PRELAZZI: Ted Laso sa Eland Rouda

U humorističkoj hit-seriji "Ted Lasso" – jedna od onih zbog kojih vredi, i pored obilja dostupnih striming servisa, ponovo biti pirat (naravno, ne podržavamo i ne odobravamo takve postupke, samo kažemo) – naslovni lik, Amerikanac koji je bačen u premijerligaški klub na mesto menadžera, ne zna mnogo o fudbalu, ali ume da motiviše svoju ekipu.

Umesto da im crta taktiku, Ted Laso drži govore. Umesto da ih sprema za narednog protivnika, Ted Laso ih vodi u pab na pivo. Umesto da se bavi transferima, Ted Laso peče biskvite i isteruje crnu magiju, a igrača na pozajmici iz Mančester Sitija – čuveni Džejmi Tart, mešavina Džejmija Vardija i Džeka Griliša – grli i teši nakon što je ovaj spakovao AFC Ričmondu (boje kao Kristal Palas, ljubavi i seksa kao u, setiće se malo stariji, Harčester Junajtedu – tu je i žena na mestu predsednice kluba, bez brige) jedno tri-četiri komada.

Pošto je posredi serija, pa još komedija, verovatno bi se dalo očekivati da američka fudbalska Pepeljuga, koja fudbal i dalje zove "soker" i priznaje da ne zna pravila, osvaja Premijer ligu i svi su srećni i pijani.

Ali ne, u prvoj sezoni u kojoj Ted Laso dolazi na čelo kluba, Lids Junajt..., pardon Ričmond, ispada iz lige, jer džaba ti motivacioni govori, džaba ti što si čak i malo ukačio taktiku i prestao da govoriš "soker", ako ti je tim loš, ako ti Mančester Siti i Čelsi otimaju najbolje igrače.

Ričmond je ispao, ali Lids Junajted – nije bio lapsus memoriae, nego sličnosti ima mnogo – nije.

Ili nije još.

Samo, kako sada izgleda, Džesiju Maršu, pulenu i kalfi Ralfa Rangnika, čoveku koji mrzi seriju "Ted Laso" ("Uopšte ne pomaže nama američkim trenerima kada je reč o uvreženim stereotipima!", zavapio je jednom prilikom pred kamerama Skaj Sportsa), ali koji sa naslovnim likom, kojeg tumači sjajni Džejson Sudeikis, ima više sličnosti nego što bi želeo, pre svega kada je reč o odnosu sa pulenima i iskrenosti u medijskim nastupima ("U Lajpcigu sam bio baš užasan, to je bila potpuna katastrofa", umeo je da presudi), smeši se slična sudbina.

Džesi Marš (©Reuters)

Sem ako se nešto ne popišmani gazda Andrea Radricani, koji je nakon prilično dugog – za prilike posrnulog engleskog velikana – medenog meseca, ponovo na udaru navijača, pa desetine, potencijalno i stotine miliona funti koje će ovog leta stići na Eland Roud, mudro uloži da od Lidsa napravi respektabilan sastav.

Lids Junajted se pre mesec dana spasao ispadanja – bila bi šteta da su se vratili u Čempionšip sada kada je tu i Notingem Forest, da ligu začini aromom sedamdesetih – više samoubistvom Barnlija nego svojim zaslugama, i na individualni kvalitet glavnih zvezda.

Bilo bi lepo, a potpuno netačno reći da su ih do opstanka vodili navijači, ali inače čudesni i raspevani Eland Roud je od poslednjih nedelja vladavine Marsela Bijelse pa sve do samog finiša sezone bio jedan pretis-lonac nezadovoljstva, srdžbe i malodušnosti.

A kada je sve ipak nekako došlo na svoje – zaslugama Džesija Marša ili uprkos njemu? Ameri bi rekli da po tom pitanju "porota i dalje zaseda" – i kada je Lids obezbedio ausvajs za još jednu sezonu, nadali su se da to znači da će glavni aduti ostati u belom dresu.

Kad ono – tržište. Ili nedostatak vizije. Ili i jedno i drugo, i još ponešto između.

Prvo je odlazak, i to baš u Siti, kao Džejmi Tart na malim ekranima, dogovorio Kalvin Filips, i premda se mladi Englez redovno borio sa povredama, kao nekada davno sa nipodaštavanjem, on je bio Lidsov talisman, momak koji je odrastao na tom stadionu i koji je maštao da ostari u majici sa belom ružom.

A ovih dana poklonike letnje transfer pijace zabavlja Rafinja. Još se ne zna da li će završiti u Londonu – Čelsi pre nego Arsenal? – ili će ga se dokopati Barselona koja u njemu vidi ono što Kutinjo nikada nije bio, ali je sasvim jasno da u Jorkširu više neće ostati.

Nije problem kada zavalite dva igrača za više od stotinu miliona funti – cena možda deluje preterano, ali uzmimo u obzir da se na Rafinju plaća nezvanični "premijerligaški porez", a na Kalvina Filipsa još i "engleski porez", koji naduvava transfer taman toliko da svakom Ostrvljaninu iskopa lepu rupu pa da može da baci karijeru u nju – problem je ako niste sigurni da ćete sa tim novcem pametno raspolagati.

A Lids, koji je prošle godine imao jednu od najtanjih klupa, pa kada su se nataložile povrede i tvrdoglavost jednog ludaka, rastanak je bio neminovan, trenutno ne deluje kao klub koji posluje previše mudro i dalekovido.

Još gore, Džesi Marš – premda će ljubiteljima serije "Ted Laso" paralele biti dozlaboga zanimljive, posebno kada pročitaju koga sve iz klasične i moderne književnosti i filma ume da citira na tim-bildinzima i poluvremenima – ne deluje kao čovek koji bi mogao da uklopi gomilu novih igrača tako brzo, u situaciji u kojoj se premijerligaši opet gađaju milionima.

Čovek za čiji su trenerski uspon i trenerski kredo jednako zaslužni njegov mentor Ralf Rangnik i jedna kompanija za energetska pića, samo je jednom imao toliki izazov u karijeri, i on se završio epskim krahom posle svega nekoliko meseci u Lajpcigu. Sa sve detaljima kao što je šest primljenih komada od Mančester Sitija (bez brige, i Tedu Lasou se to jednom desilo, i to u polufinalu FA kupa!).

Džesi Marš (©Reuters)

Kao i uvek kada nam je teško, vraćamo se onome o čemu znamo mnogo: Marš je već kaparisao tri igrača, od kojih su dvojica – njegov sunarodnik Brenden Aronson i Danac Rasmus Kristensen – iz Maršovog bivšeg kluba, RB Salcburga, dok je treći Mark Roka, Španac koji je bio na platnom spisku Bajerna, ali su ga Bavarci bez mnogo cimanja pustili da ode.

Lids pod Radricanijem, posebno nakon povratka u Premijer ligu, nije imao previše sreće sa pojačanjima, i na svakog Rafinju bi dolazio poneki Rodrigo. Okosnicu sastava zapravo su činili ljudi koji su bili još u drugoj ligi, poput Foršoa, Filipsa, Bamforda, Paskala Struijka ili Luka Ejlinga.

Njihov kvalitet je dovoljan samo za jednu sezonu, i to samo u nekom ludačkom sistemu koji ume brzo da se potroši.

Ili, dobro, za neki korektan scenario, u kojem Amerikanac koji je doskora govorio "soker" i crtao akcije kao da je Tom Lendri, a ne Marselo Bijelsa, zaređao s pobedama samo zahvaljujući blagoglagoljivosti, inspiraciji, timskom duhu i pivu u lokalnom pabu posle treninga, s navijačima.