PRELAZZI: Silver lining – Priča o čeliku i utehama

Sve je počelo jedne subote uveče u diskoteci po imenu "Josephine". Tih dana, krajem šezdesetih, kada je Bitlmanija – prava i ona koju su naduvavali mediji – polako jenjavala, sa svih ploča vrteo se najveći hit Džefa Beka.

“Hi Ho Silver Lining” miriše na godine kojima su vladala “deca cveća”, sa tekstom punim metafora i ritmom idealnim za koračanje na kakvom maršu, uz kakvu supstancu. Ali za našu današnju priču važan je refren i njegovo značenje, ono što je predstavljao i tada i danas.

Kada bi te '67. u krcatom noćnom klubu u Šefildu bila puštena pesma, podijum se delio na dva dela, jedan sa crveno-belom, drugi sa plavo-belom bojom, i bukvalno i u srcu.

S jedne strane stajali bi navijači Šefild Junajteda:

“Hi ho... Sheffield United!”, viknuli bi iz sveg mozga.

U drugom ćošku okupili bi se svi, muško i žensko, koji više vole Šefild Venzdej:

“Hi ho... Sheffield Wednesday!”, dreknuli bi.

Da li je ovih drugih bilo više zbog većeg broja trofeja (Venzdej je u tom trenutku, a i kasnije, imao tri titule prvaka Engleske i tri FA kupa, Junajted je samo jednom bio šampion ali je kup osvajao četiri puta) ili zato što je bilo više kul navijati za “Sove” nego za “Oštrice”, tek u “Džozefini” se ubrzo iskristalisao pobednik.

Ono što je bila tradicija subotom uveče preselilo se ubrzo na stadion, svega nekoliko sati ranije. Od tada, kultni Hilsboro, nekoliko sekundi pred početak svake utakmice, odzvanja u ritmu Džefa Beka, a onda se zaori “haj ho...”

To je njihov “Forever blowing bubbles”, njihov “You'll never walk alone”, njihov “Blue moon”, njihov “Blaydon races”... Samo, jer to su Jorkširci o kojima viceve možete da pričate samo dok vas ne čuju, samo još snažniji i prkosniji nego te trajalajke premijerligaša, što klubu ide gore, a ne ide im dobro, odavno.

“Silver lining” je deo idioma “svaki oblak ima srebrnu postavu”, što treba da znači da u svakoj tami ima malo svetlosti, da se ne sme gubiti optimizam čak i kada sve izgleda mračno i sumorno, da treba naći utehu čak i u najgorim stvarima; ili na srpskom “ko zna zašto je to dobro”.

Eto, ako ništa drugo, onda je (ne)zvanična himna fudbalskog kluba Šefild Venzdej bila proročanska, makar ove sezone: iako je, pod vođstvom tajlandskog gazde Dejfona Čansirija – koji je klub preuzeo od Milana Mandarića i čija porodica ima najveću svetsku fabriku za konzerviranje tunjevine! – u finišu lude sezone Čempionšipa (a koja nije pa takva?) jedan od najstarijih i najuglednijih fudbalskih klubova na Ostrvu ispao u treći rang takmičenja, postoji “silver lining” u njihovoj bedi i haosu.

A to je da je i mrski gradski rival Šefild Junajted – oteli su im, nekada davno, i stadion i nadimak, pošto su Venzdej originalno bile “oštrice” sa Bramal lejna – završio svoju haotičnu sezonu na poslednjem mestu Premijer lige.

Situacija sa Šefildima liči na onu kada Betis želi da ispadne iz lige samo da bi ispala i Sevilja, pa ceo stadion navija protiv svog kluba. Premda se po intenzitetu ispoljene strasti Jorkširci ne mogu meriti sa Andalužanima, makar je mala uteha za sve one koji vole plavo-belo i koji sanjaju zamandaljeni Hilsboro što Junajted više nije miljenik fudbalskih kritičara, novinara i običnih posmatrača što ne navijaju ni za koga, ali vole da vide dobru ili makar ludu priču.

Junajted Krisa Vajldera, opevano je to dobrano, bio je lanjsko čudo, ali čudo beše i ovaj sneg u aprilu pa ga više nema. Moguće je da će se na snagu sastava i budžeta koji će obezbediti preizdašni saudijski vlasnici crveno-beli Šefild koliko naredne sezone vratiti u Premijer ligu, ali to neće biti onaj isti bizarni bezobrazluk, već samo još jedan tim u izvesnoj budućoj borbi za opstanak.

Venzdej je druga priča, bizarna i tragična. Na papiru, oni nisu smeli da ispadnu u Ligu jedan, pošto u Čempionšipu ima makar deset gorih sastava od njih. Na terenu, oni zapravo i nisu ispali, ali ih je administrativno-poreska greška vlasnika još od pre godinu-dve koštala dragocenih bodova.

Arsenal preselio VBA u Čempionšip uz lepotice Pepea i Vilijana (VIDEO)

Na papiru su, dakle, jedino i ispali, ali njihov je problem što se taj papir na kraju jedini i broji.

Na ludačkom koncu sezone, Derbi Kaunti Vejna Runija je u subotu izvukao 3:3 sa momcima Darena Mura (sećamo ga se posebno iz Vest Bromviča), što im je uz remi Roterama i Kardifa obezbedilo mrsku i neželjenu kartu za rang ispod.

Sa onih šest bodova koje je zjanio vlasnik Čansiri, bez obzira na to što su na Hilsborou menadžeri bili kao pokretne mete na strelištu (u toku sezone smenjeli su Gari Monk i legendarni Toni Pjulis), Šefild bi opstao i dogodine bismo opet gledali derbi čeličnog grada.

Da ne bude da je samo kiks gradskog rivala razlog za kakav-takav optimizam, baš kao što jer to slučaj sa odijumom protiv Superlige i potencijalnim reperkusijama u klubovima-odmetnicima, i na Hilsborou se nadaju da bi duplo golo moglo da donese nešto dobro, da bude još podebljaniji srebrni obrub na tom gradonosnom oblaku što ih tuče već dugo, još od onog izgubljenog plej-ofa pre koju godinu.

(Pre pet proleća, igrali su finale na Vembliju, jednu od onih “najskupljih utakmica na svetu” – ove godine, u konkurenciji su Brentford, Svonsi, Barnsli i Bornmut – i poraženi od Hal Sitija; godinu kasnije u polufinalu ih je nadjačao Hadersfild, koji će takođe naći put do Premijer lige, i od tada su u slobodnom padu na kraju kojeg ih čeka bazen pun pirana.)

Kao što se okupljaju navijači Mančester Junajteda, kao što Liverpulova uprava ide na pregovore sa grupama poput “Spirit of Shankly”, kao što Čelsijevi direktori obećavaju da će slušati glas sa tribina (ove sezone samo virtuelnih, doduše), tako su i pristalice Šefild Venzdeja napravile plan i sastavile otvoreno pismo sa zahtevima Čansiriju i glavešinama.

Jer uprkos timu koji nije previše kvalitetan, ali svakako nije za treću ligu, glavni problem Šefild Venzdeja – a što im je posebno teško padalo dok su gledali kako se, podmazani novcem najbogatije petromonarhije, uzdižu oni sa Bramal lejna – bile su zakulisne radnje i problemi van terena. Stalne smene trenera bile su i uzrok i posledica, pokazivale su da klub uopšte nema ideju u kom pravcu treba da se razvija, a svaki bi menadžer ubrzo shvatao da se za mnogo šta ne pita on, nego sin gazde kluba.

Možda su oni iz komšiluka u rukama Saudijaca, ali Šefild se Venzdejom upravljalo potpuno autokratski: Dedžfon Čansiri nije za nekoliko godina vladavine, postavio ni makar fiktivnog predsednika kluba niti sportskog direktora koji bi se bavio regrutacijom i fudbalskim pitanjima; to je, prema svedočenjima novinara, dovodilo do bizarnih situacija u kojoj bi agenti preko poznanstava iz medija direktno vlasniku predstavljali potencijalna pojačanja, pa čak i kandidate za šefa struke, a onda bi on pokazao palac gore, ako bi mu tako bio ćejf.

(Ali se, recimo, na stadionu sa razglasa pozdravljalo krunisanje novog tajlandskog kralja...)

PRELAZZI: Ima (li) života posle Arsenala

Sada trust koji su osnovali najverniji navijači traži da se popune sve važne funkcije i da Venzdej zaliči na ustrojeni i organizovani fudbalski klub. Zasad nisu otvoreno tražili prodaju, posebno jer Šefild više u svom vlasništvu nema ni stadion, usled čega mu je cena oborena, ali to će, obećali su, biti sledeći korak ukoliko ih niko ne bude saslušao.

Priča o Šefildima je naličje frtutme o Superligi: eto najstarijeg fudbalskog grada na svetu koji u jednoj sezoni gubi dva ranga, sa mlakim izgledima da u kratkom roku bude bolje.

Ali, kada se najesen opet vrate navijači, makar će ono “Haj ho”, patentirano pre duže od pola veka u diskoteci po imenu “Josephine”, odakle je stiglo na tribine Hilsboroa, zvučati prkosnije i agresivnije nego ikada; i makar će imati svoj “silver lajning”: ni onima što su ih, nema ni godinu i po, svi obožavali, više ne ide tako dobro.

Jer ta mala zluradost je nekada sasvim dovoljna ranjenom fudbalskom navijaču.