PRELAZZI: Plastik fantastik – odbrana Lajpciga

Slike su i danas ikonične, jednako koliko sletanje na Mesec ili tip koji stisnutom pesnicom prkosi tenku juna 1989. na Tjenanmenu. Reka ljudi koja kulja kroz razrušeni Berlinski zid, propast Varšavskog pakta uživo, suze i grljenja, porodice koje su se ponovo spojile i zemlja koja je odslužila svoj dug za rat, četrdeset četiri godine kasnije.

Ali ujedinjenje, toliko željeno, toliko čekano, tako sanjano, ono nije donelo jednakost.

Četvrt veka posle pada Zida i istočnog lagera, uprkos naporima da se nekadašnje uporište Štazija, tvrda komunističko-špijunska država pod vođstvom Honekera i pod budnim okom Moskve, integriše sa svojom prosperitetnom, kapitalističkom braćom sa Zapada, to se još nije dogodilo.

Od 500 najbogatijih Nemaca, samo 21 živi na prostoru nekadašnjeg DDR-a (od čega svega sedam van Berlina). Od dvadeset gradova koje je precizna nemačka statistika nazvala “prosperitetnim”, samo je jedan – Jena – na istoku. Plate su manje u proseku za trećinu, nekretnine vrede upola manje, a ulicama gradova na istoku zemlje dominiraju “škode”, ne “mercedesi”.

Okej, makar nisu “trabanti”...

Slično je bilo i u fudbalu. DDR, osvajač zlatne olimpijske medalje u Montrealu 1976. (i srebra na narednoj, krnjoj Olimpijadi u Moskvi), bio je nešto poput SFR Jugoslavije: najbolja generacija, predvođena opakim Rikom Stajmanom, momkom po imenu Matijas Zamer i ubitačnim crnpurastim napadačem Ulfom Kirstenom, pojavila im se pred sami kraj države, i samo je čudan poraz u Beču, kada je Zid već pao, sprečio Istočnu Nemačku da se nađe na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990.

Igrači koji su nešto vredeli, poput Zamera i Kirstena, raštrkali su se potom po velikoj zemlji, gladni dojčmaraka umesto sve bezvrednijih ostmaraka, ali klubovi, koji su ostali bez svojih mecena u ministarstvima ili tajnim službama, nisu bili te sreće: Oberliga je u svoje poslednje dve sezone bila krcata nasiljem, huliganima, a nova, velika Bundesliga primila je samo dva kluba u prvoj sezoni sa Istoka u najvišem rangu, i još šest u Cvajti.

I to im je, ispostaviće se, bilo previše: bez mnogo ulaganja, sa zastarelom infrastrukturom, i u nemogućnosti da dovedu ozbiljnije igrače, timovi iz bivšeg DDR-a nisu uspeli da se nametnu kao respektabilna snaga u Bundesligi.

Dinamo Drezden je brzo sleteo u drugu, pa u treću ligu, i samo su, jedno vreme prvo Hanza Roštok, a potom i “lužičkosrpski” Energi Kotbus igrali vezane sezone u najvišem rangu takmičenja. Nekadašnji divovi sa istoka, koji su u evropskim kupovima znali dobro da namuče i mnogo kvalitetnije ekipe, bili su u najboljem slučaju stabilni drugoligaši. U najgorem – žitelji regionalnih liga.

Među šest ekipa koje su se našle u Cvajti po ujedinjenju, bili su Rot-Vajs Erfurt, Halešer, Kemnicer, Karl Cajs Jena, Štal Brandenburg (mnogi od ovih timova nosili su drugačija imena za vakta Istočne Nemačke, jer je tamo bilo sasvim normalno da komunistička vrhuška kumuje iz sezone u sezonu) i – Lokomotiva Lajpcig.

Nismo odužili ovaj političko-sportski uvod bez ikakve veze, ne brinite, važno je staviti stvari u kontekst kada razgovaramo baš o gradu iz kojeg je dolazio poslednji navedeni tim.

Klub iz Lajpciga je danas hit u Bundesligi, prvi klub koji je pokazao da može da se opruži po guberu koliko i etablirani divovi nemačkog fudbala, i nakon teško, ali ponovo zasluženo izvojevane pobede nad Augzburgom u petak uveče, klub iz Lajpciga zauzima mesto u gornjoj polovini tabele, bez poraza posle šest kola.

Samo što, naravno, i na to će vam skrenuti pažnju ama baš svaki komentator na internetu, to nije “pravi” klub iz Lajpciga, nego plastična igračka Ditriha Matešica, čoveka koji je sa jednim Tajlanđaninom još krajem osamdesetih napravio energetsko piće i dao mu ime “crveni bik”. Danas je to najpopularniji i najprodavaniji napitak iz te kategorije na svetu, a Matešic je milijarder, mecena sporta i, ako slušate prosečnog fudbalskog poklonika, čovek koji uništava isti taj sport.

“Plastični” klub zvaničnog naziva RasenBallsport Leipzig bojkotuju i gostujući navijači ove sezone u Bundesligi – poznata je fešta koju je napravio “Žuti zid” kada je Dortmund gostovao na istoku – svi mu žele najgore i sve nervira što izabranici Ralfa Rangnika i Ralfa Hasenhitla, čoveka koji je sa Ingolštatom napravio čudo, još nemaju poraz i što u svojoj neobičnoj formaciji 4-2-2-2, nabijenoj ritmom, na pleća bacaju mnogo dugovečnije, pa i mnogo kvalitetnije sastave. Što na Centralštadionu, koji se sada naravno zove Red Bull Arena, i predstavlja najveću fudbalsku pozornicu u bivšem DDR-u, što u gostima.

Tamo su plastični igrači i plastični navijači, čuje se iz svakog ćoška ove planete, tamo je “moderni fudbal” u svoj svojoj nakaznosti, odašilju se otrovne strelice ka Lajpcigu i Matešicu, tamo je nešto što ne bi trebalo i ne bi smelo da postoji, a kada je već tamo, hajde da damo sve od sebe da ga ponizimo i/ili ignorišemo.

U svakoj jednostranosti prave se pogreške, a od ljudi koji imaju nepromenljiv stav o nečemu jedino su gori ljudi koji će taj stav gorljivo braniti novim i novim argumentima, ne uzimajući u obzir bilo kakve “olakšavajuće okolnosti”.

A njih u ovom slučaju ima tma... I ne bi mnogo pogrešili oni koji bi rekli da je i ovo što se dešava sa RB Lajpcigom na neki način borba protiv Istočne Nemačke, o kojoj se na Zapadu još pričaju vicevi i koja se i dalje gleda sa nipodaštavanjem, kao mlađi brat s kojim moraš da živiš i da ga izdržavaš ali ga zbog toga sve manje ceniš.

Za početak, stadion tog “pravog” kluba iz Lajpciga, Lokomotive koja igra u četvrtom rangu (Regionalliga Nordost), nije baš mesto za gledanje fudbala, što je posledica upravo nejednakosti i problema sa kojima se suočava stari DDR.

Lošiji život nego na Zapadu, slaba infrastruktura, ksenofobija nasleđena iz doba zatvorenosti u komunizmu, netrpeljivost prema strancima i izbeglicama bili su sastojci koji su od velikih gradova poput Lajpciga napravili leglo neonacista i njihovih ilegalnih ili polu-legalnih organizacija, poput NPD-a, čiji pripadnici sede i u opštinskim i gradskim kućama.

Ultrasi koji su u stvari prikriveni “zig hajlovci” napravili su od Lajpciga i inih bivših uzdanica istočnonemačkog fudbala široko polje za ekstremiste svake vrste i oterali obične ljude sa stadiona. Iako je fudbal amaterski, njihove namere to nikako nisu.

A Lajpcig, kao najveći grad Saksonije, sa više od pola miliona stanovnika u gradskom jezgru i dvostruko više sa svim predgrađima, zaslužuje profesionalni klub, i zaslužuje mesto gde i porodice i obični navijači, neopterećeni desničarenjem, mogu da odu i da vide dobar fudbal. I da imaju dobre terene na kojima njihova deca mogu da treniraju, da se maknu sa ulica sa čijih se zidova krvavo smeju svastike...

To ne bi bilo izvodljivo bez ulaganja sa strane, koje je postalo conditio sine qua non modernog fudbala, bez mecena poput Ditriha Matešica, ljudi spremnih da menjaju svet; a to nekada nije loše, čak i ako to rade iz potpuno sebičnih razloga, zarad profita i prodaje, a ne iz ljubavi prema čarobnoj igri.

Svaka čast divovima kao što su Menhengladbah ili Dortmund i njihovim navijačima, i ovo nije tekst na bilo koji način uperen protiv njih, jer u njima dvoličnosti nema.

No koliko su u pravu oni koji psuju RB Lajpcig, a u isto vreme zdušno navijaju protiv tog tima u susretima sa, recimo, Leverkuzenom, Volfzburgom, Bajernom, Šalkeom?

Da li je veći problem čovek koji je praktično sam, sa svojih deset prstiju, napravio firmu koja sada vredi mnogo – i nesebično ulaže u sport! Ponavljamo, bilo to i isključivo iz sebičnih i profiterskih razloga, nema veze – ili neke druge kompanije, istorijski ali i kontemporarno nimalo fine, koje i dalje sponzorišu fudbalske klubove, zaobilazeći tako čuveno, ali sve poroznije pravilo “50 + 1”, baš kao što to rade Šalkeove gazde s još daljeg Istoka?

U čemu je razlika između Red Bulla i Bayera ili Volskwagena? Pa, možda u tome što prvi, za razliku od potonjeg tandema, nikada nije podržavao nacističku vlast, niti naneo toliko zla čovečanstvu.

Volkswagen je iskorišten da potvrdi arijevsku supremaciju, i iako tehnički nije osnovan s potpisom Adolfa Hitlera, on je bio njegov najveći pokrovitelj i mecena, pa je čak prvobitnu “bubu” nazvao KdF Wagen. Ovo “KdF” značilo je “Kraft durch Freude” (“Snaga u radosti”) i bio je zvanični poklič organizacija rada u nacističkoj Nemačkoj.

Bayer je od tridesetih godina prošlog veka bio deo koncerna IG Farben, koji je prvo bio najveći donator Hitlerovoj Nacionalsocijalističkoj radničkoj partiji, da bi po dolasku brkatog manijaka na vlast zadužio mesto najveće vladine kompanije. Koja je, recimo i to, proizvela sve, ali baš sve eksplozive i sintetička goriva za potrebe Vermahta i čitavog Trećeg rajha. Bez IG Farbena ne bi bilo rata, bez IG Farbena ne bi bilo toliko žrtava.

Dobro, to je prošlost, reći će neko. I pogrešiti: pre svega nekoliko dana objavljeno je da je Bayer kupio većinu deonica Monsanta, kompanije koja je slika i prilika zle korporacije iz postapokaliptičnih filmova, najvećeg proizvođača GMO i agrikulturalne bioekonomije, kako god je vi shvatili. A Volkswagen je bio vinovnik najvećeg privrednog skandala u Evropi i SAD poslednjih godina: instalirali su uređaj koji je lagao o emisijama štetnih gasova iz auspuha njihovih automobila, zbog čega su “na kvarno” mogli da izvezu ogroman broj krajnje zagađujućih vozila.

Pa opet, niko ne bojkotuje utakmice u Leverkuzenu, svi se sa blagom setom sećamo one sezone kada su dogurali do finala Lige šampiona i ko zna da li su mogli više da nije bilo jednog poteza Zinedina Zidana, poteza koji pali reflektore ne na Hampdenu, nego na svim stadionima širom sveta i obasjava planetu jedne majske noći 2002. godine; sećamo se i kako su ih prozvali “Neverkuzen” jer su uspeli da izgube titulu od Unterhahinga u poslednjem kolu; a sećamo se i one titule Volfzburga i bilo nam je drago što su je osvojili...

A Bajern? Da li su “Adidas” i “Audi” zaista kompanije koje se mogu podičiti ganc-čistim obrazom? Ili u svakom golu Levandovskog i svakom prodoru Arjena Robena ima i suza dečaka koji deset časova dnevno lepi patike u dalekom Vijetnamu?

No da li je, onda, gori sponzor čovek koji je uvalio sladunjavo piće što daje krila (mada ih, da se razumemo, ne daje), ili fabrike koje su presudno uticale na čovečanstvo, i nastavljaju to da rade, često ne na pozitivan način?

Pa sad...

Dajte mi svakog dana po limenku “red bulla” umesto genetski modifikovane crvene jabuke, hvala.

RB Lajpcig jeste klub bez istorije, sa grbom koji je izmišljen u korporaciji i sa etosom koji ne odražava ni prošlost ni sadašnjost ni budućnost grada iz kojeg dolazi, ali istorija i postoji da bi se pisala.

A da se vratimo na fudbal, mada ovde nije reč samo o fudbalu: oni igraju dobro i igraju lepo, nemaju pomoć sudija, niti su potrošili stotine miliona evra na izvikane zvezde. Mudri sportski direktor Ralf Rangnik i talentovani trener Hasenhitl umesto toga okupili su mlade ljude željne dokazivanja i gladne uspeha, sa trideset, četrdeset hiljada ljudi koji su došli da gledaju dobar fudbal i da makar na terenu i na tribinama skinu prezirne poglede zapadnjaka uperene ka istoku.

Guraj, zato, Lajpciže, samo napred i samo hrabro. Protiv predrasuda i protiv licemerja.

U Ligu šampiona, što da ne, s plastičnim krilima ili bez njih...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)