Velikani VS Partizan: Jedan špic u Upravnom odboru s 27 godina, zbog drugog tri legende morale kući da nose VHS kasete

U danima kad nema sportskih događaja i kad nije baš najjasnije kada će se oni najveći i najpopularniji vratiti na male ekrene, redakcija MOZZART sporta zavirila je u istorijske spise i sprovela opsežno istraživanje pod radnim naslovom: NAJBOLJI FUDBALERI KOJI SU GOSTOVALI U BEOGRADU I IGRALI PROTIV NAŠA DVA NAJPOPULARNIJA KLUBA. Imajući u vidu da se radi o ogromnom broju fantastičnih igrača, odlučili smo da sastavimo idealne timove po decenijama. Dakle, najboljih 11 iz pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina... Pa tako sve do druge decenije novog milenijuma, ove na izmaku. Naravno, za svaku deceniju sastavili smo po dva drim tima. Jedan od fudbalera koji su igrali protiv crveno-belih, drugi od asova koje su se nadmetali sa crno-belima. Tek da bude zanimljivije. Malo poređenja, diskusija, neće biti naodmet, zar ne? I naposletku da pojasnimo: konačan izbor rezultat je ličnih utisaka grupe autora serijala (za poslednje četiri decenije), odnosno čuvenje (priče iz davnina), trofeji, golovi i individualna priznanja za velemajstore iz crno-bele ere. Na kraju i sami smo se iznenadili kakvu smo malu istoriju fudbala ispisali prisećajući se svih tih veličina. A proći će ih kroz ove članke više od 500! Pa da krenemo u našu malu avanturu... Uz nadu da nam nije promaklo mnogo vedeta vrednih pažnje i da ćete se fino zabaviti...

---

Tužne su to bile godine za celu Srbiju, ne samo za domaći fudbal. Prvo krvavi raspad Jugoslavije, posle i NATO bombardovanje. Kad je cela zemlja trebalo da naplati uspon Crvene zvezde na krov Evrope – rampa. Godine bez međunarodnog fudbala, a i onaj mali broj utakmica koji se igrao nije uvek mogao da se igra u Beogradu. Partizan je tako 1991. takmičenje u Kupu UEFA završio u prvom kolu nakon što je u penal seriji ispao od Sporting iz Hihona kao domaćin u Istanbulu, da bi 1999. „ugostio“ Lids u dalekom Herenvenu. Navijači crno-belih tokom devedesetih objektivno nisu imali mnogo prilika da uživaju u vrhunskom, evropskom fudbalu. Ako računamo od 1. januara 1991. (kada zvanično počinje decenija) samo 11 utakmica u Humskoj, zaključno s remijem (1:1) protiv Porta septembra 2000.

Od tih 11 samo pet možemo da svrstamo u one prave evropske: taj Porto, ranije bivšu Kroaciju, odnosno zagrebački Dinamo, moskovski Spartak, Njukasl i na kraju strašni Lacio, toliko moćan da smo komotno mogli samo da izdiktiramo onaj sastav koji je igrao protiv Partizana. Ipak, može i drugačije, pa da krenemo redom...

► Velikani VS Partizan '50: Navala od koje zastaje dah, 1.547 golova u nogama i jedan veliki mislilac na sredini
► Velikani VS Partizan '60: Pet Zlatnih lopti u Humskoj...
► Velikani VS Partizan '70: Sedmorica Nemaca, jedan Hrvat i genijalni Blohin
► Velikani VS Partizan '80: Koliko je to šampiona sveta bilo u Humskoj?

Imao je Lacio tada i sjajnog golmana u liku Luke Markeđanija. Kad je stigao u Lacio 1993. iz Torina bio je najskuplja jedinica sveta. Ipak, možda smo ovde subjektivni zbog toga što je Italija imala i bolje golmane poput Anđela Perucija, Đanluke Paljuke ili Frančeska Tolda, pa ovde ovde biramo Šeja Givena, čoveka koji je među stativama reprezentacije Irske bio čak 134 puta – samo je Robi Kin ispred – a u dva navrata je biran i u idealnih 11 Premijer lige.

Dileme smo imali i oko poslednje linije, ali smo na kraju izbacili bekove Đuzepe Pankara i imenjaka mu Favalija. Birali smo ipak odbranu sa trojicom štopera, a tu već nismo imali preteranu dilemu. Počevši od Njukaslovog Stjuarta Pirsa (mada je njegova osnovna pozicija bila uz levu aut liniju) koga prvenstveno pamtimo kao legendu Notingem Foresta, ali imao je on kasnije i uspešne epizode u Njukaslu, Vest Hemu i Mančester Sitiju, a pride je upisao i 78 nastupa za reprezentaciju Engleske, devet sa kapitenskom trakom.

Uz Pirsa i tandem portugalskih štopera, prvi je Žorže Kosta iliti Životinja ili Tenk kako su ga zvali zbog igara u Portu. Beskompromisan borac, čak 15 godina član Zmajeva sa kojima je osvojio čak 24 trofeja. Samo jedan pehar manje ima Fernando Kouto, ali i 110 utakmica za reprezentaciju Portugalije (Kosta je stao na 50) i pride duple krune iz sve tri lige u kojima je igrao (Primeira, Primera sa Barselonom i Serija A sa Parmom i Lacijem).

U vezi počinjemo sa još jednim reprezentativcem Portugalije, istina rođenom u Brazilu, zbog čega je morao da trpi i kritike legendarnog Luisa Figa (“Ako se rodiš kao Kinez, moraš da igraš za Kinu“). Kako bilo, Deko je te 2000. gidne tek pravio prve korake u seniorskom timu, kasnije je sa Zmajevima pod komandom Žozea Murinja pokorio Evropu, a dve godine kasnije uspeh ponovio i sa Barselonom. Prvi je igrač koji je u dva različita kluba dobio Uefino priznanje za vezistu godine, a 2004. mu je Andrej Ševčenko “ukrao“ Zlatnu loptu ispred nosa.

Tu je naravno i Pavel Nedved, mali meda kako ga zovu u otadžbini. Dovoljno je samo reći da je 2003. godine kao igrač Juventusa dobio Zlatnu loptu. Tri puta je biran u najbolji tim Evrope, za Češku je odigrao 91 utakmicu, igrao je i finale Eura 1996, bio kapiten na kontinentalnoj smotri 2004. Juventus ga je kasnije doveo kao zamenu za Zinedina Zidana u transferu vrednom oko 40.000.000 evra ako uračunamo inflaciju. “Uvek nam je davao golove, pa smo ga kupili da rešimo taj problem“, govorio je kasnije čuveni direktor Stare dame Lučano Mođi.

Nažalost, sledeći član idealnih 11 koji su devedesetih igrali protiv Partizana više nije među živima, ali Geri Spid će zauvek ostati upamćen kao jedan od najboljih igrača koje je Vels imao. U trenutku njegove tragične smrti – sumnja se da je u pitanju samoubistvo, ali nikada nije zvanično potrvđeno – samo su Rajan Gigs i golman Dejvid Džejms odigrali više premijerligaških utakmica od Spida.

I za kraj veznog reda Jegor Titov, mlađi ga se možda ne sećaju, uostalom, skoro celu karijeru je proveo u Spartaku, ali bio je majstor s loptom i velika zvezda krajem devedesetih i početkom 21. veka. Jurili su ga mnogi klubovi, za Atletiko Madrid se zna, a kultna je anegdota kad je Franc Bekenbauer dolazio u Moskvu da ga vodi u Bajern. Menadžer Vladimir Abramov je tražio 20.000.000 funti, stravičnu sumu u to vreme, a Kajzer Franc je odgovorio: “Za te pare kupićemo trojicu dobrih igrača“. Titov nije ni znao za pregovore. Kažu inače da je voleo i dobru kapljicu.

Stižemo na kraju i do napada, tu već nismo imali posebnih nedoumica, pošto se trio sam izdvojio.

Počnimo od aktuelnog selektora Italije Roberta Mančinija, dvostrukog osvajača Serije A, prvo sa Sampdorijom, pa onda sa Lacijem. Koliko je bio velika zvezda u svoje vreme možda najbolje govori da je kao 27-godišnjak bio član Sampdorijine komisije koja je intervjuisala Sven-Jorana Eriksena pre no što ga je postavila za šefa struke. Dejvid Plat je otkrio i da ga je Mančini u tunelu pred utakmicu vrbovao da dođe u Đenovu, redovan je bio na sastancima upravnog odbora Sampa, dok je u Laciju nag do pojasa čekao da bije Huana Sebastijana Verona zato što mu je prigovorio nešto posle kornera. “Nije s njim bilo lako, bio je komplikovan tip“, pričao je kasnije Veron.

U samom špicu nije bilo razmišljanja: Alan Širer je sa 260 golova i dalje ubedljivo najefikasniji igrač u istoriji Premijer lige (od njenog osnivanja kao takve 1992. godine), bio je i treći u izboru za Zlatnu loptu 1996. (iza Ronalda i Žorža Vee što i nije sramota). Gabrijel Batistuta je otkrio da je posle Njukaslove pobede nad Juventusom u Ligi šampiona 2002. godine Marčelo Lipi naredio Alesandru Del Pjeru, Tavidu Trezegeu i Marselu Salasu da kući ponesu VHS kasetu i da prostudiraju kako igra Širer.

I tu dolazimo do poslednjeg člana idealnih 11 sa kojima ja Partizan igrao devedesetih. El Matador. Marselo Salas. Najbolji igrač Južne Amerike za 1997. godinu. Možda mu je Lipi tada delio lekcije, ali strašan je igrač bio Salas. Jedna od najboljih levica koju smo za života videli, neverovatan skok za napadača visokog 175 centimetara, na njegovu oproštajnu utakmicu došlo je 70.000 ljudi, a i to nešto govori. Njega su javno kao idola iz dečačkih dana izdvajali asovi kao što su Trezege, David Pizaro, Gaston Fernandez, Gonzalo Iguain...

---

PARTIZAN – IDEALAN TIM ’90-ih (3-4-3): Šej Given (Njukasl) – Sjtuart Pirs (Njukasl), Fernando Kouto (Lacio), Žorže Košta (Porto) – Deko (Porto), Pavel Nedved (Lacio), Geri Spid (Njukasl), Jegor Titov (Spartak) – Roberto Mančini (Lacio), Alan Širer (Lacio), Marselo Salas (Lacio).

Što se tiče onih koji nisu dobacili do idealnih 11 treba prvo reći da ovde nismo pominjali naše i igrače iz exYu zemalja koje je publika u Humskoj mogla da vidi i u domaćem prvenstvu. Tu mislimo i na Dejana Stankovića i Sinišu Mihajlovića, ali recimo i na Alena Bokšića, Roberta Prosinečkog ili Bobana Babunskog. Od ostalih, izdvajaju se Matijas Almeida, Mark Viduka, Seržo Konseisao... Rekosmo već, nije 90-ih bilo previše evropskih utakmica.

♦♦♦ PREKOBROJNI ♦♦♦ 

Odbrana: Đuzepe Favali (Lacio), Đuzepe Pankaro (Lacio), Juri Kovtun (Spartak Moskva).

Vezisti: Ejal Berković (Makabi Haifa), Matijas Almeida (Lacio), Nolberto Solano (Njukasl), Dejvid Bati (Njukasl), Dmitri Alejničev (Porto).

Napad: Mark Viduka (Dinamo Zagreb), Temuri Kecbaja (Njukasl), Seržo Konseisao (Lacio), Demis Nikolaidis (AEK), Huan Antonio Pici (Porto).

---

PRIREDILI: Dejan Stanković, Aleksandar Gligorić, Predrag Dučić
FOTO ILUSTRACIJE: Mozzart Sport