uvek bili tu jedan za drugog“.

U delu „Simeone fudbaler“ posebno mesto zauzima figura Dijega Armanda Maradone, čiju je smrt teško podneo. Poznavali su se iz Italije, ali je prijateljstvo stvoreno kada je stariji Maradona „usvojio“ Čola dok su obojica branili boje Sevilje, a zatim i u argentinskoj reprezentaciji. A kada je Maradona dobio kaznu od 15 meseci neigranja zbog dopinga, njegovu desetku je na Kupu Amerike posudio ni manje ni više nego Simeone. Bio je jedini kojeg nije bilo ni strah, ni sram.

Naravno, napravljen je kratki osvrt i na Antićev Atletiko. Mnogi porede ove dve legende crveno-belih, a Simeone, mada je nakon osvajanja duple krune napustio klub jer trener nije bio preterano zadovoljan s njim, priznaje da je Radomir znao da do maksimuma potencira sposobnosti igrača.

Što se tiče njegovog vlastitog puta na klupi Atletika, izlišno je ponavljati titule koje je osvojio i nivo do kojeg je doveo klub. Neki su susreti ipak bili posebni. Na primer Kup kralja na Santjago Bernabeu 2013. godine, i prvenstvo osvojeno u direktnom duelu sa Barsom na Kamp Nou 2014.

Gvardiola nas podseća na Simeoeovu fudbalsku filozofiju, posebno izraženu tih prvih godina, kroz polufinale u kojem je Atletiko odoleo Bajernu.

„Ako napadaš bez prestanka, pre ili kasnije ćeš pronaći prostor“, kaže Pep, dok mu Čolo replicira:

„Posle Grizmanovog gola, bunker, i da nikoga ne bude sramota“.

Ni dva nekada najomraženija lika među Kolčonerosima nisu odbila da se izjasne.

„Kada god mu spomenu Lisabon, setiće se mene“, smeje se Serhio Ramos, ali i priznaje da poštuje Simeonea i da mu je u igri bio jedan od uzora.

Dijego Simeone (©AFP)

A verovatno sa najvećim ubeđenjem od svih protagonista dokumentarca govori Kristijano Ronaldo. „Dopada mi se. Ima kohones“, dodajući da protiv Atletika nikada nije ulazio u igru s osećajem da će da u njoj uživa.

Portugalski as je dodao i još jednu istinu, koja je u ovom trenutku verovatno ključ problema crveno-belih.

„Nikada ne razmišljam o treneru kada igram protiv druge ekipe, ali kada vidim Atletiko, vidim Simeonea“.

I sam Čolo s posebnim zadovoljstvom govori o svojim počecima u Estudijantesu, kada je ekipu uspeo u potpunosti da pretvori u svoj odraz. Moguće je da je upravo ovo, sa dolaskom uspešnih zvezda koje mogu da mu pariraju egom i harizmom, uzdrmalo filozofiju Čolizma i koncepciju Atletikove igre.

Luis Suarez je veoma prisutan u dokumentarcu, kao zvezda prošle sezone. Ali izvesno je da u poslednjoj utakmici protiv Valensije, više nismo bili u „Zoni Suarez“. Preokret u koji niko nije verovao (i koji je inače bio odlična uvertira za premijeru) izneli su na leđima igrači kao Anhel Korea i Janik Karasko. Simeoneova deca.

„Ako veruješ i radiš, uspećeš“.

Čolo veruje i radi, u to niko ni najmanje ne sumnja, pogotovo nakon ovog podsetnika. Preostaje da se vidi koliko njegovi fudbaleri veruju u njega, da li ovaj Atletiko može da bude njegov odraz ili će, naprotiv, postati žrtva vlastitog uspeha.