PREMOTAVANJE: Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern (3)

Četiri su fudbalske škole, četiri fundamentalna fudbalska učenja - četiri stare fudbalske civilizacije: engleska, češka, bečka i mađarska. Najvažniji evolucioni period - put od krpenjače do “bubamare” - period uspostavljanja istorijskih rivalstava, različitosti i revolucionarnih ideja, obeležio je uticaj ovih centara. Kako nije bio u stanju da kreira sopstvenu fudbalsku koncepciju i ideologiju, najveći broj nacija oslanjao se na velike uzore. Na ovim našim prostorima, svi (kasnije) okupljeni oko “šest buktinja”, trpeli su uticaj tri podunavske škole. Split je od najranijih dana naginjao Česima (Švagrovski, Bohata, Pinc, Sobotka, Jan), dok su Zagreb i Beograd uglavnom “miksali” s Austrijancima i Mađarima (od Hajnlajna, Brandštetera, Ringera, preko Nemeša, Molnara i Feldmana, do velikana poput Dombija Kona i Martona Bukovija). Pa opet, kako je to jednom davno zapisao Mile Kos, najdublju brazdu zaorao je Ilješ Špic, davajući ton igri gotovo svim poratnim klubovima Jugoslavije. Špic je stvoritelj Partizanove škole fudbala i trenerske filozofije čiji je osnovni postulat glasio – NAPADAJ! Taj je Špicov fudbal imao duh dunavske čarde, lucidnost mađarske muzike i jedinstveni Wiener Schmäh-Charme. I taj je Špicov Partizan u prvoj polovini pedesetih spadao u tri najbolja tima Evrope. Špicovi najbolji učenici i sledbenici – Zlatko Čajkovski i Branko Zebec – širiće to njegovo “jevanđelje” na sever, ka Nemačkoj. Tako je krajem šezdesetih nastao veliki Bajern.

Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern.

Iz srca Ilješa Špica.

PREMOTAVANJE: Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern (1)

PREMOTAVANJE: Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern (2)

BRANKO ZEBEC

(maj 1929 – septembar 1988)

"Uvek se tako setim svojih prvih kopački... Dolazili smo iz školskih klupa na Knežiju. Tamo je bilo mnogo prostora, tamo smo se sakupljali da igramo. Igrali smo i šah. Tamo sam zavoleo šah... A u Poštaru sam kasnije postao prvokategornik”, govorio je Zebec u pero Dimitriju Bjelici u svojim zagrebačkim, penzionerskim danima. “Da, te prve kopačke... Bilo je to tu negde, '35-'36. Nisam mogao da pronađem svoj broj i onda sam ih obuo preko sandala. Niko srećniji od mene. Na Trešnjevki sam obukao i svoj prvi dres. Kao gimnazijalci igrali smo kod kazališta. Sećam se, Građanski je '40. tražio mlade igrače. Imao sam 11 godina”.

***

“A znate li kako sam postao centarhalf? Partizan je igrao noćnu utakmicu u Koblencu. Stavili me u odbranu i iznenadili se. Odmah sam na istom mestu igrao i protiv Rapida. Protiv Reala sam držao Di Stefana. Zima 1955. Kako je teško bilo igrati protiv njega... Ali nije mi dao gol. Bilo je 3:0 za Partizan”.

***

“Moji idoli? To je bila cela ona generacija Građanskog s kraja tridesetih, sada već zaboravljena. Sa Glazerom, Brozovićem, Dupcem, Lehnerom, Jazbinšekom, Kokotovićem, Cimermančićem, Antolkovićem, Velflom, Plešeom... Kao dečak gledao sam ih s divljenjem i maštao da zaigram s njima. Gledao sam i Mošu Marjanovića, on me fascinirao volej udarcima”.

***

"Mene je kao igrača i trenera obrazovala mađarska škola. U juniorima trenirao me Bukovi, u Partizanu Špic. Imao je fudbal u malom prstu. Sto godina da je živeo u Jugoslaviji ne bi naučio naš jezik, a sve smo ga razumeli. I sad pamtim njegove čuvene reči: 'Igrač ne mora da bude brzo, ali njegova lopta mora da bude brzo'. Kad sam bio reprezentativac Evrope pozivan sam kao levo krilo, a Ilješ-bači me vrati na centarhalfa. To su moji najdraži dani karijere. Čuvaš najbolje centre na svetu. I sačuvao sam ih tako da nisu pipnuli loptu. Kako? Izgledalo je da sam nezainteresovan, a onda odjednom kao metak istrčim ispred njih i odnesem loptu. Čisto. Bio sam hitar. Sa loptom 11,2 u ono vreme. Malo ko je to mogao".

***

Branko Zebec spada u plejadu vedeta stasalih na zagrebačkim ledinama između 1920. i 1930. godine. I po tome je Zagreb jedinstven fudbalski centar onog vremena. Bobek, Vukas, braća Čajkovski, braća Horvat, Crnković... Sinovi grada kakve nisu imali niti Rio niti Buenos Ajres! Ni Rim, ni London, Barselona, Madrid. Svi oni, skupa sa Zebecom, činiće kasnije okosnicu čuvenog olimpijskog tima što je u Helsinkiju uzeo srebro.

O tom su pohodu ispredene mnoge bajke...

Zato za ovu priliku štiklec koji gađa u srž. O prijatelju i saigraču Branku Zebecu - Miroslav Rede:

"Ima jedna utakmica koju smo igrali u Splitu protiv Hajduka. Jesen '58. U sedmom minutu Miladinović je zabio gol i pritom mu je slomljena noga. Od tada, pa do kraja meča, Partizan je igrao sa igračem manje, jer prava na zamenu u ono vreme nije bilo. A Branko Zebec je držao celu navalu Hajduka na čelu sa nezadrživim Bajdom Vukasom! Sa Vidoševićem, Šenauerom, Zvonkom Begom... To je bilo čudo! Sam ih je držao Branko Zebec tih 80 i kusur minuta. Čudo neviđeno. Čudo od sprinta, čudo od skoka, čudo od borbenosti. Jedinstven primerak asa najviše klase”.

Zebec, Čajkovski, Bobek

A ima i jedna anketa (1989. godina) - po mnogima najmerodavnija, jer su u njoj učestvovali sve sami selektori Jugoslavije – koja verovatno ponajbolje ocrtava Zebecovu igračku vrednost. Pitanje jednostavno: Ko je najbolji posleratni igrač na ovim prostorima? Odgovaraju Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić, Todor Veselinović, Ivan Toplak, Ivica Osim, Slavko Luštica, Biće Mladinić, Miljan Miljanić, dr Aca Obradović i dr Mihailo Andrejević. I ovako nižu: 1. Zlatko Čajkovski – 75 bodova; 2. Branko Zebec 71 bod; 3. Stjepan Bobek 66 bodova; 4. Vladimir Beara 65 bodova; 5. Bajdo Vukas 61 bod. Tek posle idu Mitić, Džajić, Šekularac, Boškov, Milutinović, Vasović, Jusufi, Galić, Holcer, Oblak, Matošić, Sušić...

Branko Zebec imao je svega 36 godina kada je postao trener Dinama i počeo da stvara najbolji zagrebački tim iza rata. Škorić, Brnčić, Cvek, Ramljak, Rora, Zambata, Gucmirtl, Lamza, Belin, Novak...

U septembru '67. taj je sastav u dvomeču tukao engleski Lids i jugoslovenskom fudbalu doneo prvi evropski trofej – Kup velesajamskih gradova. Zebec je vodio ekipu do finala, a onda se povukao zbog odlaska Uprave što ga je angažovala. O njegovom maestralnom trijumfu nad Ajntrahtom u polufinalu (posle 0:3 u prvoj utakmici) Nemačka je brujala. Negde u to vreme Čajkovski završava svoju misiju u Bajernu. Nemci ne vole da lome preko kolena. Her Nojdeker dobro zna šta znači kontinuitet. Čik odlazeći predlaže, veliki gazda prihvata:

“Gospodine Zebec, dobili smo najbolje preporuke za vas. Vi ste i dalje u Zagrebu? Mogli bismo da se nađemo na pola puta, recimo u Salcburgu?”

(Ima tih čudnovatih, vidljivih i nevidljivih veza između ovih naših prostora i Minhena, celog tog bavarskog i germanskog sveta. Datiraju još od kraja 19. veka, od Dojčes kajzerrajha i “otkrivanja” novih univerzitetskih centara više Pešte i Beča od strane ovdašnje mlađarije željne znanja. Veza su mrtvi u Velikom ratu i preživeli u Drugom; veza su nemačka groblja od Vršca do Virovitice; veza su Stojadinović i Gering u berlinskoj operi i knez Pavle sa Firerom za bogatom trpezom u predvečerje grdne nesreće; Ivo Andrić u predratnom veleposlanstvu u Trećem rajhu i Peter Karsten u Otpisanima. Veza su Dunav i dizelka “Kenedi” na relaciji Beograd – Minhen (obavezno via Vinkovci i Zagreb), te autobusi što su sedamdesetih iz svake iole ozbiljnije varošice vozili ka “zapadnom snu”, pa se Jugosloveni odreda šalili – ili možda nisu? - kako im Minhen postaje bliži od Beograda i Zagreba. Veza su još i golišave, ocvale Švabice u Vrsaru, prva i poslednja "papirna” ljubav svakog Jugovića – Klara Šuman, striko bravar i tetka pekarka što odoše tek “na neki mesec” da zarade za novu Simpovu spavaću sobu i “keca” iz Kragujevca, a ostadoše do poslednje sede.)

Ta je veza i fudbalska, dakako. Jasna. Čvrsta. Opipljiva. Zavedena za sva vremena u udžbenike, živa kroz fudbalska učilišta. Beograd – Zagreb – Minhen! Kao Mondrijanova najoštrija linija. Ili kao Špicova prva transverzala: Šoštarić – Čajkovski – Bobek.

(Mondrijan? Zebec je uz šah voleo i slikarstvo...)

Branko Zebec, poput Čika Čajkovskog, završio je čuvenu trenersku akademiju u Kelnu. Jeste, slušao je predavanja kod profesora Vajsvajlera, bilo je tu uticaja Herbergerove filozofije, ali od Špicove niti nikada nije odustao. Baš kao što Nemci nisu odustali od stava da njihovom mentalitetu najbolje paše mađarsko-jugoslovenska varijanta Dunavske podškole.

Prosto, nemačka fudbalska elita teško je i sporo prihvatala Uefu kao novu organizaciju i njena klupska takmičenja. Poštovali su Mundijal i Olimpijske igre, a Jugoslavija četiri puta zaredom u finalu OI - od 1948. do 1960. Plavi su još tukli Manšaft '62 u Čileu i igrali u dva od prva tri finala kontinentalnih šampionata.

A ne beše mnogo ni od čuvenog okršaja Engleska – Ostatak Evrope za 90. rođendan FA. Kad su sva svetla tukla na grandiozni Vembli. “Evropljane” lično birao Valter Nauš, đak Huga Majsla i u tim uvrstio četvoricu Jugoslovena: Vladimira Bearu, Zlatka Čajkovskog, Branka Zebeca i Bajda Vukasa. Od 11 najboljih četvorica “naših”!

Znao je Nemac... Znao je dobro koga bira za učitelja i kako temelji svoj pravac.

"Nas Nemce bije glas da znamo samo za rad, disciplinu, poslušnost. Da smo kao vojnici, čak i u fudbalu. Pa ako je sve tako, onda je Branko Zebec najviši fudbalski oficir”, pisale su bavarski listovi nakon samo nekoliko utakmica Bajerna pod vođstvom novog trenera.

Zebec je dobro poznavao metodiku rada Čika Čajkovskog. Ubrzo je postalo jasno da će lako otkloniti mane, unaprediti igru. Osebujni Zagrepčanin, beogradski zet, stekao je status taktičkog genija u Nemačkoj. Njegovo nije dugo trajalo, ali kad je sve prošlo mnogi će mu odati počast nazivavši ga jednim od najvećih trenera epohe.

U prvoj sezoni u Bajernu osvojio je duplu krunu – prvenstvo i kup. Tako je za sva vremena ostalo zabeleženo da su prve dve krune minhenskog velikana – razdvojene vremenskom provalijom od 37 godina – uzeli treneri koji su ime sticali u jugoslovenskom fudbalu. Prvu je doneo austrijski Jevrejin Rihard Dombi Kon, šef zagrebačkog Građanskog između dva rata. I eto još jedne tajnovite, zaboravljene veze...

“Kada je Bajern osvojio titulu i kup 1969. to je bio početak stvaranja kluba kakvog znamo danas”, govorio je Sep Majer svojevremeno za BBC. “Zebecove zasluge? Apsolutno ogromne! Bio je vrhunski strateg”.

Paul Brajtner nije sklon komplimentima na račun trenera. Sa Zebecom nije dugo sarađivao u Bajernu. Najbolje ga poznaje iz perioda u Braunšvajgu...

“Imao sam sreće da radim sa mnogim velikim stručnjacima, poput Miljanića ili Lateka. Ali Branko je bio najbolji od svih. Oštar, da! No iznad svega korektan i pošten. Prema svakom igraču isti odnos. Nikada nas nije delio na zvezde i mlade, ili manje i više bitne. Kažu – bio je diktator. Možda, ali dobar diktator. Uvek nepredvidiv. Ponekad bi nam saopštio sa imamo dva treninga u danu, a onda bi oba otkazao. Svi sednemo i popijemo piće, razgovaramo. Jednostavno, druga sorta, posebna. Zato sam ga voleo. Siguran sam da tako misle i Bekenbauer, Miler, Sep Majer...”

U redu, reč ima Kajzer Franc:

“Oblikovao nas je u novom stilu, nešto drukčije od Čika”, sećao se Bekenbauer. “Bilo je više profesionalizma, više reda, bolje discipline”.

Zebec je Bajernu oduzeo divljinu, time verovatno i komad atraktivnosti, dok je kontrola lopte koju je propisao i nametao kao stil u svim svojim ekipama, u medijima etiketirana kao “šah na travnjaku”. Tek mnogo godina kasnije Rajmud Hinko iz Kikera taj će Fußball nazvati tiki-takom pre tiki-take.

“Sve dok imamo loptu u nogama protivnik je neće imati. Šta to znači? To znači da ne možemo da primimo gol”, objašnjava strpljivo Zebec pad efikasnosti u odnosu na Čikovo vreme tokom te prve sezone.

I tako sve dok Bajern i zvanično nije postao šampion, a pedantni statističari podvukli: istina, značajno manji broj golova, ali zato najbolja odbrana lige – čak 27 primljenih manje u odnosu na prošlu godinu. I što je najvažnije – titula.

Krunisanje u Minhenu posle 37 leta!

“Čajkovski je bio fenomenalan animator. Kao trener imao je nepogrešiv osećaj za prepoznavanje igrača. Zato su mnogi govorili kako ih je on otkrio. A kod Zebeca su postali prava ekipa, takmičarska”, preneo je Večernji.hr reči Žoge Škorića pre nekoliko godina.

Golman Dinama iz šezdesetih godina obreo se u Bajernu početkom sedamdesetih na Brankovu preporuku:

“Čik je stvorio taj veliki Bajernov tim. Zebec je potom finalizirao posao i svojim radom doveo do toga da igrači potpuno izvršavaju njegove želje. Ništa nije prepuštao slučaju. Kakav je Zebec bio trener? Specifičan. Bavio se analizama među prvima. I uvek je sve radio sam”.

Fizička sprema – segment na koji je novi trener Bajerna obraćao mnogo pažnje. Obično bi sve stalo u jednu rečenicu: Loš da je u redu, promašena šansa takođe (događa se). Ono što je nedopostivo – da ne možeš da trčiš u 120. minutu kao da je prvi, da ostaneš bez snage!

“Sneg je bivao i do članaka, kiša je lila – izgovora nije bilo. Neki igrači bili su toliko iscrpljeni da su padali ili povraćali”, beleži Hinko.

Čuvena je među igračima Bajerna i po zlu poznata priča o kamenčićima iz Zebecovih džepova. Svaki trening počinjao bi trčanjem. Krugova koliko i kamenja u gornjem delu “adidaske”.

“Posle svake runde (kruga), palcem bi izbacivao po kamenčić. Nije bilo stajanja dok ne isprazni oba džepa. Nekada nam se činilo da je pokupio pola obale Izara”.

Mučno je bilo Francu Rotu da “premota” na ono vreme, pa opet...

“Rekord? Ako se ne varam 62 kruga u danu. Bila je sredina juna i termometar je pokazivao 35 u hladu”.

Ali rezultat je tu: Bajern titulu te '69. uzima sa svega 13 korišćenih igrača od kojih je njih osam odigralo svaku utakmicu od početka do kraja.

Salatara i ravno deset godina kasnije s Hamburgerom, princip isti.

“Naš trening centar Ohsencol bio je veličine četiri fudbalska terena”, govorio je jednom prilikom Džimi Hartvig. “Zebec nas je terao da trčimo skroz okolo. Trčali smo do iznemoglosti. Po kiši, suncu, snegu... Ali znali smo da ćemo napredovati. Bio je jedan od najiskrenijih ljudi što sam poznavao. Očinski strog, spreman da sasluša”.

Priča o mladom Bekenbaueru za antrfile. Prvi put celodnevni karantin u Bajernu - Zebecova naredba. Režim vojnički, kontrola. Sve kako pripada i sleduje. Ko bi rekao da je Kajzer Franc imao to mangupsko u sebi... Svi u svojim sobama osim 23-godišnjeg reprezentativca. Vratio se u zoru, ušunjao kroz prozor i baš kad je krenuo da se smesti u postelju...

Fotelja u uglu, silueta čoveka u polumraku.

Wer ist das?!

Branko je prišao i samo ga “duboko” pogledao. Oči u oči. Otišao je bez reči. A Kajzer Franc više nikada nije napravio nijedan problem. Do kraja karijere. I dobio je kapitensku traku.

Zebec je otišao iz Bajerna u martu 1970. Hroničari onog vremena uglavnom se slažu – bio je previše autoritaran za klupsku upravu. Želeo je da se pita o svemu i da konačne odluke budu njegove. Predsednik Nojdeker, u međuvremenu, sve više ovlašćenja prebacivao je na tim-menadžera Roberta Švana.

Misleći da dobro poznaje Zebeca, a u želji da zadrži zdrave odnose, Vilhelm Nojdeker ponudio mu je novi ugovor i veću platu.

“U redu je sve to, uradili smo neke velike stvari, ali ako želimo još više moramo da se pojačamo”.

“Pa ne mislite valjda da ćete mi vi govoriti da li treba i koga treba da kupimo?!”

Kažu da je Zebeca mnogo više od reči pogodio nadmeni, kiseli smešak moćnog industrijalca. Počeo je da viče. Vikao je toliko da se sve u Zebener štrase nadiglo.

Du bist ein Bauer! - nije mu ostao dužan Nojdeker.

“Predsednik mu je rekao da je običan seljak i tu su se razišli. Takav je bio Branko, nije dozvolio da mu se mešaju u struku. Umeo je da plane”, prepričava Žoga Škorić.

Sve to nije pokvarilo sliku koju su igrači Bajerna imali o Zebecu.

Iz vremena kad je Škoriću bio trener u Štutgartu:

“Išli smo u Berlin na prijateljsku utakmicu, a istodobno se tamo igrao i neki dvoranski turnir. Kad smo ušli u punu dvoranu spiker je preko razglasa najavio: 'Dame i gospodo, u halu su upravo ušli igrači Štutgarta na čelu sa gospodinom Brankom Zebecom'! U tom trenutku aplauz, 15.000 ljudi! A igrači Bajerna prekinuli zagrevanje i došli do nas. Svaki se od njih ponaosob rukovao sa njim. Tada sam shvatio koliko ga Nemci poštuju”.

Branko Zebec bolovao je od dijabetesa i po odlasku iz Bajerna imao komplikovanu operaciju pankreasa. Uz sklonost ka alkoholu koja nije bila strana trenerima u ono vreme, to će ga učiniti tragičnom ličnošću evropskog fudbala.

“Branko je bio teška, tvrdoglava osoba. Umeo je da bude osećajan i prijatan u razgovorima, s dobrim osećajem za humor. A umeo je da bude i introvertan, s blagim osmehom na licu. Voleo je i neke stvari koje baš nemaju veze sa sportom. Voleo je alkohol. Vino, pivo, konjak, votku, rum”, piše Rajmund Hinko.

Krenulo je kroz šalu, tako što su ga nazvali Fernet-Branko, po italijanskom proizvođaču likera Fernet-Branka. Završilo se tužno. Završilo se ponižavajuće.

Ali pre toga Zebec se za povratak na veliku pozornicu izborio kroz rad u drugoligaškom Ajntrahtu iz Braunšvajga. Mali provincijski tim doveo je u proleće 1977. na bod od šampionske titule. Uspešan eksperiment s promenom odbrane sa “čovek na čoveka” na “zonsko markiranje” vratio ga je u centar pažnje stručne javnosti. Međutim u isto vreme verovatno i najveći korak ka potpunom posrnuću: na dresovima Braunšvajga prvi sponzor u nemačkom fudbalu – čuveni Jägermeister; a u ugovoru 100 odsto popusta za Upravu i Stručni štab.

“Poštovali smo ga, svi smo ga izuzetno poštovali. Bez obzira da li je bio pijan ili ne”, podvlači Brajtner, povratnik iz Reala u to vreme.

Poslednje velike stvari Branko Zebec napravio je u Hamburgeru.

“Niko nije znao u kom pravcu idemo. Neki su se čak plašili da ćemo ispasti u drugu ligu. Ko je mogao da sanja o šampionskoj tituli... Niko! Baš niko”, priča ushićeno Feliks Magat kad god ga vrate u najslavnije doba HSV-a. “Zebec je naš najveći čovek. Njegov cilj uvek je bila pobeda i naučio nas je kako da do nje dođemo. Bio je veoma inteligentan, od prosečne ekipe napravio je najbolji tim u Evropi. On je bez sumnje najvažniji za moju karijeru, kasnije i trenersku. Njegove ideje su osnova principa za koje se zalažem”.

Hamburger je krajem sedamdesetih imao puno novca i jasan plan – da postane prvak Evrope. U tom cilju u klub je stigao Kevin Kigen. Najveća engleska zvezda onog doba - Mighty Mouse.

Iz poznanstva sa Zebecom čuva ozbiljne ožiljke “na duši” i dve Zlatne lopte u nizu. Ali prvo su bili ožiljci...

"Želim odmah da idem! Ovaj čovek nije normalan! On je lud", žalio se Kigen posle jednog treninga generalnom menadžeru Hamburgera Ginteru Neceru.

Na idući je zakasnio.

“Hi, sorry”...

A kad je to ponovio još dva puta, Zebec je rešio da se obračuna sa njim:

“Vidi, dečko, mi ne živimo od tvoga sorry, nego od tvog fudbala. Kazna je 5.000 dojče maraka”.

Priču iz prve ruke zna Dušica Zebec, Brankova supruga. Gospođa što je po Žogi Škoriću bila sa suprugom al pari po fudbalskom znanju.

I ta priča ima nastavak...

Kigen je isprva živeo u hotelu blizu stadiona. Onda je rentirao vilu van grada i dovezao skupoceni automobil iz Engleske kako bi odlazio na trening. Ali dođe vreme, zaveje. Zaveje sa svih strana... Više nije bilo do novca, do toga što će morati da plati kaznu...

“Plašio sam se tog čoveka, ne krijem”.

Kako bi izbegao sukob sa Brankom Zebecom Mighty Mouse je pozvao vojnu policiju, objasnio celu situaciju i zatražio da mu naprave račun: gospodo, koliko košta transport helikopterom do Ohsencola? 

Kada je prvi put poneo nagradu za najboljeg igrača Evrope, Kevin Kigen je kazao: “Moram da zahvalim Zebecu. Bez njega nikada ne bih bio ovde”.

I gospođa Dušica se dobro seća: “Kigen odlazi iz Hamburgera, leto 1980... Na poklon od kluba dobija veliku maketu jedrenjaka i kaže: Hvala vam svima! Puno mi znači, ali ja sam sam kupio ovaj jedrenjak plaćajući kazne kod Branka Zebeca”.

Zebecovi problemi s alkoholizmom prvi put su dospeli u medije u drugoj sezoni u HSV-u. Izgubio je finale Kupa šampiona od Notingem Foresta (0:1). Taj mu je neuspeh teško pao. Tokom treninga sve je češće sedeo na stolici pokraj terena, dobrano etilisan. Necer je to primetio i tražio od Dušice da bude uz njega. Da utiče. Nije vredelo. Stvari su počele da izmiču kontroli.

Totalni sunovrat u nagoveštaju na poluvremenu protiv Štutgarta. Rezultat 0:2...

“Hvala vam, momci, nije bilo loše. Iduću dobijamo. Spremite se, čekam vas u autobusu”.

Izgubljen pojam o vremenu... Mislio je da je kraj.

Na utakmicu u Dortmundu kasni. Klupski autobus krenuo je bez njega. Pošao sopstvenim kolima, policija ga zaustavila – 2,25 promila u krvi. Automobil zaplenjen, ali put nastavlja taksijem i stiže u neko doba. Nekim čudom dozvoljeno mu je da sedne na klupu. Na poluvremenu igrači ga izvode ispred svlačionice. Vili Rajman: “Sedi ovde i udahni malo vazduha”.

Tog su ga dana fotoreporteri prvi put uslikali pospanog na klupi. Naslovne strane, TV vesti, podsmesi. Skandal kompletiran na konferenciji za medije: da bi što pre seo na stolicu Zebec je odgurno Gintera Necera.

“Znao sam za njegove probleme s alkoholom i pre nego što sam ga doveo, ali nisam baš shvatao koliko je sve to ozbiljno. Ta priča sa njim uticala je na mene više nego bila šta drugo u fudbalu. A znate šta sam sve prošao... Bio je sjajan. Zato sam tužan što nisam mogao da mu pomognem”, pokunjeno će Necer nakon što je saopštio da je ugovor sa trenerom raskinut.

I onda daleko najveće poniženje: Berlin '83. Poslednji klub u Nemačkoj - Ajntraht. Bio je oktobar. Zebec je prespavao utakmicu sa Hertom na klupi. Poraz najmanje bitan. Da bi sprečili novi skandal ljudi iz uprave Ajntrahta uvili su pijanog trenera u tepih i “prošvercovali” ga pored silnih fotoreportera do klupskog autobusa.

Groteska za kraj. Za pad velikana.

Zebec, Necer i Miljanić

Samo nekoliko meseci ranije gostovao je sa Hamburgerom u Sarajevu. Razmišljanja razočaranog i tužnog čoveka zabeležio Vlajko Đoković na Butmiru: “Kakvi su ovi moji? Videćeš ih sutra. Sve neki pravolinijci, nema vrcavog poteza, nema Safeta Sušića, nema zvezde... Zato sam doveo vremešnog Bekenbauera. Dok ne nađemo mlađeg i boljeg. HSV mora da ima zvezdu. Ako nema zvezde, nema publike na stadionu”.

***

"Setite se samo onog našeg čuvenog olimpijskog tima čiji sam i ja bio član: Mitić, Bobek, Vukas, Boškov, Horvat... Svi mi redom, sa izuzetkom možda Čajkovskog, nismo mogli da trčimo koliko Englezi ili Nemci. A redovno smo ih pobeđivali. Čime? Negovali smo tehniku, visprenost, neočekivan potez, brzu promenu mesta. Pa i oni što su kasnije došli bili su klasa - Toza Veselinović, Milutinović... Sve su odreda pobeđivali. Danas se u Jugoslaviji traže nekakvi uzori. Čas su to Holanđani, čas Englezi, čas Nemci, čas Francuzi. Kako se ko pokaže. Nema sreće kad se okrećeš čas ka ovom, čas ka onom. U moje vreme s lakoćom smo se održavali u vrhu svetskog fudbala. Sad smo običan prosek. Zašto? Zato što kopiramo druge, ne gajimo više svoj stil".

***

Zebeca je posao koliko-toliko održavao u životu. Poslednji angažman imao je tokom '84, tamo gde je i počeo, u Dinamu.

Iz poslednjeg intervjua 1988, uoči meča Bajerna i Hamburgera...

- Čime se trenutno bavite, her Zebec?

- Uživam u životu!

Preminuo je nekoliko nedelja kasnije. Bila je gozba u njegovom domu, pripremao je roštilj za goste i izdahnuo na rukama Krasnodara Rore. Gušenje komadićem mesa pa srce.

Poklonio mu se Feliks Magat, slično kako ga je branio dok je još bio u Hamburgeru:

“Branko Zebec bolji je od svih vas trenera u Nemačkoj i kad je mrtav pijan”.

Špic, Čajkovski, Zebec. Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern.