PRELAZZI: Tri trake patriotizma

Ono što je Gari Lineker stvarno hteo da kaže jeste ovo: fudbal je igra koja traje 90 minuta i u kojoj na kraju uvek pobedi tim sa tri trake na dresu.

Ako je samo jedna, a bilo ih je više, čudesnih, neverovatnih, arogantnih pobeda "Manšafta" u njegovoj istoriji bila zbog tri pruge "Adidasa", taj je dres, u svakoj svojoj verziji, kadar da stane uz rame onom žutom, najvažnijem, i onom narandžastom, najromantičnijem i nimalo gubitničkom.

Nemačka, to je Adidas, zar ne?

Parafraziraće mnogi tu izjavu i večeras, premda se radi o "običnom" prijateljskom meču – može li to biti kada se sučele Holanđani i Nemci, možda i najfudbalskije rivalstvo u istoriji sporta? – iako će se više pričati o dresovima, a manje o tome da li su Julijan Nagelsman i Ronald Kuman pred duel u Frankfurtu na pravom putu.

PREMOTAVANJE: Lični rat Vima van Hanegema i kraj Paklene pomorandže

Jer sem debata koje se vode na Ostrvu, o tome da li ko sme, i zašto ne sme, da udari na krst Svetog Đorđa i da ga prefarba, o tome da li je dres samo metafora nacionalnog identiteta ili taj identitet glavom i bradom i rukavima, o tome da li je uopšte važan detalj na obrubu, ili samo grb, ili ni jedno ni drugo – a imamo i mi svoje debate o nijansama crvenog u srpstvu? – evo su se i Nemci podelili, kao da su Srbi, bokte, na Prve i Druge Nemce, na jedni koji viču "izdaja" i druge koji smatraju nešto o progresu i duhu vremena.

U nekim drugim zemljama, možda onima sa slabijom ili kraćom fudbalskom mitologijom, pitanje proizvođača dresa je puka tehnikalija, to kako se zove zavisi, u boljem slučaju, od dobre ponude, u onom gorem od toga da li je neko u tom i tom savezu podmazan da od prosečne ponude napravi dobru.

Ne u Nemačkoj.

U Nemačkoj je odluka saopštena tri godine unapred (tako to rade Nemci) da će od 2027. pa sve do najmanje 2034. umesto "Adidasa" za proizvodnju dresova "Manšafta" biti zadužen "Najki" – dakle, jedan zarez umesto tri linije – dočekana sa mešavinom indignacije, besa i onih dugačkih reči koje su verovatno psovke.

Dugo Nemce bije glas da nisu patriote, da ne navijaju, iz poznatih ili drugih razloga, za svoju reprezentaciju onako kako bi možda mogli, ali "prodaja" brenda koji je potekao iz Hercogeneauraha, iz Frankonije, i to Amerikancima – samo zato što su mahnuli najvećim čekom, navodno dvostruko debljim od ovog koji je nudio dosadašnji partner i prijatelj – pobudila je duhove (lokal)patriotizma.

Baš kao što su se u Engleskoj odmah odredili i premijer i predsednik vlade u senci (malo je stvari oko kojih se Riši Sunak i Kir Starmer slažu, no ovo je bila jedna od njih), tako je odluku DFB-a komentarisao i Robert Habek, ministar ekonomije, inače jedan od čelnika partije Zelenih, koja se obično ne bavi pitanjima iz nacionalnog korpusa. Habek je rekao da je za njega, kao i za milione Nemaca, Adidas više od dresa, da je Adidas tu negde sa trobojkom, i sve na tom fonu.

I opozicija se sa njim složila, a najglasniji je bio Markus Zeder, premijer Bavarske (sedišta Adidasa i Pume) i nedavni gost Beograda, koji je odmah podsetio na izvorište mita o tome da su i tri linije, taman koliko i nepokolebljivost germanskog duha, bile zaslužne za velike pobede.

I za onu prvu, možda i najveću.

Baš kao što je žuti dres Brazila nastao iz nužde, iz bunta, iz tuge nakon "Marakanasa" (pre toga su Brazilci bili obučeni u belo!), da zavlada svetom, da ga ima u svakom kutku planete, da ga sanjaju dečaci i devojčice što nikada Brazil neće videti, iako će ga pomalo osećati, tako je i jedinstvo, smatralo se neodvojivo, Adidasa i Nemačke rođeno u sumnjama, bolu i otpadništvu posle Drugog svetskog rata.

Zapadna Nemačka je 1954. šokirala sve kada se, ni punu deceniju po okončanju najcrnjeg sukoba koji istorija pamti, popela na krov sveta, i to pobedom nad najvećom generacijom koju fudbalska istorija pamti.

PREMOTAVANJE: Čovek koji je ispravio sve Hitlerove greške (VIDEO)

Da nije bilo te 1954, kaže nacionalno predanje, Nemci nikada ne bi smogli snage da postanu moderna evropska nacija, da krenu napred i da, ovog puta privredno i sportski, ponovo zagospodare Starim kontinentom.

Legenda kaže da je igralište u Bernu tog dana bilo kao močvara, ali su Nemci imali tajno oružje; dobro, jedno i po tajno oružje, jer se već znalo šta zna i može Fric Valter.

Promućurni Adi Dasler napravio im je kopačku kakvu svet do tada nije video: "Adidasovi" kramponi mogli su da se zavrću i odvrću, odnosno da budu onoliko dugi ili kratki koliko to uslovi iskaju. Sa dugim Daslerovim kramponima, Nemci su pregazili Puškaša i društvo, i nikada više neće ići ni na jedno takmičenje bez svog "Adidasa".

Naravno, kao i svaka nacionalna mitologija, i ova je puna rupa: prethodna rečenica, tako, uopšte nije istinita.

Ili nije istinita onoliko koliko se dogodila "Utakmica veka", 1970. godine u Meksiko Sitiju.

Uprkos svemu onome što Nemci danas pišu po mrežama, na stadion Asteka, kao i na svaki meč tog neverovatnog leta, istrčali su Franc Bekenbauer i Uve Zeler i Gerd Miler u dresu koji je sašio – engleski Umbro.

Sve to ne znači da će usijane glave da promene mišljenje, niti da su potpuno u krivu; sve to ne znači da će iko od njih razumeti da su danas i "Adidas" i "Nike" jednako svetske korporacije, koje sa duhom igre ili sa duhovima iz Berna i Adijem Daslerom nemaju mnogo toga zajedničkog, a da su, bilo da je na dresu zarez ili tri linije ili puma u letu, tu tkaninu verovatno sašile neke (malene) ruke u Vijetnamu, Kini ili na Filipinima, i da ona verovatno ne treba da košta više od 100 evra, ma koliko da miriše na Kajzera Franca ili Lotara Mateusa.

Ali od toga se, je li, ne prave nacionalni mitovi i ne dobijaju politički poeni.