{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
U samo mesec dana, proleća 1966, Partizan je odigrao najveći meč u svojoj istoriji protiv Mančester junajteda i u istom periodu doživeo tragediju koju će crno-bela armija navijača večno pamti...
PREMOTAVANJE: Varljivo proleće ’66
""

Žreb za polufinale Kupa šampiona. Mart 1966. Kompletan tim Partizana predvođen trenerom Abdulahom Gegićem je u zgradi „Borbe“ - prostorije „JSL Sport“. Čeka se početak izvlačenja, a tenzija raste. Turobnu tišinu prekida neko iz mase:

"Ja bih voleo Mančester Junajted. Veliko ime, veliki klub. Biće spektakl"!

Bio je to glas golmana „crno-belih beba“, kapitena Milutina Šoškića...

Onda još malo iščekivanja, razmena mišljenja među fudbalerima, poneka o Interu i Realu, pa zaključak koji bi mogao da izgleda otprilike ovako:
A možda je najbolje Real? Stara ekipa, dosta istrošena – mi u naponu snage. Ererin Inter nam ne bi baš odgovarao. Najviše zbog stila igre. Junajted je, opet, najjači.

Sam čin žrebanja, taj vrhunac uzbuđenja, prošao je dok dlanom o dlan. Real Madrid na Inter i – zna se: u Humsku će Mančester. Osam godina posle minhenske tragedije Mat Bezbi će dovesti svoj novi super-tim u Beograd. Legendarnom Šoletu ispunila se želja. Nekako je bilo očekivano da on opet probije led. Tako je i bilo: „Zapalićemo Old Traford“, kao iz topa će kapiten crno-belih, stub odbrane sjajnog tima koji će stići do finala Kupa šampiona bez primljenog gola kod kuće.
"Raznih je želja bilo pred taj žreb, ali ne sećam se da je iko osim mene hteo okršaj sa najboljom engleskom ekipom. Za mene je to bio izazov, mada, moram da priznam da je ta reakcija, nakon što sam video da nas je žreb spojio, bila pomalo ishitrena", prisetio se Šoškić u razgovoru za MOZZART Sport.

Zadovoljstvo i strah bili su izmešani među igračima. S jedne strane mogućnost da se ukrste koplja s klubom iz „kolevke fudbala“, sa Englezima koji su tada i dalje o sebi imali veoma visoko mišljenje, a s druge evidentna bojazan od strašne petorke iz navale Junajteda – Best, Čarlton, Krirend, Stajls, Lou. Trojica od njih petorice bili su ili će postati najbolji fudbaleri Evrope. Lou je to bio 1964, Bobi Čarlton će laskavu titulu poneti baš te 1966, a najbolji među njima, Džordž Best, dve godine kasnije.

Nije zgodno porediti ondašnji i sadašnji fudbal, ali pokušajte da se prisetite nekog aktuelnog tima koji u svojim redovima ima tri najbolja igrača Starog kontinenta. I to krunisana na taj način. Da li ga uopšte ima? Tek da se koliko-toliko približi moć tog Bezbijevog tima.
"Znate, izbor je na tom žrebu bio sužen. Ostali su samo najbolji, a opet svi smo bili svesni da je Mančester Junajted najbolji tim Evrope. Ekipa u strašnom usponu. Tu su još bili „senilni“ Real i dekadentni Inter. Dobili smo najtežeg rivala bez sumnje", evocirao je uspomene nekoliko godina pred smrt Abdulah Gegić koji će se nekoliko dana posle žreba zaputiti na Ostrvo, da uživo gleda budućeg rivala protiv Prestona u prvenstvu.

"Otišao sam onako inkognito, smestio se negde u predgrađu i kasnije otišao na utakmicu. Video sam jedan strašan presing koji su oni prvi počeli da koriste u fudbalu. Engleska će na leto na tim temeljima osvojiti Svetsko prvenstvo. Odmah mi je bilo jasno da će mi trebati dva tima. Jedan kreativan, da napravimo dobar rezultat u Beogradu i nešto potpuno drugo za gostovanje, da sačuvamo taj kapital. Mislim da sam ih dobro istražio’’.

Duce Gegić je sebe često voleo da naziva „fudbalskim istraživačem“, a zluradi su mu često prišivali i etiketu „teoretičar“. Njegovo fudbalsko znanje nikada nije bilo upitno (u Turskoj ga nazivali Profesorom fudbala, njegov produkt je Fatih Terim), ali isto tako nije tajna da toj zlatnoj Partizanovoj generaciji na neki način ipak nije dorastao. Gotovo svi fudbaleri reći će da je bio vrsan stručnjak, previše dobar čovek, te da kao kao takav nije bio autoritet. Za poslednji korak, za podizanje trofeja, to je bilo presudno. Jer Partizan će proći taj moćni Mančester, a onda, kako sam Gegić reče, posustati pred „senilnim“ Realom u finalu.
‘’Šef stručnog štaba Abdulah Gegić bio je samo nemi posmatrač novonastale situacije i jedino što je konkretno učinio – dao je novorođenom sinu ime Brisel’’ - napisao je 40 godina kasnije čuveni TV komentator Marko Marković i možda na najbolji način opisao taj neuspeh na „Hejselu“.

Ali, koliko to finale ide na dušu Gegiću, bar toliko je baš on zaslužan za eliminaciju Mančestera. Neosporno je da su crno-beli bili odlično vođeni u polufinalu i da su u dobroj meri zahvaljujući „istraživačkom radu“ svog trenera napravili najveći uspeh u istoriji kluba.

Kako je Mihajlović zaustavio Petog Bitlsa

Taj prvi susret sa Junajtedom bio je spektakl svoje vrste, možda i najveća utakmica koja je ikada odigrana u Humskoj. Jedno je sigurno - Beograd tako nešto do tada nije video...
Grad je bio uzavreo danima pre utakmice, sve je bilo okićeno. Prava fešta. Tog dana na stadionu preko 50.000 ljudi napravilo je ambijent za pamćenje”, počinje priču o čuvenoj utakmici Milutin Šoškić. “U prvih dvadesetak minuta sam Bog nas je pogledao. Pogodili su dve stative i prečku. Denis Lou sa pola metra nije uspeo da postigne gol”.

Pošto su izdržali prvo poluvreme crno-beli su već na samom startu drugog dela poveli. Hasanagić je pogodio glavom u 46, a samo 12 minuta kasnije i Bečejac. Bio je to jako dobar rezultat. Ni dan danas nikome nije jasno zbog čega je sudija Činšer iz Nemačke poništio drugi gol Radoslava Bečejca koji bi sigurno bio proglašen jednim od najlepših u Kupu šampiona. Bila je to prava bomba sa više od 25 metara...    

Završeno je velikim trijumfom Partizana. Proslava je bila jednako spektakularna kao i pobeda. Onda je splasla euforija, a ostao utisak koji je potisnuo sve ostale. Onaj čupavac, „Peti Bitls“ kako su ga zvali, nije zaludeo samo čuvare na terenu, nego i sve koji su se našli na stadionu. Džordž Best – prvi dugokosi fudbaler koji je došao u Beograd. Imao je samo 20 godina, ali za njega je već znao čitav svet. Kažu, bio je popularniji od „Bitlsa“ i „Stonsa“ zajedno.
To što nam je on radio nije bilo normalno. Vidite ove skijaše danas, e tako je prolazio kroz našu odbranu”, kroz osmeh će Šoškić.

Nesrećni Ljuba Mihajlović nije znao šta će s njim. Nije bilo šanse da ga zaustavi, ni on niti bilo ko drugi. Čupao ga je i vukao, uklizavao, onako pravo bekovski... Nije vredelo. Dok nije došao na „genijalnu ideju“.

Zapravo, nije to bila ideja, već potez očajnika...
Uhvatio ga je za kosu i bacio na travu. Šta je drugo mogao? Smirio se posle toga, nije bio toliko opasan. Sve u svemu, od Ljubinih batina izgleda nije uspeo da se oporavi ni do revanša. Nije igrao drugu utakmicu. Ispostavilo se da je to bio jedan od ključnih detalja za naš uspeh na „Old Trafordu“. Moje je mišljenje je da ne bismo prošli u finale da je Best igrao. Baš takav igrač im je falio da probiju našu odbranu u drugoj utakmici”, priseća se Šole.

Ideje Abdulaha Gegića za utakmicu u Mančesteru bile su pomalo čudne. I za igrače i za navijače i za upravu kluba. Duce je kao od šale iz tima odstranio „poslovođu“ Vladicu Kovačevića, a iz rezervnog u prvi tim ubacio Daču Davidovića. Tražio je igrača koji će moći da se nosi s Englezima na sredini, pa i da udari kada zatreba. A udaranja, ili bolje reći tuče, bilo je i previše. Partizan je retko prelazio centar na „Teatru snova“, a Bezbi je naredio baražnu paljbu. Centriranje sa svih pozicija i u svakoj prilici. Na Branka Rašovića, koji će kasnije poneti nadimak „Div sa Old Traforda“, nije računao.

Ćurković kupuje štof u MančesteruSećam se da nam je Krirend pravio velike probleme. Posle jednog duela ozbiljno se pokoškao sa Zoranom Miladinovićem, došlo je do velike gužve i sudija ih je obojicu isključio, što je za nas bilo značajnije. Tom prilikom, u gužvi, razmenio sam nekoliko udaraca sa Louom. On meni šamar, ja njemu šamar i tako. Nasmejemo se jedan drugom i nastavimo dalje. Tada fudbaleri nisu odmah padali na leđa kao danas“,prepričavao je pre nekoliko godina stameni defanzivac Partizana.    

Mančester je dobio tu utakmicu sa 1:0, ali to nije bilo dovoljno za prolaz u finale. Jusufi je posle jednog centaršuta Stajlsa matirao Šoškića i to je bilo sve. Partizan je izdržao poslednjih 20 minuta i dobio šansu da se bori za najvredniji evropski trofej. Bio je 20. april 1966. Samo dvadesetak dana kasnije, 11. maja u Briselu, „crno-bele bebe“ trebalo je da krunišu sve što je urađeno te sezone. Umesto da i sebe i Partizan ustoliče na večni pijedestal, dogodilo se nešto skroz suprotno – potpuno rasulo, raspad sistema.

Generali su „bacali bisere pred svinje“.

I sve to nekoliko dana uoči meča na Hejselu. Klanovi među igračima, rasprave, svađe... „Puma“ ili „Adidas“, koje kopačke će ko nositi, ko je je sklopio bolji ugovor, ko će u bolji klub...
Vidite, svi mi smo manje-više uoči tog finala vredeli oko 50.000 dolara. Da smo dobili, ta cifra bila bi i desetostruko veća. Znali smo koliko ta utakmica nosi, pa opet…”, uverava Šoškić.

Sve ono što se dešavalo oko kluba bilo je od prevelikog uticaja na samu ekipu. Prava istina je da generali iz uprave (mnogo više od trenera Gegića) nisu bili dorasli zadatku. Rezultati čuvene klupske Skupštine iz 1964, održane na Pravnom fakultetu, kada su navodno problemi u rukovodstvu rešeni - Tito najurio i Nenezića i Radakovića (generalnog sekretara i predsednika) - bili su samo privid. Nesposobne su nasledili još nesposobniji.

Niko nije uzeo u obzir to da je Partizan po prvi put u svojoj istoriji imao tim sastavljen uglavnom od gradske dece (Jusufi, Vasović, Šoškić, Miladinović, Bajić...), da je odjednom postao građanski klub. S njima se nije moglo vojnički. Kaldrmaši su na vreme „videli sveta“ i – nisu dali na sebe. Svaki njihov predlog je odbijen. A želeli su da ostanu u Humskoj za mnogo manje novca nego što su im nudili po belom svetu. Jedini sportski radnik u Humskoj, legendarni Artur Takač, imao je ideju da im pridoda i Joška Skoblara. Nije prošlo. U godini istorijskog uspeha zlatna generacija se raspala.              

Generali su „bacali bisere pred svinje“. Posledice? Nemerljive. Za manje od mesec dana jedan od najboljih klubova Evrope postao je gubitaš. Čitavu deceniju posle toga titula nije posećivala Humsku.

O tome šta je Partizan trebalo da postane, a nije, ipak ćemo nekom drugom prilikom. Ali još nešto. Citat „Diva sa Old Traforda“:
Za pet godina u Beogradu ja nisam imao zimski kaput ili jaknu. Taj deo godine provodili smo po svetu, u toplim krajevima, igrali turnire i mnoge učili fudbalu. Južna Amerika je bila stalna destinacija”.

To je bio taj Partizan, to su bile te “bebe”. Ni Gegićeve, ni Bobekeove, nego Matekalove.          

 ------------------------------------------------------------------
PARTIZAN – MANČESTER JUNAJTED 2:0

STRELCI: Hasanagić u 46. i Bečejac u 58. minutu.
MESTO: Beograd. STADION: JNA.
DATUM: 13. april 1966. GLEDALACA: 50.000.

PARTIZAN: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Miladinović, Pirmajer.

MANČESTER JUNAJTED: Greg, Brenan, Dan, Krirend, Folks, Stajls, Best, Lou, Čarlton, Herd, Koneli.
-----------------------------------------------------------

„DA IZBACITE SPARTU?! PA DA L’ SI TI NORMALAN?!“

Partizan je najbolju utakmicu u Kupu šampiona odigrao u revanšu četvrtfinala. Sparta je, iz današnje perspektive gledano, bila najmanje zvučno ime od svih protivnika, ali je jedina uspela da nadigra crno-bele. Na praškoj „Letni“, 2. marta 1966, šampion Čehoslovačke slavio je sa 4:1.

Malo ko je posle toga verovao da će „Partizanove bebe“ uspeti da naprave čudo i nastave svoj put ka Hejselu. Bio je to jedini meč koji je Šoškić propustio, umesto njega na gol je stao tada mlađani Ivan Ćurković.
Nisam otputovao u Prag zbog bolesti. Utakmicu sam gledao iz kreveta. Sećam se, moj pokojni otac, veliki partizanovac, ne može da se smiri, luduje po kući, psuje... Skoro da mi zamera što tu ležim, što nisam bio u stanju da branim. U želji da ga smirim kažem mu: „Tata, ne brini, mi ćemo njih da izbacimo“. A on će meni onako iznerviran: „Da ih izbacite?! Pa da l’ si ti normalan?!“.

I čudo se zaista dogodilo. Sedam dana kasnije crno-beli nošeni hukom sa tribina urnišu Spartu u prvih 45 minuta. Dva gola Vladice Kovačevića i po jedan Hasanagića i Vasovića. U nastavku konačan udarac Čehoslovacima drugim golom zadaje Mustafa Hasanagić. Na stadionu eksplozija oduševljenja.

Da će se nešto tako dogoditi mogao je da bude samo san nekog ludog partizanovca. Ne znam kako bih drugačije dočarao sve što se zbilo. Ta, a onda i sledeća utakmica protiv Mančestera u polufinalu bile su nešto posebno. Nešto jedinstveno i neponovljivo. 

(FOTO: MN Press, Action images)

×