PRELAZZI: Romanov poslednji ples - spasavanje sezone i FA kupa

Ponekad priča o FA kupu liči na onu o hrani koju smo voleli kad smo bili mali. Nostalgija će vas naterati da bupnete razne gluposti: recimo, da su one viršle iz crvenog kioska bile nešto najukusnije što je ikada napravljeno – u realnosti zemičke behu bajate, a kobasice vodnjikave i bljutave – da se može biti srećan i sa šećernim tablama umesto čokolade i sa domaćim sladoledom, napravljenim na vodi jer se na svaku kap mleka pazi, umesto onog pravog, kupovnog.

"Magija FA kupa" fraza je koju će rabiti svi nostalgičari. Govoriće da nema ničega kao to drevno takmičenje, da je i dalje važno i prestižno, da je divno što sedamsto-osamsto ekipa već u junu počne da sanja o mitskom Vembliju, da malo šta može da se meri sa "ubistvom džina".

Istina je, naravno, mnogo prozaičnija: FA kup je, kao i većina kup takmičenja diljem Evrope, uglavnom obesmišljen i predstavlja tek utešnu nagradu za dobar deo najplatežnijih klubova. Oni "manji" i dalje sanjaju o njemu, kao o prečici za graviranje imena tima u trofej o kojem su maštali milioni, koji je nekada bio važniji i od lige.

(To nije preterivanje, i važi za oboje današnjih finalista: veća fešta je napravljena u Liverpulu kada su, posle sedamdeset godina uzaludnih pokušaja i velikih poraza, napokon uzeli svoj prvi pehar 1965, nego za sve prethodne ligaške naslove i potonje evropske krune; Čelsi, kao nešto manji klub, tradicionalno je poklanjao više pažnje kupovima.)

(3,30) Čelsi (3,40) Liverpul (2,20)

Da, i dalje će se provući poneka velika priča u svakoj godini, neki će posrnuli gigant napuniti stadion ili dovući dvadeset hiljada navijača na gostovanje, neki će petoligaš pun molera i kesonaca izaći na megdan milionerima, ali na kraju ćemo doći do antiklimaksa, na kraju će prevladati svest da je svaki hot-dog bolji od one viršle što je izazivala gorušicu u najavi, na kraju će finale opet igrati najimućniji.

U poslednjih deset sezona, otkako je Vigan napravio iznenađenje na Vembliju i dostigao svoj vrhunac – tada će početi i njihovo srozavanje – osvajači FA kupa bili su Arsenal, Mančester Junajted, Mančester Siti, Čelsi i Lester. Sve ili članovi nečega što bi se nategnuto moglo nazvati "Velikom šestorkom", plus nedavni šampion i klub koji izdvaja solidne sume za pojačanja. Ni u deceniji pre toga – da li je Portsmut uopšte izuzetak? – nije bilo drugačije...

Čak i kada bi neki pomalo posrnuli klubovi došli do trofeja – u tebe gledamo, Junajtede – ispostavilo bi se vrlo brzo da ta srebrnina više nema nikakvu specifičnu težinu, jer bi trener svakako dobijao otkaz: pobeda na Vembliju mogla je, da budemo blagonakloni, da mu služi za CV i prostor iznad kamina. A da budemo grubi – bila je tu za slikanje.

Ako vam sve ovo zvuči kao dobar argument za opravdani izostanak sa današnjeg finala, to je zato što i jeste; no na travi Vemblija i na talonu je nešto mnogo više od pukog duela drugog i trećeg najboljeg kluba u Premijer ligi.

Ovaj FA kup neće biti samo simbolika, ne samo zato što Liverpul traga za prvim naslovom od 2006. godine, kada je Stiven Džerard po ko zna koji put bio heroj.

Ovaj susret ima snagu da spase sezonu, i jednima i drugima. Uz to je i pun fusnota koje i imaju i nemaju veze sa modernim fudbalom i svim milijardama koje se oko njega vrte...

Ovaj FA kup, hoćemo reći, možda neće biti tek prazna nostalgija.

Samo na prvi pogled, Liverpul na završni susret sa istorijom i lordovima dolazi bez opterećenja. Četvorostruka kruna o kojoj su najveći optimisti u martu i aprilu načas sanjarili raspršila se verovatno onog trenutka kada je Real blickrigom poslao Gvardiolu u "ful besnilo" mod. Bilo je za očekivati da će Siti eksplodirati posle toliko potisnutih emocija, da će nakon grča Lige šampiona pokazati svu svoju raskoš.

Pa i bez toga – mada bi se navijači Sitija i Liverpula verovatno drage volje džorali za najvažnije pehare – deluje da bi Liverpul mogao da bude zadovoljan. Liga kup je u džepu, u FA kupu su makar blagi favoriti, a Liga šampiona daleko ugodne dve sedmice, taman dovoljno vremena da se napravi reset i napune baterije nakon uzaludne potere za Sitijem koja bi izmorila i mentalno najstabilniju ekipu.

A ipak, šta ako se izgubi od Čelsija? Šta ako Tuhel nadmudri Klopa kao što je često umeo da radi – ima nešto o učiteljima i učenicima i otiscima stopala – pa se i u subotu ostane praznih ruku? A onda im Real (koji finala Kupa i Lige šampiona gubi nikako ili baš jako retko i slučajno) nanese još jedan poraz?

Sa FA kupom i Liga kupom, plus finalom Lige šampiona i još jednim "zamalo" u Premijer ligi, sezona Liverpula bi se mogla proglasiti za uspešnu.

Neka sad u našem hipotetičkom scenariju ostale tri stavke ostanu iste, ali im prirodamo i izgubljenu završnicu ove subote, i ostaće to jedna šećerna tabla od duge godine, dodatno zakomplikovana akvizicijom Halanda, koji će od leta pojačati rezultatski najvećeg rivala...

Eh, i oni koji će ofarbati tribine u plavo pate od kliničke anksioznosti.

Novi vlasnik Čelsija video uskrsnuće Vulvsa: Koudi u poslednjoj sekundi pokvario Lukakuov blickrig (VIDEO)

Sudbina Čelsija u poslednjih tri-četiri meseca, otkako se na istoku Evrope dogodilo nešto što se nije smelo dogoditi, ličila je ponajviše na legendarne epizode čuvenog – i na svaki način preteranog – sportskog sitkoma "Dream Team" koji se kod nas svojevremeno prikazivao na Studiju B, a čija je glavna zvezda bila dama po imenu Linda Blok, supruga oblapornog predsednika izmišljenog kluba Harčester Junajted.

"Dream Team" imao je toliko bizarne zaplete da se kemp pretvarao u pravu umetnost, ali čak i da su oni servirali epizodu u kojoj jedna država napadne drugu, pa gazda kluba ostane bez jahte, pa igrači moraju da finansiraju odlazak na evropsko gostovanje, pa država u kojoj je taj klub nastao zapravo uvede sankcije tom istom klubu zbog neke druge države, verovatno bismo rekli da su prekardašili i prešaltali bismo kanal.

Sve to se desilo, i sve to je – uz one fudbalske drame sa odmetnutim i nezadovoljnim Lukakuom, ili sastancima u svlačionici u kojima igrači jedni drugima govore najbrutalnije istine u lice, ili revanšom u Madridu koji je možda mogao da se okonča i drugačije – bila luda sezona Čelsija, i dalje u senci sada već bivšeg gazde Romana Abramoviča.

Može se Roman kritikovati kao čovek koji je započeo čitav ovaj trend bogatih vlasnika nameračenih da kupuju istoriju i uspeh – i to smo uistinu činili, ne samo mi, ne samo ovde – ali ne samo zbog onih tužnih očiju morate danas osetiti saosećanje.

Zao, pokvaren, oligarh, gramzivac ili dobronamerni milijarder, Abramovič je izgledao kao da istinski voli fudbal, i da mu je Čelsi prirastao srcu, što se sigurno ne može reći za brojkama opterećene američke gazde. I njegov odlazak iz Londona bio je u službi te ljubavi i zaostavštine. Jer mogao je, tako lako, da tera inat i da stvarno gurne klub u stupor.

Danas će na Vembliju biti novi vlasnici. Aplaudiraće, kad kamere budu uperene u njih, malo sebi, a malo se čuditi tom "sokeru", sve vreme se pitajući koliko će na kraju biti "dobri".

Haverc, Maunt, Žoržinjo, pa i Lukaku i Timo Verner, igraće za navijače, za sebe, za Tuhela, ali i za poslednji pehar u jednoj eri. Za poslednji pehar Romana Abramoviča.

A tamo, na nekoj jahti koja još nije konfiskovana, u nekoj luci koja još nije neprijateljska, jedan neobrijani tip, pun briga, na tih devedeset ili stotrideset minuta zaboraviće na nedaće, na embargo, na dolare, funte i rublje, i ubediti sebe – ume to fudbal da ti uradi, ume FA kup ipak da prospe neku magiju – da je to opet njegov klub.