PRELAZZI: Porez na Engleze

Znamo, znamo, znamo šta su neki pomislili kada su pročitali naslov. Opa, porez na Engleze! Pa najzad su se, misli ovaj pozamašni deo populacije i čitalaštva, setili da udare po džepu sve one – sve nas :( – koji vole Englesku, njenu kulturu, njen jezik, njenu muziku, sport i njene samoobmane i zablude.

Ne bi to bilo bez presedana, nastavlja slatke maštarije ova grupa građana. Pa i u bivšoj Jugoslaviji, nazdravlje njoj, postojao je onaj porez na kič i šund, pa su ploče narodnjaka bile duplo skuplje od raznih idola, ekavea i kazališta. I znate šta, to ih nije sprečavalo da se prodaju u višestruko većim tiražima od izvikanih gitarskih albuma...

Moraćemo da razočaramo sve one koji u kafanskim pričama izgovore “ma sve može, ali Englezi...”: nije (još) dotle došlo.

Neće morati u poresku upravu, opština ta i ta, šalter dvadeset jedan, samo da se gospođe vrate s pauze, makar još neko vreme svi anglofili, svi oni kojima je dan potpun samo ako je na ekranu “Doctor Who”, u plejeru automobila Bitlsi i Stone Roses, a na tiketu Čeltenam protiv Ročdejla, prijateljska...

Ah, ali kad smo kod fudbala, u tom grmu leži zec. Samo što je taj zec toliko najeden funti da ne može ni da se pomeri čak ni kada ga vučete za uši.

Porez na Engleze je taksa koju mora da plati svaki klub koji u svoje redove – pa čak, videćemo i to u ovom prelaznom roku, ukoliko je posredi igrač bez angažmana – želi da dovede fudbalera koji makar preko baba-tetke ima pravo nastupa za engleski nacionalni tim.

O tome je prošle nedelje govorio i Erik ten Hag, kada je između redova provukao da je Lisandro Lopez, sve sa svojih 175 centimetara, duplo jeftiniji, a verovatno i makar duplo bolji, od Harija Megvajera. Nije da vi nemate dobrih igrača, izneo je tu činjenicu novi šef Mančester Junajteda, samo ti dobri igrači ne bi smeli toliko da koštaju, taj “price tag” ne bi smeo da ih prekriva cele.

Prvi veliki intervju Ten Haga: Hoću da dovedem engleske igrače, ali je problem što su skupi

Slično je, drugim povodima, govorio i Pep Gvardiola, i ne samo on...

“English tax” krivac je što je Džek Griliš postao najskuplji fudbaler Engleske svih vremena i što ga onog prošlog leta nije, svega koju sedmicu kasnije, na tom mestu smenio Hari Kejn, jer ni Danijel Levi ne bi mogao da bude baš toliko tvrd pregovarač da se Hari Kejn zvao, lupamo, Havijer Kanjas.

Taj porez na Engleze uskovitlao je strasti i ovih dana kada je saopšteno da je Džesi Lingard postao jedan od najplaćenijih igrača u ligi, blagodareći ugovoru sa eks-evropskim prvakom Notingem Forestom.

Okej, napatili su se i Forest i Lingard toliko da smo spremni da zažmurimo i podarimo im izuzeće – nemojte više da vam se ponovi i tako to – ali jeste simptomatično što čak i igrač koji nije imao ugovor, samo zahvaljujući soški dobija više nego što realno zaslužuje.

Džesi Lingard

I sve bi, naravno, bilo lakše, i to ne bi sve bio ni toliki problem – gde ima, tu se i preliva – da ta “engleskost”, odnosno etiketa sa cenom, ne predstavlja, skoro pa neizbežno, omču oko vrata svakom tom igraču.

U drugim zemljama, onima mnogo uspešnije fudbalske tradicije, pripadnost domicilnom narodu je prednost, a ne mana. Dobijaćete više šansi, navijači će vas više voleti, štampa će biti malo više blagonaklona, čak i trener će umeti da zažmuri na neko nepočinstvo.

A kod naopakih Engleza – to što ih neki od nas vole ne znači da ne znaju da su naopaki na razne načine – stvar je suprotna.

Čim pokažete zrno talenta, ma čim neki trener primeti da umete čak i da dodate loptu ili trčite pravolinijski, mediji će od vas napraviti mešavinu Pola Gaskojna, Garija Linkera i Stenlija Metjuza lično, a ubrzo potom sledi preokret. Svaki potez biće pod lupom, greške će se praštati manje, dok će u isto vreme vaš menadžer ličiti na Baju Patka sa očima punim zelembaća.

Mediji, oni isti koji talasaju o fudbalu koji se vraća kući, ubediće fudbalsku javnost da se u Stouku ili Plimutu pojavio momak što će doneti svetsku titulu selekciji sa tri lava na grudima, a kako su mediji u Engleskoj gotovo šovinistički anglocentrični – koliko im se to puta, ne samo u fudbalu, obilo o glavu! – ista ta fudbalska javnost, uključujući tu i fudbalske poslenike, trenere, menadžere i gazde klubova, biće gluva i slepa da shvati da na kontinentu niču ipak neki mirišljaviji cvetovi, i da je fudbal tamo tehnički potkovaniji i često lepši za oko.

(Premda nije, naravno, tako dobro upakovan kao što je Premijer liga. Ništa nije kao Premijer liga.)

Ta se istorija ponavlja i Englezi nikad ništa novo ne nauče. I ne moramo čak ni da kao krunske dokaze uzmemo Griliša ili Džejdona Sanča, jer će od njih možda nešto i biti, pa ni ovoletošnje akvizicije Rahima Sterlinga i Kalvina Filipsa (posebno ovaj drugi poseduje neupitan kvalitet, ali upitnik mora da stoji kod tih 52.000.000 funti neto).

Setimo se da je Endi Kerol koštao Liverpul 35.000.000 funti, i da im je vratio poverenje sa celih šest golova. Setimo se da je Čelsi platio krunisanog šampiona Engleske Danija Drinkvotera takođe 35.000.000 funti, mada je se teško setiti kada smo išta više ikada pročitali o Drinkvoteru. Pa Majkl Kin koji će preći u Everton za 30.000.000, koliko će izdvojiti i za Džordana Pikforda.

Pa Van-Bisaka, Okslejd-Čemberlen, Luk Šo, Džon Stons, o raznim lalanama i kijeronima dajerima da i ne govorimo...

Svi oni, pa čak oni i igrači što prođu malo ispod radara, pa čak i igrači što stasaju u inostranstvu (Sančo je jedan primer, a drugi je trenutno Džud Belingem, s tim što ni stranac nije sisao vesla i zna da će Englez platiti i preko svake cene i preko svake mere), verovatno bi se menjali sa drugarom iz svlačionice, koji je malopre stigao iz Sportinga ili Lajpciga i uopšte ne oseća nikakav pritisak.

Postoje, naravno, i oni koji će imati kakvo-takvo opravdanje za “English tax”. Sem pravila o tome da u ekipi morate da imate “home grown” igrača, koji je najmanje tri godine igrao u Engleskoj ili Velsu do 21. rođendana (što ne znači da mora da bude Englez ili Velšanin), kao i prirodnog oklevanja svakog vlasnika da ne pojača rivala, na papiru i u teoriji engleski igrač već je navikao na fizičke zahteve Premijer lige, na klimu i kišu, na jezik, pritisak i tabloide.

Često samo u praksi, pošto sa fiskalnim isečkom na kojem je minimum sedam nula dolazi i nova vrsta pritiska i nova vrsta zahteva, sa kojom – pogledajte samo Megvajera – Englez više ne ume da se izbori.

Tada mu se krštenica pretvara u teg, tada kreću posprdne pesmice s tribina i prozivke na društvenim mrežama, tada se oni isti mediji koji su ga dizali u nebo okreću protiv njega i podižu tiraže i klikove na njegovoj nesreći, ne propuštajući ama baš nijednu šansu da pomenu sve te milione.

I ni tada Englez ne nauči ništa, nego pređe na sledećeg momka kojeg će obasuti novcem, pažnjom.

Pa, onda i neka, neka im Ten Hag i Gvardiola i Klop povremenu saspu istinu u lice, a ovi neka ništa ne nauče.

Neka postoji i traje “porez na Engleze”, mada bi oni koji ih baš ne mirišu – a to je većina, znamo :( – verovatno rekli da to nije samo porez na Engleze, nego vrlo često i i porez – na budale.