PRELAZZI: Vindaloo – Tri pesme, tri Engleske

Dok su sve ostale reprezentacije bez previše frtutme objavljivale koje će igrače voditi, Sautgejt je prvo u maniru najboljih rijaliti emisija sa ITV-ja odložio svoju odluku, da bi onda, uz medijski krešendo nastao oko Trenta Aleksandra-Arnolda, otpisao neke, neke druge upisao, onda se narečeni TAA povredio u besmislenoj pripremnoj utakmici, pa je morala da se traži zamena...

Sve je to bilo tipično engleski, ma koliko se svi na Ostrvu svih prethodnih nedelja upinjali da nam kažu kako je ovo neka druga Engleska, neka nova, mlada, poletna Engleska, spremna da odagna i arkanske duhove prošlosti i onu pompeznu zaostavštinu generacije '66, koja se nadvija nad svakim timom u belom dresu sa tri lava i nalaže im da budu ono što je, po inskripciji na statui na stadionu Vembli, bio Bobi Mur ("Nacionalno blago. Maestro Vemblija. Lord ove igre. Čudesni kapiten. Džentlmen za sva vremena"; teško je zamisliti da jedan, dozvolićete, Rahim Sterling ispunjava ove standarde?).

Ako sve bude onako kako sa engleskim fudbalom često biva, pričaće se o tome da Garet Sautgejt nije znao najbolju formaciju, niti najbolje igrače, da nije imao pojma ni kakav stil igre treba da neguje Engleska – ludački brz i nepredvidiv, kao Maunt, Sančo, Griliš i Foden? Ili onaj oprobani sa dva zadnja vezna, gde će Rajs i Henderson da imaju pomoć povučenog Harija Kejna na sredini terena? – ni šta je, uopšte, svetonazor i vjeruju ove reprezentacije.

PRELAZZI: Povratak u prvi kvadrat

Ako sve bude tako, pa i ako prođu grupu, pričaće se o tome da pored svih "Zlatnih generacija", pored svih nadanja i optimizma, Engleska nikada nije pobedila u utakmici u nokaut fazi u kojoj nije bila favorit; i smejaće se sami sebi, tome što su ponovo potpali pod sopstvenu propagandu.

Propagandu što je, valjda jer će igrati kod kuće, bila usko vezana za nostalgiju glede Evropskog prvenstva 1996.

Još kada se Fil Foden, da dotera stvar do kraja, ošišao kao Pol Gaskojn u danu kada Gaza zalama čitavu Škotsku i stari Vembli ne može da se smiri sve dok ga ne sruše, svi su počeli da zvižde, pevuše i glasno pevaju ono "Football's coming home".

Ako sve bude onako kako sa engleskim fudbalom često biva, smejaće se i sjajnom Fodenu.

Ali, šta ako ovog puta stvarno bude drugačije?

Šta ako se fudbal, dođavola, vrati kući, tamo odakle je poželeo da osvoji svet i nikada se više nije ni okrenuo?

Koja će se pesma tada pevati?

Možda se baš kroz tri "zvanične" numere reprezentacije može videti priča o tri – a postoje najmanje tri – Engleske.

Sve tri su, što nije čest slučaj kada govorimo o "oficijelnim" kompozicijama, bile zaista dobre.

Ona prva, vanvremenski "World in Motion" New Ordera, najavila je dolazak nove Engleske i bila Premijer liga pre Premijer lige.

U trenutku kada su engleski klubovi bili prognani iz Evrope, u trenutku kada italijanska policija toliko strepi od huligana da proteruje čitavu selekciju i sve njene navijače na jedno ostrvo, pa Englezi na Sardiniji poput Napoleona kuju planove da se domognu kopna, u trenutku kada je rasizam bio zaštitni znak svake tribine, pojavljuje se Džon Barns i počinje da repuje.

Revolucija, muzička i fudbalska. Prvi put Englezi, tada notorni po glavometima, tada više Teri Bučer nego Lineker i Vodl, sa džentlmenom Bobijem Robsonom – nije čudo što će baš pn uspeti kasnije i na Kontinentu! – pevaju "Express yourself, create the space". Gaza će u Italiji plakati, Engleska neće biti toliko blizu ni 2018. u Rusiji, ali odjednom će prigrliti svoju reprezentaciju.

Umesto zastava sa "Junion Džekom" na stadionima će biti sve više krstova Svetog Đorđa, a sitni lokalpatriotizmi, zbog kojih su regionalno podeljeni Englezi pre svega navijali za svoje klubove, a potom za svoje porodice, i tek na kraju, ako mora, za Englesku, postajaće sve zatomljeniji, uz tek nekoliko rukavaca koji će odolevati toj anglofiliji.

(1.73) Engleska (3.70) Hrvatska (5.90)

Šest godina kasnije, "Three Lions" Lightning Seedsa i komičarskog dua Dejvida Badijela i Frenka Skinera, pojavili su se u godinama kada su laburisti proklamovali "Cool Britanniju".

Britpop je bio na vrhuncu, Spice Girls su imale prvi singl planete sa "Wannabe", Deni Bojl snimio je "Trainspotting", spin-doktor Tonija Blera Alister Kempbel (inače veliki navijač Barnlija) mogao je da ubedi građane da je kafa plava, a da je Teri Venejbls najveći selektor kojeg je Engleska ikada imala – mada je, u poređenju sa onima koji su došli kasnije, zasigurno bio među boljima – i odjednom su isprva tiho i toliko engleski samonipodaštavajuće, a onda sve glasnije i odlučnije, tvrdili da se stvarno "vraća kući".

Fudbal je, doslovno i preneseno, bio jedino što je ostalo od velike britanske imperije: umesto zemlje u kojoj sunce nikada nije zalazilo, dobili su zemlju u kojoj fudbalska lopta nikada nije stajala, u kojoj se čak i van sezone pisalo o fudbalerima, njihovim ženama, ljubavnicama, navikama i skandalima.

Godine 1996. ni Gaza nije morao da plače, bilo je dovoljno da sadašnji selektor Engleske promaši penal pa da "Fricovi" nanesu više štete po englesku psihu nego što je to, činilo im se, učinio "Blic" pola veka ranije.

Kada je 1998, ponukana pojavom Majkla Ovena, sazrevanjem Fergusonovih dečaka iz Mančester Junajteda i posebno planetarnom popularnošću anti-Gaze, Dejvida Bekama – od jednog su mediji napravili pajaca i slomili mu život, drugog su promovisali u lepušana i zaštitno lice novog, globalnog sporta – Engleska ispratila ekipu u Francusku, pratila ih je nova, apdejtovana verzija "Three Lions", ali i pesma koja bi, ako bude bilo sreće, mogla da predstavlja putokaz i Sautgejtu i naciji.

"World in Motion" bio je moderan, ali neshvaćen, "Three Lions" preterano samouverena, ali bizarni, otkačeni, "Vindaloo" Fat Lesa, "Vindaloo" je bio Engleska kakva može i treba da bude.

"Vindaloo" je, više od svih drugih pesama i pokliča sa tribina, baš Sautgejtova Engleska: i napaljena i obazriva, i sentimentalna i razdražljiva, i bezbrižna i ekscentrična.

Spot koji je bio parodija na čuveni hod Ričarda Aškrofta prikazivao je ceo jedan cirkus, ceo melting pot u kojem je bilo mesta i za sumo rvače i za krezube dečake i za žene koje su pobegle Beniju Hilu, sa samo jednim uslovom: da vole fudbal i žele da Engleska postigne jedan gol više.

Pa, evo Sautgejtu identiteta. Evo vjeruju Engleske. Manje "World in Motion". Manje "Football's Coming Home". Više "Vindaloo".

Ako su već mladi, a jesu – samo Turska selekcija u proseku ima manje godina – onda im nemojte stavljati na leđa psihološki bagaž niti Bobija Mura ni Lightning Seeds, pa ni Džona Barnsa i Pola Gaskojna; ako su već favoriti – tako kažu kladionice – onda neka dominiraju na terenu umesto da tunjavo čekaju trenutak kada će neko od njih pogrešiti, jer ako ga čekaju, onda neizbežno hoće.

Pustite decu da se igraju, pa čak i tada, ako – a kod njih to često nije "ako", već "kada" – sve bude bilo onako kako sa engleskim fudbalom često biva, makar će moći da kažu da je to ipak bila neka nova Engleska.