PREMOTAVANJE: Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern (2)

Četiri su fudbalske škole, četiri fundamentalna fudbalska učenja - četiri stare fudbalske civilizacije: engleska, češka, bečka i mađarska. Najvažniji evolucioni period - put od krpenjače do “bubamare” - period uspostavljanja istorijskih rivalstava, različitosti i revolucionarnih ideja, obeležio je uticaj ovih centara. Kako nije bio u stanju da kreira sopstvenu fudbalsku koncepciju i ideologiju, najveći broj nacija oslanjao se na velike uzore. Na ovim našim prostorima, svi (kasnije) okupljeni oko “šest buktinja”, trpeli su uticaj tri podunavske škole. Split je od najranijih dana naginjao Česima (Švagrovski, Bohata, Pinc, Sobotka, Jan), dok su Zagreb i Beograd uglavnom “miksali” s Austrijancima i Mađarima (od Hajnlajna, Brandštetera, Ringera, preko Nemeša, Molnara i Feldmana, do velikana poput Dombija Kona i Martona Bukovija). Pa opet, kako je to jednom davno zapisao Mile Kos, najdublju brazdu zaorao je Ilješ Špic, davajući ton igri gotovo svim poratnim klubovima Jugoslavije. Špic je stvoritelj Partizanove škole fudbala i trenerske filozofije čiji je osnovni postulat glasio – NAPADAJ! Taj je Špicov fudbal imao duh dunavske čarde, lucidnost mađarske muzike i jedinstveni Wiener Schmäh-Charme. I taj je Špicov Partizan u prvoj polovini pedesetih spadao u tri najbolja tima Evrope. Špicovi najbolji učenici i sledbenici – Zlatko Čajkovski i Branko Zebec – širiće to njegovo “jevanđelje” na sever, ka Nemačkoj. Tako je krajem šezdesetih nastao veliki Bajern.

Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern.

Iz srca Ilješa Špica.

PREMOTAVANJE: Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern (1)

ILJEŠ ŠPIC

(februar 1902 – oktobar 1961)

ZLATKO ČAJKOVSKI

(novembr 1923 – jul 1998)

Bilo je finale Maršalovog kupa, onog kupa što je Ilješ Špic izgubio posle 3:0 na poluvremenu. Tog je dana Zlatko Čajkovski prvi put ušao u svlačionicu kao “trener” i održao trenersku besedu. Tada kao profesionalac u Kelnu gledao je iz lože kako Špicov Radnički “maltretira” njegove bivše drugove i saigrače. Sa Ilješ-bačijem kresnuo se ramenom, onako mangupski, u tunelu, na putu do svlačionice.

“Aljehin naš! Čuvaj se, sad ja preuzimam”.

Špic je bio smiren. Izgrlio se sa Čikom, pljusnuo ga po licu očinski i otišao kod svojih. Tražio je da nastave da napadaju, da postignu četvrti gol i reše utakmicu. A Čajkovski je zamolio Matekala, tada šefa stručnog štaba, da on preuzme dizgine. Da ragi vrati lipicanerski sjaj. Znao je sve tajne. Znao je sve mane. I znao je čarobne reči: Ko smi mi?

Partizane, juriš!

U pismima iz Kraljeva najbolji igrač Radničkog Aleksandar Petaković beleži kako je ponešto čuo, a ponešto video svojim očima – pa crvenim podvlači da je Čik gotovo pretio igračima Partizana, te da mu je Miloš Milutinović obećao trofej.

I bi preokret za sva vremena: Valok, Mesaroš, Kaloperović, Milutinović, Zebec – 5:3!

Čik je stari hvalisavac. Čestitke prima ozarena lica...

“Sutra, evo sutra idem kod profesora Herbergera! Upisaću trenersku školu!”

Samopouzdanje TEŽ-ov oblakoder. Volja čelična. (Znate šta je bila nagrada za igrača utakmice iza rata? Ostrovski – Kako se kalio čelik.) Tako se odrastalo.

Ljuba Mihajlović i Miloš Milutinović

Čajkovski je Zagrepčanin, '23. godište. Ganjao ju je na livadama oko Kvaternikovog trga dok ga nije video stari František Koželuh. Praška škola, oštro oko. Istančan osećaj za fudbalsku klasu. Priču iz prve ruke zna Amigo Magdić: “Mali pozna loptu”, istrese sebi u bradu Pan Koželuh pa priđe Čiku: “Dođi sutra u Maksimir. Igraćeš za HAŠK”.

Kiša jesenja, gusta, dosadna. Teren crn, blatnjav. Prvi trening. Neko iz grupe: “Ovo nije dan za nogomet, ne? Kućama?”

A najmlađi Čik plačnih očiju: “Ali zašto? Evo ja posle svima čistim kopačke”... I veteran Hitrec pomalo postiđen prvi zagazi u blato do članaka. Pa za njim krenu i ostali.

Ta volja od čelika...

Čajkovski metar šezdeset i kusur, a teme mu zadire međ oblake. Jedna od prvih utakmica za državni tim. Uz rame Beari, Horvatu, Vukasu... Tu su još Bobek i Mitić. S preke strane Brazil. Ovako nešto: Žair, Ademir, Nilton Santos, Didi...

“Momci, znate li ko će sutra biti najbolji na terenu? Da, ja, Čajkovski”.

To srce šampionsko...

A jednom ga posle Rapida na Hiteldorfu novinar ovako pita: “Molim vas, šta je vama onaj veliki Čajkovski, onaj Rus”?

I Čik bez oklevanja: “Ja sam najveći Čajkovski, upamtite to, molim vas”!

Ta volja od čelika. I to srce šampionsko.

I vera. I duh što pleni...

“Kontinentalac” više puta. Igralo se to često: idealna postava Evrope protiv Ostatka sveta. Ili Evropa versus Engleska. Jedna se poslastica posebno pamti. Beše sedam-osam golova. Pariz, pedeset i neka. Crème de la crème: Kubala, Nordal, Hanapi, Boniperti, Ocvirk... Onda ide uobičajeni banket, pa “produžeci” samo za najjače. Onaj uzvišeni Pari, Monmartr. A zna se ko tamo može da stoluje. Zafrkant svetskog glasa - Puškaš - ide od stola do stola, zvrčka za svakoga. Čiku priđe poslednjem i razbaruši mu kosu. Ovaj ustane kao oparen i simulira pljusku.

Puškaš iznenađen, ali..

“Pazi, Čik, znaš li ti da sam ja major?”

“Major, kažeš? Pa ja da igram u Honvedu bio bih general”.

Vukas, Ocvirk, Čajkovski i Hanapi

Osnova od starog Koželuha, Šicova filozofija, Špicova bit, Herbergerova trenerska diploma. U Kelnu u poznim igračkim godinama šefovao mu Henes Vajsvajler. A Vajsvajler je bio ministar fudbalski. I tako Čik zaduži te generalske epolete.

“Čik? Bio je veseljak, pučki filozof i izelica, nazvan tako zbog niskog rasta kojim je nekada nekoga asocirao na opušak cigarete. Učio je od Vajsvajlera koji je ga od milja zvao šupčina”, piše u svojoj knjizi 'Tor' Uli Hese. "Čajkovski nije voleo da se vraća u odbranu kad izgubi loptu. 'Čiiiik', vikao bi Vajsvajler. 'Šupčino!' Čajkovski je samo slegao ramenima”...

Reši tako jednog dana Vajsvajler da ode. Zove predsednika kluba i predloži mu: “Uzmite Čajkovskog za trenera”!

Prvi veliki trenerski posao i prvi uspeh baš u Kelnu - titula šampiona Nemačke.

“Nisu Nemci zaboravili koliko sam uradio za njihov fudbal”, govorio je prilikom povremenih dolazaka u Jugoslaviju osamdesetih. “Osvojio sam 11 trofeja – od pokrajinskih titula i Bundeslige do evropskog Kupa pobednika kupova. Ali više od svega toga oni cene što sam stvorio Overata i Vebera, pronašao Bekenbauera, otkrio Milera, usmerio Švarcenbeka...”

Činjenica: Jedan Jugosloven - ili Hrvat ako vam je draže - u svakom slučaju rodom Zagrepčanin i duhom Beograđanin, s posebnom pažnjom pratio je finale Mundijala 1974. Tada ga više nisu smatrali za najvišu trenersku klasu, ali nisu imali kud - morali su da mu unteršriftuju da fudbal ima u malom prstu. Minhen, stari Olimpijski stadion, Nemačka – Holandija 2:1! A u startnih 11 novog prvaka sveta petorica njegovih “sinova”: Sep Majer, Franc Bekenbauer, Gerd Miler, Volfgang Overat i Hans Georg Švarcenbek.

Ali Čik je u Nemačkoj pre svega personifikacija Bajerna. Onog Bajerna što se tek bio “ispilio”. I zato bavarski Kajzer:

"Čajkovski nam je mnogo pomogao. Bio je sa nama u ključnom trenutku. Našem izlaznom tinejdžerstvu trebao je čovek njegovog duha i vedrine; njegovog slobodnog shvatanja igre. Bio je as, znali smo to. I od nas je stvarao asove. Čik ostaje pojam. Bajern mu mnogo duguje”, pričao je Bekenbauer u više navrata.

Zlatko Čajkovski došao je u Minhen kad je Bajern bio mali. Mali čak i u domaćim okvirima. Prošlost balast, budućnost neizvesna.

Prošlost?

Kod Hitlera “subverzivni element”. Kurt Landauer, Jevrejin, jedan od prvih predsednika kluba, uhapšen i deportovan u Dahau. Pijedestal za gradskog rivala. Minhenova uprava na vreme se opredelila – Nationalsozialismus! Gradski šerif? Zehciger! Heil, Sechziger!

Budućnost?

Kvalifikacije za Bundesligu, Oberliga Süd: Bajern treći, iza su i Štutgart i Ajntraht Frankfurt i Karlsrue. Ali svi oni dobijaju poziv za takmičenje u prvoj sezoni jedinstvenog šampionata. Bajern? Višak.

“Nepovoljno stanje finansija primorava klub da se reši skupih zvezda i da se osloni na igrače iz sopstvenog pogona, odnosno na talentovane momke iz bavarskih provincija”, raportirali su iz Zebener štrase, a beležio dalje Uli Hense: “Bajern? Bajern je druga liga”...

Epilog:

“Deutsche Meister Čajkovski, vi ste? Her Čajkovski, da li biste došli kod nas u Minhen? Imamo zanimljivih mladih igrača. Imamo i ozbiljne ambicije. Verujemo da biste vi sa njima mogli da napravite velike stvari. Kako je u Kelnu? Kiša, oblačno? Ja bih već sutra mogao da pošaljem vozača po vas”.

Veliki Bajernov patron Vilhelm Nojdeker!

I taj istorijski potez...

Nojdeker i Čajkovski

Bajernova dobra sreća bilo je to vreme. Nemačka šezdesetih – Wirtschaftswunder. Iliti ekonomsko čudo. I dok Adenauer i Erhard izdižu Nemačku iz ratnog pepela do industrijske velesile, na fudbalskom polju revolucija kreće sa Zlatkom Čajkovskim. Nova Jugo-škola u zamahu. Špicova škola. Imali su Nemci onu svetsku titulu iz Berna, neke stare asove; imali su i vrsne stručnjake, ali nisu imali veliki evropski klub.

Čik je morao da gradi od temelja. Dogovor je bio takav.

“Nisu mi doveli nijednog gotovog igrača. Sećam se, leto '63... Majer je bio drugi golman rezervnog tima kad sam došao. Odmah sam kod njega video zanos prema fudbalu koji sam i ja imao. Kad sam ga pozvao na razgovor, došao je u prljavom radnom kombinezonu. Učio je za vodoinstalatera. Nije mnogo očekivao od fudbalske karijere. Postao je bogat i slavan... Franc Bekenbauer imao je 17 godina i radio kao pomoćnik šofera. Mala firma, plata 600 maraka. Dobio sam specijalno odobrenje od lekara da ga ubacim u prvi tim. Postao je milioner. Gerd Miler bio je debeo i trapav kad su mi ga doveli. Napravio sam od njega jednog od najboljih golgetera svih vremena. Cimerman i Diter Miler takođe su moja deca”.

Moja deca, moji dečaci, tako ih je oslovljavao. Odgovor na očinski stav adekvatan - poštovanje iznad svega. Pa ako zatreba i glava na đon. Jawoll!

Sep Majer: “Bili smo mladi, divlji, puni emocija i motivacije. Nije bilo lako pripitomiti nas. Ali čini mi se da Čik to nije ni želeo da radi”.

Duboko u sebi Čajkovski je gajio uverenje da bi time ugušio talent, naškodio velikom i neophodnom individualizmu koji je prepoznao kod budućih asova.

Jedno staro učenje, zar ne? Žar starih vremena.

"Igra u Partizanu pod Špicom i u reprezentaciji Jugoslavije bili su moji fudbalski univerziteti. Mi smo Starog u svlačionici slušali kao da je glas sa nebesa. On je za nas igrače uvek bio ličnost odozgo, neko kome se veruje. Ja možda nisam na taj način vladao atmosferom u svlačionici, ali sam kroz razgovor uspevao da me igrač shvati i da mi veruje. Na to sam uvek bio ponosan. Sa velikim zvezdama uvek je teško. Nije samo do dobrog plana treninga i postavke igre. Iz vlastitog iskustva sam znao da su zvezde sujetne, da uvek žele sebe da nametnu, traže da budu nosioci igre. Da budu u centru pažnje. Pa takvi smo bili i mi - Miloš, Boba Mihajlović, Zebec, Belin, Bobek, ja... Istu psihologiju imali su Miler, Overat, Bekenbauer... Zato je teško voditi zvezde".

Bajern je sa Čajkovskim na klupi iz drugog pokušaja ušao u Bundesligu. U prvoj sezoni 127 golova u Regionalligi Süd. U drugoj 164. Kakav bombardement!

Diter Breninger: “Kod Čika nisu bili važni brojevi. Nema veze da li si 'šestica', 'trojka', 'desetka', 'četvorka'. Svi smo igrali sve. I svi smo davali golove”.

Pravi pravcati Sturm und Drang. Oluja i nagon. Fudbalski rokenrol.

Bekenbauer i Čajkovski

Čik je Bajernu i Nemcima dao ono najvrednije – esenciju Špicove fudbalske teoreme. Taj peštanski veleum prvo je težio crno-belom četverokutu. Njegovu zlatnu polugu činili su Atanacković, Čajkovski, Palfi i Bobek. Dva halfa, dve polutke. Da bi ključnu intervenciju na svom izumu načinio kada je prvi put video Đulu Grošiča. Veliki Fekete Párduc! Crni panter. Čuvar Honveda i Lake konjice brzo ga je uverio da budućnost leži u golmanu-trećem beku. Samo pet-deset minuta i dva “čišćenja” na 20 i kusur metara ispred svog gola. Špic je tada izvukao oštru liniju, transverzalu od gola do gola. I posložio ovako: Šoštarić – Čajkovski – Bobek. Posle je bilo Šoštarić – Čajkovski – Valok. Pa kasnije kao prvi i najbolji plod novouspostavljene omladinske škole Šoškić – Vasović – Galić.

Golman, centarhalf/centralni vezni igrač, centarfor. Ideja jasna: na najkraćem putu do gola rivala moraju biti najbolji/najvažniji igrači.

Zlatko Čajkovski sledio je učenje Ilješa Špica i u Bajernu po istom principu poređao tri štiha: Sep Majer – Franc Bekenbauer – Gerd Miler. Nemci će tu Čikovu liniju, taj njegov izraz baziran na vizionarstvu velikog učitelja kasnije nazvati Die Achse - osovina. I biće to jedna od najsnažnijih osovina u istoriji fudbala.

Korekcije samo stilske...

“Igra se menjala, sve se više polagalo na kolektiv. Svuda gde sam radio insistirao sam na tečnoj igri, na brzom pasu. Nikada nisam zaboravio onaj osnovni Špicov postulat da je lopta brža od svakog igrača. Suprotno onome što sam radio u igračkim danima zahtevao sam od igrača da se što pre oslobađaju lopte. Samo sam Bekenbaueru dozvoljavao da je iznosi sa svoje polovine. On je znao ono što je i meni bilo svojstveno – da uletanjem u protivničku polovinu s loptom stvori šansu”.

(Moć te čuvene Die Achse imaće svoj vrhunac tokom sedamdesetih. Prvo je u svoju službu stavlja Helmut Šen kada sa Nemačkom postaje prvak Evrope 1972. i osvajač Mundijala 1974, dok je u Minhenu maksimalno eksploatišu Udo Latek i Detmar Kramer. Rezultat – tri Kupa šampiona u nizu. Ta ideja i danas živi u Bajernu, zar ne? Evo je: Nojer - Kimih - Levandovski)

Čajkovski je u tradicionalnu nacionalnu potku nemačkih igrača utkao igru. Igru kao najslobodniji oblik dečjeg izražavanja. Na njihovu urođenu tačnost, efikasnost, disciplinu, tako je “kalemio” kreaciju, motivisao ih da iz proste interpretacije zakorače u stvaralaštvo.

I ono što je mnogo važno:

“Nije bitno samo pobeđivati. Bitno je i kako pobeđuješ”.

Ili kako bi Ilješ-bači kazao:

“Ko će da gleda dosadno loptanje između dva šesnaesterca? Igru bez golova i dinamike. Publike ne dođe to da gleda”.

(Pa eto, ako se nekad zapitate zašto je Bajern tako surov i kad god može “tera” do četiri, pet, šest...)

Zlatko Čajkovski

Velika je Čikova uloga bila i u buđenju tevtonskog duhovnog ustrojstva u tim prvim posleratnim generacijama nemačkih igrača. Ključni korak ka stvaranju onoga što danas prepoznajemo kao germansko, iliti bajernovsko poimanje fudbala. Jer zabluda je da su Nemci oduvek bili oni “Linekerovi Nemci”. Bajernov prvi izlazak u Evropu: poraz od irskog kluba Dramkondra, pa lagana eliminacija od zagrebačkog Dinama – 1:4. Prvi Kup šampiona: nemački prvak gubi od Hibernijana 1:5. Neku godinu kasnije ondašnji rekordmeister Nirnberg – Benfika 0:6. Ili još gore: Dandi – Keln 8:1! Za to vreme reprezentacija u Čileu '62. završava kao sedma i ne ide na Evropski šampionat jer ne može da pobedi Albaniju?!

Pa onda, her Franc, kako je to uzgledalo u Bajernu?

“Čajkovski je imao sposobnost da razvije talent kao retko ko drugi. On je konstruisao prvi Bajernov veliki tim. Međutim, njegova izuzetna osobina bila je zapravo ta luda ambicija”, govorio je Bekenbauer prisećajući se treninga iz onog vremena. “Na kraju bismo uvek igrali fudbal... Ništa neuobičajeno, ali mi smo morali da igramo sve dok njegova ekipa ne pobedi. Sat ili dva duže, nije važno. Igra se. Po mraku, kiši, snegu”.

O čemu se radi...

Čik je običavao da bude u jednoj od ekipa. Podela je, razume se, bila njegova, a u večitoj želji za pobeđivanjem koja ga je pratila od igračkih dana uvek bi u svoj tim uzimao najbolje.

“Fraci, Sep, Gerd, Švarci, Oli... Ovamo! Vi ste sa mnom”.

I onda do pobede. A zna se kod koga je pištaljka i čija se pobeda čeka.

Diter Kulman: “To je istina. Nikada nisam izgubio utakmicu na treningu kod Čika. Bekenbauer, Miler, Majer, Olhauzer, Olk, ja i ostali starteri morali smo da pobedimo”.

Čajkovski je na taj način izgradio jedinstveni pobednički mentalitet kod okonice ekipe koja se neće menjati više od deset godina. S druge strane, drugopozivce je motivisao da na treningu grizu iz dana u dan kako bi upali u njegov tim. Bio je to čopor gladnih kurjaka spreman za najveće izazove u svako doba.

Priču sa treninga ima i Volfgang Overat...

“Obožavao je da sastavlja najbolje evropske ili svetske selekcije. Radio je to uglavnom na sastanku posle istezanja... Povremeno bi u taj sastav ubacio nekog od nas, iz Kelna, u zavisnosti ko je kakav bio na treningu. Bio je to veliki motiv za igrače. Velika čast. Samo na jednoj poziciji u sredini terena nikada ništa nije menjao – to je bilo njegovo mesto, naravno”.

Jedno veliko Bajernovo ime večito ostaje u senci kada se govori o tom supertimu iz sedamdesetih - Franc Rot. Još jedan Čikov “sin”. Memingen na Ileru, desna pritoka Dunava. Okolina Minhena i mali klub po imenu Kaufbojren. Tada četvrta liga...

Legenda kaže da je Čik u supermarketu na periferiji sreo starog rivala iz onih vremena (Partizan – Rapid; Rapid - Partizan) i da nisu mogli da se razdvoje. Maks Merkel, Austrijanac, vodio je u to vreme Minhen 1860. Fudbalskoj besedi nikad kraja. Požele tako stari asovi da odgledaju zajedno jednu utakmicu. Otkud Memingen? Samo je bio najbliži, stadion na kom se nešto igralo u tom momentu.

I Čik je tog dana video Rota kako tuče iz slobodnjaka. Visoko, visoko preko gola. Ništa neobično, utakmica amatera. Ali...

“Her Nojdeker, dovodim igrača za vezni red! Neće biti potrebno puno novca”.

Čik nije mogao da izbegne žestoke pridike frau Rade, svoje supruge, jer nije doneo ništa od onoga što je poručila iz supermarketa, ali iduće nedelje Franc Rot bio je na treningu Bajerna.

“Momci, ovaj čovek ima snagu krave”, započeo je Čajkovski nespretno predstavljanje na nemačkom koji mu nije išao. “Samo treba da ga naučimo da bude precizniji”.

“U čemu je problem? Zašto se smejete?”

“Vi ste, šefe, verovatno mislili na snagu bika?”, javio se Sep Majer s pomalo podrugljivim stavom.

“Šajze, Sep! U redu, razumeli ste me! Nisam ovde došao da učim nemački, nego da vas naučim da igrate fudbal!”

Tajac. Bilo je nešto gadno u Čikovim očima kad se naljuti. Samim ti što je to retko činio, njegovo mrgudno lice značilo je da tu neozbiljnosti nema mesta.

Franc Rot poneo je nadimak Bulle (Bik) i njegova priča ide ovako: četiri finala evropskih kupova i tri gola u njima. Protiv Lidsa na Parku prinčeva 1975. pogađa prvi (pobeda od 2:0 za evropsku krunu); protiv Sent Etjena godinu dana kasnije na Hempden parku pogađa jedini (odbrana evropskog trona); i protiv Glazgov Rendžersa 1967. čovek odluke, za prvu Bajernovu evropsku srebrninu. Kup pobednika kupova! Produžetak, minut 109.

Prvi dan juna te '67, Marienplac, 100.000 ljudi. Kiša mlaka, prolećna... Čik prelazi rukom preko mokre ćele: “Zapamtite šta ću vam reći... Osvojili smo evropski trofej! Bajern ima evropski trofej”! Masa brunda, sa razglasa ide tradicionalna bavarska melodija... “Sada je sve moguće! Od danas ovaj klub može da postane i gospodar Marsa”!

Bayern, Bayern!!! Odzvanja Minhenom.

“To je slika što se ne zaboravlja”...

Spektakl i na banketu. Čik je unapred znao za veliku pobedu i hvalio se time. Svima na dar po ručni sat s ugraviranim imenom.

“Peter Kupfer... Pardon, Peter Kupferšmit! Ovde mi nije stalo celo ime, izvini Peter. Nije loše ni ovako. Dugo ti je prezime, a naplaćuje se po slovu. Ne ljutiš se, zar ne?”

Gerd Miler otkrio je iste noći kako njegov izlazak na teren nije bio siguran zbog preloma podlaktice u Beogradu 3. maja:“Za ovu longetu Čik se izborio, sudija Lo Belo bio je sumnjičav, a onda ga je Čik ujutro, na dan utakmice, pozvao na piće. I tako”...

Sep Majer ispričao je anegdotu. Noć pred finale u snu je video sve te duge lopte Škota na koje je trener ukazivao danima pred utakmicu: “Rigoti mi je ovo ispričao, verujem da je tako bilo... Prvo sam samo mlatarao rukama, ležeći. Onda sam ustao i počeo da skačem levo-desno. Sa kreveta na krevet. 'Seeep', Seeeeep', počeo je da viče u jednom momentu. 'Probudi se, čoveče!' Kada sam otvorio oči u rukama sam video glavu i iskolačene oči Hansa Rigotija. Mislio sam da je lopta. Mogao sam da ga zadavim”.

Poentira Čajkovski, dabome, ko bi drugi...

“Gospodine gradonačelniče, mislim da je pravi trenutak da me proglasite za počasnog građanina, zar ne?”

“A zašto se vama, her Čajkovski, toliko žuri?”

“Čuo sam da počasni građani ne moraju da plaćaju porez”.

Zlatko Čajkovski napustio je Bajern godinu dana kasnije. Tražili su titulu, završio je peti. Čak 12 poraza, 58 primljenih golova u 34 runde. Zvaničan stav kluba u slobodnoj interpretacji: Nedostatak discipline. Igrači i trener peviše bliski. Neobavezan pristup ciljevima čije bi ispunjavanje trebalo da klub podigne na viši nivo.

Ali rastanak gospodski. Kako dolikuje. Uz Čikov specijalitet – kozeriju.

“Znate li vi kako sam ja uopšte završio u Bajernu? Moju suprugu poznajete? Rada... Uvek je bila komandant...”

Pa onda objašnjenje: posle Kelna i titule kojoj se niko nije nadao stigao je poziv Barselone. Ponuda unosna, ugovor dugoročan, ambicije najviše. Šta se dogodilo? Gospa Rada!

“Komandant je rekao da u Barseloni nema ni ćevapčića ni ražnjića. A da će ih u Minhenu biti. I šta sam mogao?”

Čik je posle gledao slike sa frankfurtskog aerodroma što svakodnevno objavljuje državna televizija. Jesen '68. Gastarbeiterprogram u punom kapacitetu. Invazija Jugovića.

Uzeo je telefon u ruke.

“Her Nojdeker, vi ste? Mislim da imam čoveka za vas”...

SUTRA:

BRANKO ZEBEC

(maj 1929 - septembar 1988)