Priča Nikole Perića: od Mihinog poziva, preko Dominikanske Republike do ludih avantura u nižim ligama Brazila

Ako kažete Srbi u Brazilu, prva asocijacija uvek bude - Dejan Rambo Petković. Bivši napadač Crvene zvezde igrao je za čak šest klubova u zemlji sambe, kafe i fudbala. Jedini je stranac u istoriji Flamenga koji je postao član kuće slavnih tog kluba. Pored Petkovića, put Brazila išli su i Nikola Damjanac, Miodrag Burek Anđelković i Dejan Osmanović.

Ipak, jedna od najupečatljivijih priča o srpskim fudbalerima u Brazilu stiže od - Nikole Perića. On je posledje dve i po godine proveo u nižim ligama, put ga je u jednom trenutku odveo čak i do Dominikanske republike. U opširnom razgovoru za Mozzart sport, Nikola se dotakao brojnih zanimljivih tema, uključujući iskustvo u Superligi, probleme sa povredama, pozivu u reprezentaciju, brazilskoj kuhinji, treniranju na šljaci i mnogo toga drugog.

"Mogao sam da ostavim i dublji trag u našem fudbalu. Debi u Superligi imao sam u Hajduku iz Kule. Imali smo ozbiljnu ekipu, dosta igrača koji su napravili dobre karijere. Bio je tu Nino Pekarić, Slobodan Lalić, Vladimir Bubalo, Miroslav Čovilo, Miloš Cvetković koji sad nosi dres Čukaričkog. Igrali smo sjajno, imali smo niz od sedam mečeva bez primljenog gola, bili šesti na tabeli i onda se preko noći klub ugasio. To je bila sezona 2012/13, Nikola Džomba je već bio otišao iz Hajduka", počinje priču Nikola Perić.

Negde baš u tom periodu, usledio je poziv za mladu repezentaciju kao nagrada za dobre partije.

"Od Siniše Mihajlovića sam čak dobio poziv za A tim, bilo je to pred prijateljsku utakmicu protiv Kolumbije. Na kraju je, ipak, odlučeno da odem u mladu reprezentaciju, zato što bih tamo branio, a ovde sedeo na klupi. Umesto mene, otišao je Predrag Rajković. Ko zna, da sam tad dobio šansu, možda bi moja karijera išla sličnom putanjom kao i Rajkova. Sećam se i naslova u novinama "Perić pre Lukača", ali nisam bio svestan toga u tom trenutku".

Mnogi i danas pamte čuveni meč mlade reprezentacije Srbije u baražu za EP protiv Španije. Orlići su tad napravili podvig i izbacili Crvenu furiju. Nikola je tada bio na klupi za rezerve.

"To što smo napravili je bilo ravno nemogućem. Španije je bila strašno jaka. Kepa na golu, Gaja na levom beku, Isko, Serđi Roberto, Saul, Pablo Sarabija...Sećam se kad smo gledali snimke njihovih utakmica i vidite Iska koji sa pola terena spaja napadača sa golom. Mi dobijamo to pogotkom Kostića u poslednjim sekundama, uprkos otkazima, povredama i odlazimo na Evropsko prvenstvo, neverovatno, međutim, taj završni turnir u Ćeškoj je na kraju bio za zaborav".

Ono što ga je koštalo bolje karijere su svakako povrede, dok je igrao u Srbiji, imao ih je mnogo od kojih su neke bile baš čudne.

"Dok sam branio za Dinamo iz Vranja doživeo sam da pokidam ligamente i da mi pukne meniskus, bilo je to na utakmici protiv Zemuna i pauzirao sam osam meseci. Baš sam imao dosta pehova. U Vojvodini sam odlično branio i oni mi na polusezoni kažu da ću biti kapiten ekipe u nastavku, što možda i nije bilo u redu, pre svega zbog igrača koji su tu bili duže. Budim se ujutru i boli me stomak strašno. Odem kod doktora, on mi kaže da nije ništa ozbiljno, da bi na kraju isto veče završio u bolnici i imao operaciju slepog creva. Nisam mogao da treniram i igram narednih mesec dana. Isto tako, kad sam bio klinac, tek se priključio treninzima prvog tima Vojvodine, bio sam kadet tada i desi se da izvrnem zglob i da mi popucaju ligamenti. Sve u svemu, uvek mi se desi neki peh kad treba da napravim iskorak. Krivim malo i sebe, zato što nisam bio borac, pa da iz svega toga izađem jači, nego mi se češće dešavalo da klonem".

©Starsport

Vredi pomenuti i period u Spartaku iz Subotice. Perić je bio deo tima koji je eliminisao Spartu iz Praga, a kasnije doživeo eliminaciju od Brondbija.

"To je isto bilo čudo. Kad smo ih izvukli, prvo smo mislili "hajde da pokušamo da odigramo koliko možemo, a da ne doživimo baš katastrofu". Kako je utakmica prolazila, mi smo bili sve sigurniji da mi tu zapravo možemo da napravimo nešto. Na kraju, dobijamo 2:0, čak smo mogli da budemo i ubedljiviji. Revanš u Pragu, pakao. Kao u streljani da smo bili, bukvalno nas je Bog pogledao. Oni nas stignu, mi više ne možemo da stojimo na nogama, igra se 80. minut oni napadaju svim silama, a nama u glavi da samo ne ode meč u produžetke - gotovi smo. Na kraju se desi penal, Čečarić da gol i mi prođemo dalje. Neverovatno. Protiv Brondbija je već bilo drugačije, tu smo mnogo lakše izgubili".

Otkud baš Brazi pored svih drugih sredina koje je mogao da bira i to baš - niže lige, međutim, nije zameriti, imao je tu sreću da obiđe brojna lepa mesta, zaradi novac, a na sve to - igra fudbal, bez da mora da traži još jedan posao, što je raritet ako ste fudbaler u nižim ligama.

"Prva stanica mi je bila Serija C, klub se zvao Altos i prva utakmica na kojoj sam trebao da branim bila je protiv Flamenga u njihovoj državnoj ligi. Imao sam problem sa vizom, pošto mi nije bila završena i tri meseca sam bukvalno sedeo. Sećam se da su sve lokalne novine pisale o meni. Bio sam dosta skeptičan, šta ću ja u nižim ligama Brazila. Tamo je fudbal biznis, oni sve što mogu, ulažu u to. Na koje god mesto da odete, stadioni su prepuni, publika udara u bubnjeve, stalno ide pesma i tu sam se baš prijatno iznenadio. To je meni bio kao plaćeni odmor, nema puno ljudi sa ovih prostora priliku da ode u Južnu Ameriku, a meni je bilo prelepo. Svi znamo kakvi su Brazilci kad dođu u Evropu - ubi ih depresija i nostalgija. Prihvatili su me kao svog, nisam se osećao kao da sam u tuđini".

Otići u takvu sredinu nije lako, pogotovo kad se zna kakav temperament imaju ljudi iz Južne Amerike.

"Prvi utisak koji sam imao je "da li je moguće da sam ja došao ovde", nisam mogao da verujem. Kad sam otišao na prvi trening pomislio sam "ovo je Brazil, biće sajam tehnike", ma ni blizu. Znate vi kakvi su to dueli - sve puca, udaraju se, biju, nabijaju duge lopte napred. Nisam mogao da verujem da posle treninga trener poređa lopte i šalje duge ka štoperima, a ovi se bukvalno takmiče ko će jače da je šutne. Golmanski treninzi tamo - to je izuvanje. Stekao sam utisak da su svi ti momci gladni i da im je svaki trening dokazivanje, ostaju posle treninga. Svi vide izlaz u tome. Ono što je isto interesantno, za tri godine koliko sam bio u Brazilu, nigde nisam video košarkaški teren, a oni imaju dobre košarkaše. Tamo se i odbojka više igra nogom nego rukom. Imao sam čak i dvojicu momaka iz Rusije za saigrače, ispostavilo se da su oni pod zabranom igranja i digla se ozbiljna frka zbog toga. Na kraju su morali da odu".

©Lična arhiva

Uprkos tome što igra u nižim ligama, Nikola je toliko privukao pažnju na sebe da je bio gost u emisiji.

"Kaže mi predsednik kluba "spremi se, večeras daješ intervju, bićeš u emisiji". Ja pričam portugalski, ali ne baš idealno, a on meni "nema veze, pričaj šta znaš". Krenuli da me snimaju ja šetam plažom sa voditeljom i traži mi da krenem da žongliram loptu, ja u sebi "šta da žongliram loptu, pa ja sam golman", ali izašao sam mu u susret. Bilo je zanimljivo".

Favele su jedan od simbola Brazila, koliko god to čudno zvučalo. Toliko da se od njih pravi turistička atrakcija iako je reč o vrlo opasnim mestima.

"Uvek su mi govorili da tamo nikad ne idem sam. Uvek sam išao sa dvojicom ili trojicom drugara. Znate kakvi su to ljudi? Oni su sirotinja, a srećniji su narod od nas. Kad je petak ili subota, svi izađu na ulicu, iznesu ogormne zvučnike, odvrnu muziku, piju pivo, spremaju roštilj - sve što žele, to je da uživaju, pritom, žive u kućama koje nemaju prozore. Deca nikad nisu na telefonima, trče ulicama, šutiraju loptu, igraju se žmurke".

U mnogim nižim ligama širom sveta, ne može se preživeti samo od igranja fudbala, ali deluje da je u Brazilu i to drugačije.

"Toga kod njih nema. Oni dolaze da igraju fudbal i primaju dobre pare za to, čak veće nego u momci u Srbiji. Nije to ona priča da sam prepodne konobar, a uveče sam na terenu. Ti odatle možeš komotno da odeš u viši rang. Imamo primer da je sadašnji igrač Radničkog iz Kragujevca, Evandro, bio u tim nižim ligama. Sve je to vrlo dobro ispraćeno".

Tu su i dobro poznate priče sa "malih terena".

"Bila je neka utakmica gde su me sve vreme vređali, a ja sam se okretao ka njima i govorio da ih ništa ne razumem, posle kad su shvatili da sam iz Srbije trčali su zamnom da se slikaju. Većina igrača koji igraju te rangove su momci iz favela, Tamo vrlo rano zasnivaju porodice, pa imaju i decu. Imao sam fizioteraputa koji iza sebe ima četiri braka i osmoro dece i svaki put kad je neki praznik sve te žene i sva deca dođu kod njega kući i druže se. Baš bizarna situacija, ali to vam je Brazil".

Gde je drugačija sredina, tu je i drugačija kuhinja... ili možda nije.

"Kao i mi u Srbiji, oni strašno vole da jedu meso. Jedina je razlika veliki broj morskih plodova koje oni jedu. Imaju restorane sa švedskim stolom i tu bukvalno možeš da jedeš ceo dan i uopšte nije skupo - 20 evra. Meni je jedino bilo čudno što oni pasulj mešaju sa svim. Imao sam prilike da ga probam sa špagetama ili pirinčem".

Između egzotičnih epizoda u Brazilu, umetnulo se iskustvo iz Dominikanske republike.

"U pitanju je mesto koje se zove Jabakoa i strašno je skupo za život, iako nije metropola. Tamo žive svi oni bogataši koji su otišli iz velikih gradova, bukvalno su tu napravili mesto za sebe, gde god se okreneš - tu je vila. Meni su najjači utisak, ako govorimo o fudbalu, bili treninzi. To je kao da ste u Mančester junajtedu, toliki je intenzitat. Trener golmana mi je bio neki čovek koji je branio u prvoj ligi Urugvaja. On je radio na taj način da sam ja morao da mu kažem "stani čoveče, skratićeš mi karijeru". Na terenima nigde nema trave - samo šljaka. Posle smo se na moju inicijativu preselili na glavni teren", rekao je Perić.