PRELAZZI: Večeras jednu za Moratija i Šenklija

Ako je istina ona Heraklitova, beše li, da u istu reku ne možeš dva puta ući, da nikada više nisi isti i da se sve promeni, zašto bismo pažnju poklanjali tradiciji?

Zašto bi danas iko govorio o bivšim susretima, pa čak i onako usput, recimo da primeti kako je bizarno da se devetostruki evropski prvaci, Inter i Liverpul, nisu sreli više od četiri puta u zvaničnim utakmicama?

Četiri puta, za šezdeset godina koliko su mogli da nalete jedni na druge, to je skoro da pomislite da su se namerno zaobilazili.

A kakve sad pa i to ima veze, upitao bi i Heraklitov učenik i čovek zdravog razuma?

Sve teče, pa nisu to više ni taj Inter ni taj Liverpul, posebno ne iz prvog dvomeča, u proleće 1965.

Ni grbovi nisu isti, ni stadioni nisu isti – mada se nalaze na istom mestu – ni zemlje odakle dolaze nisu iste, ma ni fudbal nije kao onaj iz doba kada su stasavali naši očevi i ujaci.

Bolji je, bez sumnje, mada je uvek isplativo govoriti da nije, i da su se ranije znala neka pravila...

Pa zaista, očekuje li iko da će Jirgen Klop posegnuti za nekom davnom nepravdom kada bude crtao taktiku i diktirao sastav, da će u autobusu što hita milanskim ulicama pričati o Tomiju Smitu i Bilu Šenkliju, da će Maneu, Fabinju, pa čak i Trentu Aleksander-Arnoldu ili Kurtisu Džonsu, retkim autohtonim predstavnicima Skauzera, govoriti o noći kada je Liverpul, tako ide ta legenda, zbog koje će Šenkli patiti do kraja života, pretučen i prevaren na stadionu koji se još zvao samo San Siro?

Da će u isto vreme u domaćoj svlačionici Simone Inzagi umesto kružićima tablu izlepiti crno-belim fotografijama: ovo vam je, rekao bi Lautaru i Čalhanogluu i Perišiću, a samo bi Barela možda izgledao kao da zna o čemu to ovaj priča, ovo vam je bio Đaćinto Faketi, a ovo Luis Suarez, ovako smo im dali dva gola za dva minuta, ovako smo ih izludeli dok je publika vrištala, i posle smo opet bili evropski prvaci.

Racionalan bi čovek znao da sve to nema nikakve veze, ma ni sa čim, a kamoli sa prvim duelom osmine finala Lige šampiona Leta Gospodnjeg 2022. Da će ovu bitku dobiti ili izgubiti ljudi čije dede i ujaci – ako su, neka im Bog da zdravlja, tu – možda kao kroz maglu mogu da se sete da je bila jedna utakmica i da je bila neka frka, ali da ih ubiješ sad ne znaju ko je tu koga nasamario.

I to bi trebalo da bude to. I to bi trebalo da bude dovoljno. Bilo, prošlo, ostavljeno retkim entuzijastima i zaluđenim hroničarima, ponekom novinaru i matorcu koji će vežbati memoriju u predigri večerašnje utakmice ili kada čuje da je preminuo neko od aktera.

Ali... šta ako nije?

Jer ako je sve tako jasno, onda bi se dalo navijati za bilo koji klub bilo kada, ako istorija ništa ne znači onda možemo i bez nje, kao kada uključiš igricu i klikneš na "random". Onda je prošlost stvarno nevažna, čak i kada, ili posebno kada se ponovo sreću jedan trostruki i jedan šestostruki šampion Evrope, ako je dovoljno tek pogledati grbove i dresove i stadione i štucne pa reći da je ovo neki drugi sport.

Šta ako postoji nešto važnije od statistike, šta ako su fudbalski klubovi ono što o njima misli svako ko ih voli?

Svesti ih na sadašnje sastave, direktore, pa i navijače, bilo bi tada i tužno i duboko pogrešno.

Šta ako u svakom večerašnjem aplauzu sa tribina stadiona Đuzepe Meaca ima eha primalnog urlika nekog navijača nerazura iz maja 1965, tada dečaka, danas penzionera?  

A imao je taj zbog čega da se dere: duel u polufinalu Kupa evropskih šampiona umnogome je, i simbolički i konkretno, odredio bližu i dalju budućnost i Intera i Liverpula.

Kao i sve prave velike priče, i ova koketira sa legendom i glasinama, između kojih se provuče poneka činjenica.  

Tri dana pošto je osvojio svoj prvi FA kup – opsesija generacija i generacija navijača Crvenih, koji su znali da bez njega nikada neće moći da hodaju gradom i sreću pristalice Evertona uzdignute glave – Liverpul je, u svom prvom nastupu u Kupu šampiona, dočekao Inter. Bila je slavljenička atmosfera, paradirali su netom ulovljenim trofejom, a Šenkli, vazda otvoreniji za sve što je dolazilo s onu stranu Lamanša, već je imao plan, viziju i želju: da Liverpul postane prvi engleski klub koji će se popeti na krov Evrope i tako pokazati, u predvečerje Svetskog prvenstva, da Ostrvljani nisu toliko zaostali za kontinentom.

(Na kraju će prvi ostrvski klub sa ušatim peharom biti Seltik, a prvi engleski Mančester Junajted, mada ne onaj koji je to možda morao da bude, minhenski...)

B produkcija holivudskog blokbastera: Trejleri mnogo bolji nego gluma (VIDEO)

Bilo je 3:1, ali se, u zavisnosti od toga čiju istoriju čitate, ni danas se fakti ne podudaraju. Ako slušate Italijane, bili su zgroženi divljaštvom i nasilništvom domaćina, a gazda Anđelo Morati (ah, to prezime i ta porodica...) nazvao ih je "životinjama"; ako verujete Englezima, Elenio Erera je pružio ruku i rekao da njegov Inter nikada nije nadigran kao tog utorka, 4. maja.

A ako još dalje zagrebete po onim mitovima, kod čuvenog Boot Rooma na Enfildu se motao neki italijanski novinar i sav oduševljen čestitao Šenkliju na fenomenalnom uspehu, a onda mu dobacio, kao usput: "Ali, vi znate da vam neće dozvoliti da prođete dalje?"

Njegovo proročanstvo – istinito ili ne, dosoljeno ili ne – obistiniće se naredne srede. Bio je 12. maj, sudija se zvao Hose Marija Ortiz de Mendibil i tih pet reči biće u narednih nekoliko decenija zabranjene na Mersisajdu.

Na terenu, Inter je pregazio igrače Liverpula koji nisu mogli da se snađu u vreloj atmosferi (italijanska verzija) uz obilatu pomoć sudije koji nije dodeljivao ni aut, a kamoli faul gostima (engleska verzija). Čuveni Tomi Smit godinama kasnije je pričao da ovaj nije smeo da ga pogleda u oči tokom utakmice, čak ni kada bi mu se on ili Ijan Sent Džon izravno obratili, a nije reagovao čak ni kada se, posle potonjeg zvižduka, Smit zaleteo u njega i doslovno ga išutirao.

Posle devet minuta bilo je 2:0, posle jednog poništenog pogotka za Liverpul i dalje je bilo 2:0, a pošto je Faketi povisio na 3:0, nerazuri su (opet engleska verzija) počeli da se valjaju po terenu narednih pola sata, sve do kraja.

Ono što nije ničija verzija, već činjenica, jeste da je Anđelo Morati nedugo potom optužen da je redovno potkupljivao sudije, te da je Inter tako nešto pokušao i prilikom juriša na prvi pehar, 1964. protiv Reala – linijski sudija s tog meča tvrdio je da mu je ponuđeno "pet mercedesa" da malo pomogne Moratijev tim – a novinarska i istraga UEFA utvrdiće da je izvesni Mađar po imenu Dešo Solti jeste za Moratijev račun sređivao naklonost arbitara tokom Ererine ere, sve do 1967.

"Bloody cheats", govorio je do svoje smrti Tomi Smit: odigrao je više od 650 utakmica za Liverpul, ali je tu jednu pamtio.

Inter kasnije, u doba Anđelovog sina Masima – možda bi neko to nazvao karmom – nije uspeo da se popne na krov Evrope sve do Murinja i 2010, a Liverpul je postao jedan od najtrofejnijih klubova na kontinentu, mada će sva srebrnina stići tek pošto je Šenkli otišao u penziju i predao klub svom pomoćniku Bobu Pejsliju.

Počela je tada netrpeljivost, pojavio se osećaj nepravde, ali je počeo i ples Intera oko Liverpula i Liverpula oko Intera. Sreli su se samo još jedared, 2008, na vrhuncu moći Fernanda Toresa i u doba sve slabijeg Rafaela Beniteza (još jedne konekcije između dva kluba).

Znamo, znamo da je suludo i pominjati utakmicu koja se odigrala toliko davno, i očekivati da Klop i Inzagi, a tek Mo Salah ili Edin Džeko misle išta o nečemu sa čim nemaju nikakve veze.

A kamoli da žele da izravnaju račun koji su napravili Elenio Erera i Bil Šenkli.

Samo, fudbal je to, i ko zna, možda iz tih devet pehara – eto, ni on nije istovetan, doživeo je blagu metamorfozu dve godine posle toga – u nekom trenutku, da li tokom poslednjeg dogovora u svlačionici ili pošto se začuje ona himna, izađe duh Anđela Moratija, ili nedosanjani san Bila Šenklija, pa od jedne obične utakmice naprave nešto o čemu će se pričati i narednih 57 godina?

LIGA ŠAMPIONA - OSMINA FINALA, PRVI MEČEVI

Utorak

PSŽ - Real Madrid 1:0 (0:0)

/Mbape 90+4/

Sporting - Mančester Siti 0:5 (0:4)

/Marez 7, Silva 17, 44, Foden 32, Sterling 58/

Sreda

21.00: (3,35) Inter (3,50) Liverpul (2,25)

21.00: (8,00) Salcburg (5,30) Bajern (1,40)

Utorak, 22. februar

21.00: (1,37) Čelsi (4,80) Lil (8,50)

21.00: (2,70) Viljareal (3,10) Juventus (2,75)

Sreda, 23. februar

21.00: (2,55) Atletiko Madrid (3,15) Mančester junajted (2,85)

21.00: (3,50) Benfika (3,45) Ajaks (2,10)

*** kvote su podložne promenama