PREMOTAVANJE: I veliki Bernabeu je priznao - Partizan bi postao prvak Evrope da nisam porazgovarao sa sudijom

Gledajući na domaći fudbal iz današnje perspektive, a kroz vremensku lupu mahom svih pripadnika generacija ljubitelja „bubamare“ rođenih od devedesetih pa naovamo, čast i privilegija koju je Partizan dobio sredinom pedesetih godina – nepojmljivi su. Ostaće zauvek zapisano u istoriji evropskog fudbala: Lisabon, 4. septembar 1955. godine, Sporting – Partizan 3:3. Prva utakmica novoformiranog Kupa šampiona. Loptanje u Evropi tog dana ušlo je u novu dimenziju.

Želja glavešina iz evropske „kuće fudbala“ da jugoslovenski fudbal u ovom pionirskom projektu predstavlja Partizan bila je ogromno priznanje za klub iz Humske, kojeg je tada malo ko bio svestan. Sudbina je kasnije kroz žreb uredila da baš crno-beli preseku vrpcu i počnu da ispunjavaju almanahe takmičenja koje će postati svojevrstan fudbalski konglomerat...

Čak i oni najmlađi navijači Partizana danas se često pozovu na ovu činjenicu prilikom tradicionalnog i beskonačnog verbalnog „odmeravanja sanaga“ s večitim rivalom. Tako se često u raspravu upuste i Splićani, zagriženi hajdukovci, da ispričaju svoju priču, jer te 1955. oni su bili šampioni, a ne Partizan. Bilo kako bilo, priče su priče, a činjenice – činjenice.

Tada je već prošla decenija od ratnih razaranja širom Starog kontinenta. Jaz između zaraćenih strana počeo je polako da jenjava. Odigrana su dva Svetska prvenstva, Kup nacija je uveliko bio u pripremi, a klupski fudbal postajao je sve popularniji. Englezi su umesto predratne reprezentativne dominacije počeli da forsiraju klubaštvo, pomalo razočarani nacionalnim timom koji je u sudaru s Mađarima doživeo prvi poraz na svom tlu. Ostrvski ponos postao je moćni Vulverhempton. Čuveni Vukovi tukli su tada najslavnije kontinentalne ekipe poput bečkog Rapida i Honveda u prijateljskim mečevima i to će ispostaviti ključnim za pokretanje ideje o stvaranju Kupa šampiona – prvog kontinentalnog takmičenja za klubove.

Ondašnji viđeniji novinari zabeležili su da „evropska fudbalska elita više ne može da trpi verbalni teror nadmenih Engleza, čije je šepurenje počelo žestoko da iritira“. Ostrvska štampa dizala je u nebesa Vulvse, baš kao i Albion tridesetih godina. I udica je bačena:

"Trebalo bi malo da se sačeka, neka Vulverhempton ode u Moskvu, Budimpeštu ili Beč, pa neka potvrdi svoju nepobedivost. Ako su Englezi baš toliko uvereni u kvalitet svog fudbala i dominaciju, onda je vreme za turnir", izjavio je glavni urednik L'Ekipa Gabrijel Ano. Vlasnik uglednog francuskog lista Žak Gode u potpunosti je podržao inicijativu. Ostrvljani su sve do kraja pedesetih godina prošlog veka isključivo na osnovu svoje procene pozivali one najbolje s kontinenta (bilo klubove ili reprezentacije) da gostuju kod njih i u jednoj utakmici odluče o „šampionu“. Po tom principu i Vulverhempton su proglasili najboljom ekipom planete nakon što je savladao Honved.

Uredništvo L'Ekipa neočekivano je dobilo ogromnu medijsku podršku najuticajnijih listova toga doba. Madridska Marka, lisabonska A'Bola, milanska Gazeta delo sport, katalonski Mundo Deportivo i beogradski Sport bili su nosioci akcije. Početkom marta 1955. na sastanku u sedištu Uefe Ano i Gode su dobili punu podršku. Bili su prisutni i predstavnici pomenutih listova, čija je uloga u promovisanju novog takmičenja trebalo da bude ključna. Naš list JSL Sport dobio je privilegiju da uruči trofej najboljem strelcu novog takmičenja.

Čelnike L'Ekipa zadesila je sudbina Anrija Delonea i Žila Rimea, pokretača Evropskog šampionata i Svetskog kupa. Englezi su ih glatko odbili uz kratko obrazloženje: „Mi smo najbolji, nema potrebe da igramo“. U Vulverhemptonu nisu ni razmatrali takvu mogućnost, a na poziv za učešće nem je ostao i tadašnji prvak Čelsi. Iako je trebalo da budu prva atrakcija takmičenja, Englezi nisu mogli da spreče šou u začetku. Ideja Evropske lige nije prošla, jer bi na taj način bili ugroženi nacionalni šampionati, pa je prihvaćen projekat još jednog novinara L'Ekipa Žaka Rizvika da se igra po kup sistemu. Napravljen je i jedan presedan – utakmice će se igrati sredinom nedelje.

Partizan je završio peti u šampionatu tog leta (ispred su bili šampion Hajduk, Crvena zvezda, BSK i Dinamo), ali reputacija koju su crno-beli stekli igrajući razne turnire po svetu učinila je klub iz Humske dobije poziv ispred pomenutih ekipa. Tim koji su činili asovi poput Miloša Milutinovića, Branka Zebeca, Marka Valoka i Stjepana Bobeka nije bez razloga od strane mnogih stručnjaka smatran jednim od pet-šest najboljih u Evropi. Zbog svega toga ostaće večno otvoreno pitanje kakvog je tek kvaliteta bila Prva liga Jugoslavije kada je peti tim šampionata spadao među najmoćnije na Starom kontinentu? A pritom, prvak svoje zemlje nije postao od 1949. do 1960?!

Partizan u prvom izdanju Kupa šampiona nije razočarao, štaviše, crno-beli su sjajno predstavili jugoslovenski fudbal. Malo je svedoka tog legendarnog lisabonskog meča koji je završen bez pobednika – 3:3. Kratak izveštaj Politike na četvrt strane od 5. septembra 1955. jedan je od retkih dokumenata koji svedoči o onome što se dogodilo na Nacionalnom stadionu u Lisabonu:

„Prva utakmica za Evropski kup fudbalskih klubova bila je na dosta niskom nivou, najviše zbog jakog vetra koji je umnogome ometao akcije oba kluba. Tehničkoj superiornosti Jugoslovena Portugalci su suprostavili oštru i brzu igru. Prvi gol postigli su domaćini u 15. minutu. Dao ga je Martins, a Milutinović je izjednačio minut pre završetka poluvremena. U ovom delu igre Zebec je lakše povređen, pa je prešao na levo krilo, gde je statirao do kraja. U drugom poluvremenu Milutinović je doveo u vođstvo Partizan u 50, ali je u 65. Kvim izjednačio na 2:2. Najlepši gol utakmice delo je Bobeka 10 minuta kasnije. Ponovo je Sporting izjednačio u 79. minutu. Gol je postigao Martins. U Partizanovom timu najbolji je bio Milutinović. Stjepan Bobek je igrao ispod svojih mogućnosti.“

Tada 22-godišnji Miloš Milutinović nije bio prva zvezda ekipe, ali je nagovestio veličanstvenu karijeru. Klasu je potvrdio u revanšu 12. oktobra na stadionu JNA kada su crno-beli, uz njegova četiri pogotka, slistili Portugalce sa 5:2 i prošli u četvrtfinale. Tamo ih je čekao Real Madrid. Sredinom pedesetih Kraljevski klub bio je daleko od velikana današnjih razmera, pa je Partizan u taj duel ušao kao potpuno ravnopravan takmac. Zbog svega prikazanog u Beogradu protiv Sportinga, čak i kao blagi favorit.

Taj prvi meč u Madridu pretvoriće se u jednu od najvećih krađa koje se pamte u prvim godinama Kupa šampiona. Da sve ne ostane na pukim žalopojkama fudbalera Partizana potrudio se legendarni Santijago Bernabeu, tvorac velikog Reala i tadašnji predsednik madridskog kluba. Bog sveti zna šta je sve taj čovek uradio dok od svog miljenika nije načinio ono što je danas. To što se dogodilo protiv Partizana u Madridu priznao je i opisao u svojim memoarima dosta godina kasnije.

General Franko se dobro razumeo u fudbal, pričalo se da bolje od Di Stefana, Henta, Rijala i društva zna ko im dolazi u goste i ništa nije želeo da prepusti slučaju. Po Bernabeuovom pisaniju „naterao ga je da ozbiljno porazgovara s francuskim sudijom Arzikom i ubedi ga da nikome nije u interesu da jedan klub iz komunističke zemlje slavi na kraljevskom terenu”. Posle svega što se dogodilo na Šamartenu bilo je jasno da je predsednik vrhunski odradio svoj deo posla. Real je pobedio sa 4:0, ali u prvih deset minuta utakmice, pri rezultatu 0:0, Milutinoviću su poništena dva čista gola.

Revanš u Beogradu trebalo je da bude puko odrađivanje posla španskog tima, ali pretvorilo se u pravu noćnu moru, za Bernabeua pre svega. U istim ispovestima dodao je da se nikada nije tako uplašio za svoj klub kao na JNA, kada je pri rezultatu od 3:0 za Partizan Herceg pogodio prečku. Pre toga Milutinović je dao dva, a Prvoslav Mihajlović jedan gol. Bio je 29. januar 1956. Temperatura u debelom minusu, stadion u Humskoj okovan snegom i ledom, a Madriđani su se, stoji u izveštajima, radovali više nego kada su na Parku prinčeva nekoliko meseci kasnije osvojili prvu titulu prvaka Evrope.      

Memoari Santijaga Bernabeua ugledali su svetlost dana sredinom sedamdesetih, nakon smrti Fransiska Franka. U njima je zabeleženo i da se veliki predsednik javno izvinio, pre svega Milošu Milutinoviću, a onda i Partizanu za ono što se dogodilo, podvukavši da bi ovaj imao bar 10 golova na svom kontu te sezone u KEŠ-u (i sa osam je bio prvi strelac), a da bi crno-beli verovatno osvojili titulu prvaka Evrope. Naveo je još da je velikom golgeteru, popularnoj Plavoj čigri, neposredno posle revanša u Beogradu ponudio blanko ček. Trebalo je samo da upiše sumu, spakuje kofere i krene put Madrida. To će kasnije potvrditi i jedan od glavnih menadžera toga doba Julius Ukrinček. Priča se da je baš on trebalo da realizuje taj transfer.

Partizan spada u one velikane koji nikada nisu uspeli da odu do kraja u Kupu šampiona. Poput Arsenala, Rome, Atletiko Madrida, Menhengladbaha... Nije to društvo često imalo priliku da igra u eliti, ali svaki od ovih klubova bar jednom je na volšeban način ostao bez „ušatog“. Crno-belima se to dogodilo 10 godina nakon meča sa Sportingom. Ponovo im je glave došao Real. To finale na Hejselu i otvaranje Kupa šampiona u Lisabonu i danas predstavljaju temelj na kome počiva slavna istorija kluba iz Humske 1. Ostaće zapisano da je i poslednju utakmicu u originalnom formatu ovog takmičenja  odigrao jedan jugoslovenski klub. Bilo je to u Bariju 1991. 

SPORTING – PARTIZAN 3:3 (1:1)

MESTO: Lisabon. DATUM: 4. septembar 1955. STADION: Nacionalni. GLEDALACA: 40.000. STRELCI: Martins 14, 78, Kvim 65 – Milutinović 45, 50, Bobek 73.

Sporting Lisabon: Gomez, Kaldeira, Pasos, Galaz, Baros,
Sernandes, Kvim, Vaskes, Martins, Travasos, Ugo Dijaz.

Partizan: Stojanović, Lazarević, Zebec, Belin, Pajević,
Borozan, Mihajlović, Milutinović, Valok, Herceg, Bobek.

VELIKIH 16

U prvom izdanju Kupa šampiona učešće je uzelo 16 klubova – Rapid (Austrija), Anderleht (Belgija), Rems (Francuska), Real Madrid (Španija), Arhus (Danska), MTK (Mađarska), Milan (Italija), PSV (Holandija), Gvardija (Poljska), Sporting (Portugalija), Sarbriken (Protektorat Sar), Hibernijan (Škotska), Đurgarden (Švedska), Servet (Švajcarska), Partizan (Jugoslavija) i Esen (Zapadna Nemačka).