PREMOTAVANJE: Doktor O

(Prilog sećanju na dr Acu Obradovića)

Kažu da je to bilo pred još jedno povečerje u njegovom drugom domu – Bulevar revolucije 43, lokal u prizemlju. Stolovi su uveliko bili ogoljeni i miris ustajale duvanske prašine pomešao se s ponoćnim prolećnim dahom. Miris fajronta. Mada je odavno bio zaslužio i zadužio ključeve prestonice kafanske mitomanije, te noći nije želeo da ode poslednji. Odbijajući dimove iz stogodišnje engleske lule, žmirkajući onako bekrijaški na jedno oko, s dozom pristojne nadmenosti, a sve poduprt šankom, ispalio je ono čuveno: Bez Madere nema karijere! Još kažu da je onda otpio gutljaj nekrštenog belog vina pa dodao: ...ovi sa vlasti, ako ne žele komplikacije, ne bi trebalo da diraju u tri institucije – Patrijaršiju, “Politiku” i Crvenu zvezdu. A bogami ni u Maderu.

Doktor Aca Obradović od Madere je napravio svojevrstan zvezdaški senat (za tim se stolovima kovala taktika za velike utakmice, smenjivani su i postavljani treneri, čak i selektori, ugovarani transferi), a od Zvezde najorganizovaniji sportski kolektiv u Jugoslaviji. Po jednima Zvezdin impresario (autorska prava: Luka Mičeta), po drugima utemeljivač institucije evropskog kalibra, po trećima najmoćniji režiser jugo-fudbala. Po zaslugama – čovek za bistu ispred Marakane. Najmanje.

Kao član čuvenog trijumvirata Crvene zvezde sa Slobodanom Ćosićem i Mišom Pavićem (pridruženi član Rajko Mitić), Doktor O se isticao velikim menadžerskim sposobnostima kad još niko nije ni čuo za tu reč. Voleo je Zvezdu ko što se voli jedino dete. I za nju bio spreman da otima. To će ga učiniti najkontroverznijom ličnošću našeg fudbala, zatim nepodobnim, pa prognanim. Rivali i neprijatelji nadenuće mu nadimak: “Zvezdin vitez tame”.

A završio je visoke škole, čekalo ga je mesto docenta na Medicinskom fakultetu i “osedlan” život. Ne, bilo je jasno, ne i ne! Nije tako zapisano! Takav se duh ne kroti i ne stavlja u okove socrealističke svakodnevice. Fudbalska pustolovina njegov je izbor. Neobična simbioza loptanja i kariranih stolnjaka.

I tako to krene... Prvo premiranje reprezentativaca posle Tamperea, "prosjačenje” u Čileu, krađa Beare, kidnapovanje Ostojića, izgradnja najvećeg stadiona u ovom delu sveta, UDBA, Ranković, Krcun, ucene, pretnje, politika, Amerika. I tri doživotne!

Nije roman, nego život.

***

Obradovići iz Mionice kod Valjeva slavili su Svetog Stevana. Bila je to najveća gozba u valjevskom kraju svakog januara iza Božića. Poštena familija, dobrostojeća. Kafedžije od pamtiveka...

“Pradeda, deda, otac. Svi. To je išlo s kolena na koleno. Moj Dragimir držao je kafanu Konak vojvode Mišića, sve dok je nije zamenio za lokal na dnu Nebojšine ulice, na Neimaru".

U jednom od poslednjih intervjua sredinom nesretnih devedestih Aca Obradović pričao je za NIN:

“Za vreme rata bio sam u četnicima. U mom kraju svi su išli u četnike. Godine 1942. Nemci su me uhapsili i strpali u valjevski zatvor. Tada sam imao 18-19. Iz Valjeva su me posle prebacili u banjički logor. Tu sam proveo oko godinu dana, kada je krenuo transport za Nemačku. U Mariboru sam uspeo da sa još jednim sapatnikom pobegnem. Pa onda Beč, opet hapšenje, povratak u Mionicu... Sve do dolaska u Beograd”.

Jedna od čuvenih prestoničkih (kafanskih) pripovedi tiče se tog lokala na dnu Nebojšine. I Acinih prvih koraka u Beogradu, razume se. Ta je kafana živela i skončala pre nekoliko godina kao slavna “Šumadija”. Prvi ju je napunio i na noge postavio Dragomir Obradović, a pošto mu je oduzeše (kad su se ono nadigli i istok i zapad i svi silni drugovi), priča kaže, presvisnuo je od muke i tuge. Aca je za studentski džeparac zarađivao s hanglom preko ruke, u sopstvenoj kafani. Njegova majka Jula bila je kuvarica prve kategorije. Aca je pričao kako se seća kad su neki smutni tipovi dolazili u njihovu kuću u zadnjem dvorištu. Nudili su joj posao, da bude šef kuhinje – ponosno je odbila. I tu se sve završilo. Posle je valjda vreme učinilo svoje. Sprijateljila se s osobljem, sve češće zavirivala pod poklopce i preuzela ulogu “vrhovnog savetnika”. Pregača ili šlafrok – više nije bilo važno. Dolazila je i odlazila kako joj se prohtelo. I niko nije dizao glas.

Prošlo je nekoliko godina dok su nove vlasti shvatile da je nacionalizacija odrađena traljavo. Tako ostade nekih 16 metara kvadratnih “da visi”. Nije državno, nego tetka Julino. Problem. Svedočio Krsta Crnčević, dugogodišnji direktor “Tri grozda” u čijem je sastavu bila Šumadija (zabeležio Bobi Janković u svojim maderaškim pričama): “Odlazio sam kod nje svake nedelje na čašicu valjevske rakije. I na slavu obavezno. Volela me je kao Acinog druga. A kad je trebalo da idem službeno, da je ubedim da nam proda to parče i da uopšte nije važno koliko će tražiti novaca, vodio sam Acu kao pojačanje. Uglavnom nije pomagalo. Acino je bilo da ćuti kad mati govori. A meni je jednom ovako kazivala: 'Znaš, sine, nas je pokojni Dragomir zakleo da ništa od imetka ne prodajemo'. Onda je pogledala u Acu pa nastavila: 'Dobro, ali ništa nije rekao za poklon. Eto vam, poklanjamo to što vam treba'. A Aca istog trena skoči da poljubi majci ruku”.

Tog dana Aca Obradović definitivno je prešao “s ove strane šanka”. Još neko vreme ostao u stančiću u zadnjem dvorištu Šumadije i završavajući medicinu uporedo počeo da se druži s fudbalom. Na broju 53, odmah tu do kafane, živeo je Đokica Vujadinović, veliki BSK-ov golgeter i međuratna zvezda jugoslovenskog fudbala. Pali su prvi kontakti...

(Šumadija je čuvala sećanje na tetka Julu do svog kraja. Prošle su godine i godine pa je specijalitet kuće ipak poneo ime “Baba Julin Gulaš”, a u onom antikvarnom, donjem delu kafane, beše i njena uramljena fotografija iz mlađih dana. Gulaš nisam stigao da probam, al takvog domaćeg ajvara, turšije i prebranca “u glini” nije bilo nigde na Neimaru. Ni na Čuburi. Ni još dalje)

Doktora su hteli u Partizanu. Doktora su zvali u Partizan. To nikad nije bila tajna. Sedeli su Stjepan Bobek i Boba Mihajlović, kovali planove, maštali... I uzdisali. Veliki je vizionar Štef. Eh, Partizan sa Acom... A zakaj mu je ono trebalo? Luda glava... Luda glava, boga mu božijeg!

Radna akcija u Obrenovcu, kad je sve već odavno bilo gotovo i kad je... Više niko ne pominje “nekad i ono”. Aca je na putu da postane valjan omladinac. Čak nije bilo ozbiljno isleđivanje, bila je studentska igrarija i hir nekakvog četnog punoglavca što je imao viška informacija...

“I krene ti on po meni. Da sam guja, da se pretvaram, da ubacujem klipove u točkove našeg razvoja. Kaže, naravno i da sam bio u četnicima. Pa doda kako sam imao čin potporučnika. Dignem ja ruku, javim se za reč i kažem: Blagojević laže! Nije istina da sam imao čin potporučnika, bio sam četnički kapeten! U sali tajac. Svi misle da sam lud. Odmah prekinu sastanak i vrate me nazad za Beograd”.

I tako pade veto. Ne može četnik u Partizan...

“Nisam teže ispaštao. U štabu akcije sve moji drugovi. A i bio sam jedan od najboljih studenata”.

Aca Obradović ušao je u proširenu upravu Crvene zvezde krajem četrdesetih. Počeo kao maser, nastavio kao tehnički direktor (čuveni tehniko) i generalni sekretar, završio kao sve i svja. A kad je definitivno trebalo da donese odluku – fudbal ili medicina, urbana legenda kaže da se njegov tast, profesor dr Svetislav Barjaktarević, šlogirao. Zbog loptaškog kluba da se odrekneš katedre? Zaboga, dete! Imao je posle profesor ideju da se preko novina odrekne ludog zeta. Sprečila ga je kći Mara...

Abecedu fudbalskog profesionalizma u Jugoslaviji Doktor O počinje da ispisuje leta '52 u finskom Tampereu. U jeku sukoba Tito-Staljin koji je pretio da izazove planetarnu katastrofu, Plavi su tukli Sovjete. Cela zemlja bila je u transu. I Aca je rešio da iskoristi taj “mamurluk”. Potegao je neke veze i došao do svemoćnog čoveka UDBE, Aleksandra Rankovića. Tražio je 500 dolara po igraču, dobio 200.

“Sa nama je u Finsku išao neki drug Stanković, direktor Jugometala. Njegov rođeni brat bio je Lekin zamenik. To je bila veza. Tada sam prvi put počeo da razmišljam o uvođenju profesionalizma u naš fudbal”, govorio je svojevremeno Obradović.

Prvu veliku prašinu Doktor O podigao je u jesen 1955, kada je lično osmislio i realizovao plan dovođenja Vladimira Beare iz splitskog Hajduka. Ispričana priča. I zemljotres što je odjeknuo čak do Edvarda Kardelja. Imao je Doktor strašne veze u tajnoj policiji i otvorenu podršku Slobodana Penezića Krcuna, ali nisu ni Splićani bili naivni. I tako izbije dotad neviđeni fudbalski rat na relaciji Beograd – Split.

Na Mundijalu u Čileu '62 Aca već otvoreno počinje da govori kako bi reprezentativci trebalo da budu plaćeni.

“Zašto bismo mi funkcioneri dobijali dnevnice, a naši igrači bili bez prebijene pare?”

I krene da od naših iseljenika u Sjedinjenim Državama i po celoj Južnoj Americi prikuplja novac. Namakao za svega nekoliko dana dobrih petnaestak hiljada dolara, planirao da ih podeli fudbalerima, kad...

“Pogrešio sam, nije trebalo ništa da govorim Slobodanu Ćosiću. On se usprotivio. Kaže, znaš ti šta je Tito rekao”...

Mundijal u Čileu podudario se čuvenim Brozovim govorom na splitskoj rivi. Tito govori u odgovornosti komunista, političkim fabrikama, službenim putovanjima u inostranstvo, rasipništvu direktora koji drmaju javnim preduzećima i lagano podiže ton. Krešendo – naše socijalističko društvo bazu treba da pravi na amaterizmu, ne na profesionalizmu!

Aca je dobro znao da je jugoslovenski fudbal početkom šezdesetih propustio veliku šansu. To je bila prelomna tačka. Nemci su krenuli s Bundesligom, Englezi da se polako otvaraju ka Kontinentu, Španci da plaćaju ozbiljno... Italijani na nekoliko godina zatvorili granice za strance, a onda napravili najjaču ligu na svetu. Jugoslavija je '62 igrala polufinale Svetskog kupa i imala bolji tim od većine zemalja što će postati moderne fudbalske sile. Sve uprkos “ključu” i činjenici da nijedan selektor decenijama nije mogao da sastavi zaista najbolju ekipu...

“Tih 11 mogli smo da prodamo za 1.000.000 dolara! Znate li kolike su to pare bile u ono vreme? A koliko su svi oni plaćeni kad su menjali klubove? Oko 48.000 dolara”.

Da jugo-fudbal ostaje u raljama amaterizma plastično će pokazati i slučaj “Šekularac”. Šeki je najbolji igrač Mundijala u Čileu i planetarna zvezda. U Beograd po njega dolazi lično Đani Anjeli. Stara priča, samo iz ugla čoveka koji je vodio pregovore. Prva ruka:

“Sa Krcunom sam se dogovorio da Šekularca pustimo u Juventus. Na osnovu tog razgovora sa njim potpisao sam predugovor sa Anjelijem. Italijani su pristali da preko nekakvih kompenzacija sa kragujevačkom “Zastavom” pokriju Zvezdin stadion. To je trebalo da košta oko 400.000 dolara. Šeki je trebalo da dobije još 100.000 za potpis i da Juventus dođe na prijateljsku utakmicu, a da Zvezdi ide sav prihod od ulaznica”, osvežavao je povremeno sećanja za davne šezdesete Obradović. “Međutim, jedne noći, a bilo je oko dva iza ponoći, zove mene Krcun sa Briona i kaže: Aco, dogovor više ne važi. Niti mi je rekao, niti sam ga pitao ko je tako odlučio. Ali to su mogla da budu samo dva čoveka – Tito ili Ranković. Niko drugi u ono vreme nije mogao da naređuje Krcunu”.

Za ime Ace Obradovića vezuju se neki od najkontroverznijih transfera velike Jugoslavije. Nakon što je Hajduku uzeo Bearu, četiri godine kasnije iz Partizana je doveo Branka Zebeca, jednog od najboljih univerzalaca Evrope. Pa onda i Velibora Vasovića. Glave će mu doći igrač za koga će posle sam reći kako je bio njegova najveća greška – Stevan Ostojić.

"Ja sam, ustvari, jedini iz uže uprave bio protiv njegovog dolaska. Smatrao sam da Ostojić ne odgovara Zvezdinoj igri, da su mu rešenja prespora... Znate onu priču za njega? Uđe u šesnaesterac, dribla, dribla i trener u jednom momentu pokrije lice rukama pa pita: Je l' ga dao? A ovi s klupe viču: Još ga dava. Da, bio sam protiv njegovog dolaska, ali pristao sam da budem izvođač radova".

Priča o napadaču niškog Radničkog dostojna je ozbiljnog krimi scenarija i zaslužuje posebne redove. Od nje će nastati čuvena knjiga Ivana Ivanovića, Crveni kralj. Veliki zvezdaš Ljuba Tadić nije se libio da svojevrmeno ispriča jednu od anegdota vezanu za akciju “Ostojić” u koju je krenuo zajedno sa Doktorom. Bila je standardna “oprema”, crni mercedes, crna odela, šeširi... Od vozača su tražili da zaobilazi glavne drumove koliko se može. Ali na ulazu u Niš ponestane im goriva. Mora se na pumpu. Doktor izađe da plati, a točilac ga prepozna, ispusti crevo i trk niz ulicu urlajući: Leleee, došli da gi vode!

Ivan Ivanović je u Crvenom kralju – valjda se tih godina Broz ofarbao u crveno i od zapadnjaka dobio nadimak Crveni kralj – do detalja opisao kako su se Zvezda i Partizan otimali o Ostojića, alijas Zorana Jugovića, Zoku Kinga. Imena u knjizi jesu izmišljena, ali nije ih bilo teško “provaliti”. Ni generala Iliju Radakovića, Titovog miljenika i prvog čoveka Partizana; ni Radovana Pantovića, visoko pozicioniranog čoveka iz policije i predsednika Zvezde; pa ni Ljubu Tadića i dr Obradovića.

(“Nemoj ti ništa da brineš, ideš sa nama. Oni su nama oteli Miloša Milutinovića. Sad im vraćamo. Od Beograda do Bora njihov je mercedes bio brži. Od Beograda do Niša brži je naš. A i sad je veća demokratija, sad ne može da se naredi ko će gde da igra”)

Ivanovićev Crveni kralj dugo je bio zabranjena knjiga. Javni tužilac doneo je odluku na osnovu izveštaja UDBE, a tamo je stajalo da je Zoka King zavrbovan od američke tajne policije i angažovan na rušenju socijalističkog poretka u Jugoslaviji?!

Idealna slika jugoslovenskog fudbala raspala se u paramparčad. Nastao je veliki haos. Glave su morale da lete. Stevan Ostojić suspendovan je na godinu i po dana. Radovanu Pantoviću zabranili su rad u fudbalu na 12 meseci. Aca Obradović prošao je najgore – doživotna suspenzija! Doktor je priznao da je Ostojiću na ruke dao 2.000.000 dinara. Nije mu suđeno zbog toga, nego zbog “tehnomenadžerstva”. Novac niko nije ni pominjao. Jer znalo se – svi plaćaju. I svi to rade ispod žita.

“Tražio sam da bi objasne šta znači to tehnomenadžer. Nisu umeli. Morao sam da odem iz Zvezde. Uvek sam znao da se u Srbiji ne oprašta uspeh. Političarima je, po nekom mom poimanju, najlakše bilo da udare na fudbal i na fudbalske ljude. Jer to je prosto zvonilo u javnosti, a njima obezbeđivalo oreol velikih boraca protiv nacionalizma, šovinizma, menadžerstva i svih drugih pojava koje su bile normalne u ceom svetu. Ali to smo mi”.

“Tri puta sam doživotno kažnjavan zabranom vršenja svih funkcija u fudbalu. I sva tri puta sam bivao pomilovan zbog nedostatka dokaza. Moj najveći greh bio je, a to nikada nisam krio, što sam za Zvezdu kupovao igrače. I u tome sam bio dobar. Nikakve druge mućke ne mogu se dovesti u vezu s mojim imenom”.

A ovako je jednom prilikom govorio za zagrebački Vjesnik. Novinar će “Vitez tame”, a Doktor...

“Dobro, za mene kažu da sam maher, da znam sve folove, sve načine izigravanja. Ima u tome istine, nisam se juče rodio i fudbal mi je posao. Za dobrog igrača sve bih dao. Da, kupovao sam igrače, snalazio se, pravio i prekršaje ako je bilo neizbežno, ali bodove nikad nisam kupovao niti prodavao. Nikada”.

Stevan Ostojić u akciji

Pre nego što će morati da demisionira Doktor O imao je ključni uticaj na dovođenje dve Zvezdine zvezde – Dragoslava Šekularca i Dragana Džajića.

("Džajić? Kad sam ga doveo da potpiše kazao sam: E, moj mali, spala Zvezda na tebe. To sam, naravno, rekao u šali. Džaja je tada bio najtalentovaniji mladi igrač u Srbiji. Imali smo evidenciju svih mladih igrača. Dugo smo ga gledali i proveravali. Mi smo u ono vreme bili jedini klub u zemlji koji je svake nedelje imao sastanak svih trenera, od pionira do prvog tima. I svi su morali da prisustvuju tim sastancima kako bi bili upoznati sa svakim segmentom kluba... Sa Džajićem je bilo kao sa Šekijem - odmah se znalo da će biti veliki igrač. S njegovim ocem sam potpisao prvi ugovor, bilo je to u Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije. Džajin ćale nije bio naivan čovek, bio je predsednik nekakvog komiteta, sreskog ili tako nešto. Nije imao puno poverenja u nas. Zato je tražio da se ugovor potpiše baš u CK")

I još nešto, ne mnogo manje važno - Doktor je lično otišao u Kruševac po Tomu Milićevića, stručnjaka koji će kroz sve one silne “napravljene” igrače doneti Zvezdi desetine i desetine miliona evra. Možda i stotine. Ko će to izbrojati. Ali za Acino životno delo ipak valja držati Marakanu. Ideja je sto odsto bila njegova i potekla je nakon što je UEFA zabranila odigravanje polufinalne utakmice Kupa šampiona sa Fjorentinom na starom stadionu. Izvođač radova bio je direktor Geneksa Vlada Višnjić, a “pokrovitelj” Slobodan Penezić Krcun. Plan je, razume se, skovan za Doktorovim stolom u Maderi.

Izgradnja Marakane trajala je pune tri godine i bilo je velikih problema s podzemnim vodama. Trebalo je iskopati preko 350.000 kubnih metara zemlje...

“Uvek se užasnem kad se setim. Rupa je već bila iskopana i radovi u punom jeku kad su građani iz okolnih zgrada počeli da se žale da im pucaju zidovi. Zemljište počelo da klizi... Tada dođe akademik Žeželj i kao spasonosno rešenje ponudi da se stadion zatrpa. Rekao sam mu da to ni mrtav neću da uradim, niti bih smeo Krcunu da izađem na oči s takvim predlogom. On je stajao iza svega. Stvar su spasli direktor “Tunelogradnje” i Marko Aćimović, profesor sa Građevinskog fakulteta. Usred noći sam ih doveo sa njihovim stručnjacima i oni su do zore ustaovili u čemu je problem. Za dvadesetak dana sve je bilo rešeno”.

Dragoslav Šekularac

I Šeki je svojevremeno imao šta da kaže o tim danima...

“Svako od nas treba da ustane i stane mirno kad se pomene Acino ime. Malo je ljudi što su kao on 24 sata živeli za fudbal i gurali samo napred. On je smislio one čuvene kupone - “ciglice” što smo mi igrači prodavali navijačima i preduzećima. Tako smo namakli dobar deo para za stadion”.

“Doktor je bio čudo. Znao me u dušu, bio mi kao otac. On me je i čašćavao i plaćao mi i kažnjavao me. I tešio i tetošio. Uveo me u prvi tim. Mnogo pre drugih shvatio je da će stadion biti pun ako na njemu igraju zvezde, zvučna imena. Uvek je govorio da je fudbal biznis, zato su ga mrzeli. Ali nisu mu mogli ništa. Napravio je svoj štab u Maderi gde su dolazili i oni što drmaju državom i morali su da budu mirni kao bubice, da sačekaju da ih Doktor sasluša. Jer kad je reč o Zvezdi njegova je bila poslednja”.

“...Odemo u Južnu Ameriku na neku turneju i on me pozove na stranu. Da mi 300 dolara i kaže: Šeki, uzmi ove pare. To je samo za tebe. Ostalim igračima ni reči. Ja rastem ko kvasac. Mislim kako ću da odem na rulet, ali ne mogu da izdržim, moram da se pohvalim. Skupim one moje iz ekipe, pa im kažem: Dunsteri, gledajte ko je pravi igrač, Doktor mi je dao 300 dolara. A oni će: Pa šta, svakome od nas dao je po 1.000. Skoro sam pao u nesvest. I odem kod Ace: Doktore, šta je ovo, meni 300, a ostalima po 1.000? A on će: Šeki, da sam ti dao i 3.000 ti bi odmah sve potrošio. Takav je bio Aca Obradović”.

A Zvezda uvek i svukuda na prvom mestu. Ni Šeki nije bio iznad Zvezde...

“Trebalo je negde da putujemo, kad nekoliko dana pred polazak vidim ja da mi istekao pasoš. Kao i uvek prvo odem kod Ace. On nam je sve završavao, svuda je imao svoje ljude. Nismo morali ni prstom da mrdnemo. I kažem mu ja: Doktore, istekao mi pasoš. A on odgovara: Šeki, sad ću da ti objasnim. Ideš do Ljermontove, pa tamo na šalter... Tog dana sam znao da je moje u Zvezdi prošlo”.

Rajko Mitić

Ima još jedna maderaška priča (mada neproverena) što se povezuje s imenom Ace Obradovića, a po kojoj je Doktor napravio mnogo veliku stvar za Crvenu zvezdu. Partizan je za neku turneju bio uzeo Rajka Mitića. Odigrao Zvezdin kapiten u crno-belom nekoliko utakmica, da bi se Svetozaru Vukmanoviću Tempu osladilo. I padne mu na pamet da krene u misiju preotimanja prve Zvezdine zvezde. Raščuje se po gradu šta spremaju crno-beli i na prvom narednom derbiju zvezdaši zagrme s tribina: Ua, Partizan! Nesreća je bila u tome što se u loži – a ovo je tek neprovereno – nalazio Tito. Ni časa Broz nije časio. Ustao je iz protesta i napustio JNA. Posle je, navodno, naredio Vladimiru Dedijeru da se nacrta kod njega u kabinetu. Dedijer je na tom raportu pokušao da objasni da ono “Ua Partizan” nije bilo usmereno protiv partizana, nego protiv sportskog kluba Partizan, te da to nije nikakva demostracija protiv vlasti. Tito je objašnjenje nekako prihvatio i nekoliko dana kasnije organizovao večeru pomirenja. Bilo je tu nekoliko generala, zatim ljudi koji su predstavljali Crvenu zvezdu. Na večeri je bio i Vladimir Dedijer. Priča dalje kaže kako je Dedijer po Acinoj ideji u jednom momentu izvadio fotografiju tima Partizana i fotografiju reprezentacije Pavelićeve NDH. Šest igrača sa prve slike, bilo je i na drugoj. Tito je tada definitivno digao ruke od fudbala, osetio se izigranim, a Zvezda je prodisala, svedoče stari maderaši. Imaju posle svega zvezdaši pravo da se pitaju: ko zna šta bi bilo da je Rajko po direktivi morao u Partizan, ili da je Tito ostao pri prvobitnom stavu da je Zvezda antirežimski klub?

***

Iz memoara Draže Markovića, Zvezdinog moćnika i predsednika Skupštine Srbije: “Danas idem na večeru kod Ace Obradovića. Nisam ga video odavno. Aca je prvi u zemlji počeo da od fudbala pravi posao. Nailazio je na mnoge otpore i suprotstavljanja. Ta orijentacija stekla je pravo građanstva. Aca je međutim, makar u Beogradu, ostao bez mogućnosti za rad. Ali za Acu nema problema. U upravi Zvezde sedeli su sve sami komunisti, partizani, moji drugovi. A ja sam najviše poverenja imao u njega. Izvanredno pouzdan i korektan čovek”.

Kad su mu preprečili sve puteve po Srbiji Aca Obradović otišao je u Ameriku. Pitali su ga jednom da li je tačno da je napravio klub za 12 dana i Amere počeo da uči sokeru: Ne, ne, bilo je za 11 dana! To je materijal za još jedan život. I novu priču, svakako. Kad se vratio otišao je u Sloveniju. Ljubljanska Olimpija. To su već sedamdesete. Tamo ga je sačekala ta treća doživotna jer je navodno pokušao da namesti utakmicu sa Sutjeskom. Ponovo nije bilo dovoljno dokaza. Ispravljena presuda: oslobađa se optužbe. U Ljubljani je otvorio motel Doktor O. Za te potrebe Slovenci posekoše silne kranjske šume. Voleli su ga. I tako sve dok ga nije spržila nostalgija. A onda nazad kući, u Maderu.

“Zoki, kilo belog i sifon”.

“Pelo, Šatobrijan”.

Na njegovom stolu i dalje je stajalo “reserve”. I Madera je ponovo bila puna. Prošle su godine a sve velike gradske face i dalje su želele da čuju šta Doktor ima da kaže...

“Beograd mora da ima svetsku kafanu kakvu zaslužuje. Šta to znači? Hoću da kupim Maderu”.

A kad su kazali da bi mu bilo pametnije da kupi Crvenu zvezdu, kad već ima para za izmotavanje, snuždio se: “Zvezda izgleda ne oseća potrebu za mnom, ne zove me. Ja sam neću da se nudim i tako se mimoilazimo”.

Aca Obradović

Naposletku se ipak ponudio. Pošto je postao prvi Jugosloven s Fifinom menadžerskom licencom (i jedan od 30 u svetu) hteo je da Zvezdi organizuje veliku turneju. Odbijen je. Zvezdu su posle za rukav vukli nekakvi divljaci, nudili joj da ide u Afriku, a Doktor je splitskom Hajduku ugovorio utakmicu sa Realom i odveo ga u Australiju gde su Bili po meču uzimali 10.000 dolara.

Dođe vreme i za penziju, za pogled "u retrovizor"...

“Ne mogu da zamislim život bez fudbala. Kad sam podigao prvu penziju osećao sam se kao da držim usijano gvožđe. Ceo život bio mi je ispunjen nekakvim radom. Uvek nečim što sam voleo. Kao gimnazijalaz pomagao sam ocu u kafani. Kad sam studirao radio kao maser. Prvi sam diplomirao u svojoj generaciji. Otkad znam za sebe spavam malo, pušim mnogo i rad mi čini zadovoljstvo. Volim život, kafanu i ljude. Tek što sam postao penzioner a već razmišljam da počnem da gajim ovce na Hvaru. Da pravim sir, da nečim budem zaokupljen. Nepodnošljiva mi je pomisao da samo sedim, spavam, dangubim”...

O nepisanim pravilima funkcionisanja...

“Svetsko je pravilo da u velikim klubovima rukovode što imaju pare ili oni što imaju vlast. U kapitalizmu to su ljudi koji imaju novac, a u socijalizmu oni koji imaju vlast”.

O Zvezdi i Partizanu...

“Generali i vojska navijali su za Partizan. Uz Zvezdu je bila uglavnom omladina. Zbog toga je Zvezda bila popularnija. U Partizanu je bilo mnogo Hrvata. Setimo se samo Bobeka, Čajkovskog, Zebeca, Šoštarića, Belina... To je takođe bilo od uticaja. Mi smo imali gotovo sve igrače iz Beograda, Srbije. Bilo je tu i neke nacionalne podeljenosti. To se tada zvalo reakcija, a sad je patriotizam”.

O Udbi...

“Ona je u moje vreme imala uticaja na sve što se događa u društvu, od kućnog saveta pa do fudbala. I ne samo njeni pojedini funkcioneri, nego cele republičke javne i tajne službe bile su zainteresovane za sport”.

O sebi...

“Znam, za neke ljude sam bauk, čovek spreman da uradi sve zarad ispeha kluba koji voli. Pripisivali su mi i vrline i mane koje nemam. U svemu je bilo preterivanja”.

Pa ko je, kad se podvuča crta, doktor Aca Obradović? Četnik? Jeste, ali više po zavičajnom običaju nego po ideološkom opredeljenju. Beskrupulozni menadžer? Dobrim delom svog bića, to je DNK. Fudbalski znalac? Jedinstven, neuporediv. Zvezdin prvi grenadir? Svakako! A u jednom zaglavlju ovako je stajalo: “U Zvezdu utkao manire i funkcionisanje velikog, evropskog kluba, usled čega ona postaje nenadmašna u gospodstvu i bahatosti tipičnoj za velikane tog ranga".

A da ja vama kažem ko je Aca Obradović?

To je čovek koji 30 godina nije ručao ni večerao kod kuće.

Mara Obradović, supruga

SUTRA: Intervju - Dobrivoje Tanasijević Dan Tana: Doktorove američke vragolije