PRELAZZI: Odglumljivanje starog rivalstva

Stiglo je iz Amerike, ali se proširilo po Evropi, pa se, valjda podno Smederevske tvrđave ali i drugde, organizuje i kod nas. Zovu to “rekonstrukcija bitke”, mada engleska reč govori mnogo više – “reenactment”, pošto već podrazumeva da će tu biti odglumljivanja i preglumljivanja.

(Ovo poslednje je kad glumac, posebno manje nadaren, počne da se krevelji, dere, docira i afektira, sve u pokušaju da nadomesti talenat.)

To izgleda tako što se gomila ljudi, pretežno matorih, obuče u neke stare uniforme – oni s Juga, ko četnici kad je Bulajić snimao filmove, ponesu svoje, što im ostale od čukundede i čekaju na tavanu? – uprte puške i onda odigravaju, kobajagi, neku bitku iz Građanskog rata. Pucaju ćorcima ili ne uopšte, prave se mrtvi, izvode besne gliste i samrtne ropce, oni baš prilježni se namažu i nekom krvlju; generali viču, ađutanti se nerviraju, a soldat ko soldat, gleda da uhvati krivinu gde može.

Nije za trofeje, ali uvek derbi: Solskjerovih 100 i može li Arsenal konačno na Old Trafordu?

Sve je, naravno, fora. Sve je predstava, sve je mimikrija. Nije važno ko je pobedio, jer se to ionako radi bez prevelikog uloga.

E, to je to. Na to može, i na to će po mnogo čemu zaličiti susret nekada najvećih rivala Premijer lige – svakako je to bio slučaj na početku ovog stoleća – kada na Old Traford predveče stigne Arsenal.

I oni su se nekada mrzeli, ko Unija i Konfederacija, ko Srbi i Turci, ko Ruje i Nemci, i od svega je ostalo samo nekoliko momaka koji i dalje imaju žar kao da je rat u toku; posebno sada, kada nema ni navijača da podsete na pređašnje rovovske bitke, izgledaće to kao šmira, ponekom sigurno i kao uvreda visokim senama ser Aleksa Fergusona i msje Arsena Vengera.

Ne mora da znači da ne sme da pršti; ne mora da znači da neće biti golova i uzbuđenja; ma da dobijemo danas i najbolji i najuzbudljiviji meč ove sezone (a konkurencija je ozbiljna!), i dalje će to ličiti na odglumljivanje starog rivalstva, i dalje neće biti previše važno, taman koliko je važno debelom Džimu i tek nešto manje malo debelom Džonu koji, ležeći na poljani, već planiraju gde će ići na burgere.

Van Nistelroj, Žilberto Silva i Sesk Fabregas (©Reuters)

A šteta, jer to je bio rat. Pravi. Onaj prljavi, u kojem je sve dozvoljeno, onaj u kojem nema talaca ni zarobljenika. Pobednik nosi sve, poraženom ostaje da prebroji žrtve, vida rane i, sa mržnjom u očima, čeka dan svoje osvete.

Da, čak i tada – a danas nam je prva asocijacija na Mančester Junajted na vrhuncu svoje moći i na Arsenal na vrhuncu svoje moći da su to bile dve raspamećujuće lepršave ekipe, kako bi moglo drugačije sa Gigsom i Ronaldom, sa Anrijem i Bergkampom – čak i tada su bili to nemilosrdni susreti. Ništa džentlmenstvo, ništa fer-plej, samo ubilački nagon i uvrede koje su u megadecibelima stizale sa tribina.

Posebno su značajne bile dve. Dva rata. Dva krvava bojna polja. I jedna legenda o njima...

Prva se odigrala septembra 2003, danas je poznata, tako ju je najlakše pronaći na Jutjubu i srodnim sajtovima, kao “Battle of Old Trafford”.

I u meču pre toga, završenom 2:2, bilo je frke: Sol Kempbel je dobio direktni crveni karton zbog udaranja nikog drugog doli Ole Gunara Solskjera; doboši su odavno pozivali u Salford na revanš.

Tih nekoliko sažetih minuta, koji nisu imali veze s fudbalom i naravno da su imale sve veze s fudbalom – utakmica kao utakmica završena je 0:0, antiklimakterično kao što to sa velikim i dugo iščekivanim derbijima zna da bude – danas bi mogle nekom Kenu Burnsu da posluže kao potka za najbolji dokumentarni film koji nikada neće snimiti.

“Bio sam tamo kada je Van Nistelroj zamalo dobio batine” nije baš rečenica koja će nekome obezbediti partizansku spomenicu, kuću na Dedinju i balerinu u spavaćoj sobi, ali svako od vinovnika frtutme na terenu sigurno dobro pamti taj sunčani dan.

Sve je bilo koliko-toliko normalno – zatišje pred topove – do 80. minuta, kada je Rud van Nistelroj zajahao Partika Vijeru, ovaj se ritnuo nogom kao da će da ga udari, iako je bio na dva metra od Holanđanina, a prevejanom napadaču nije trebalo mnogo da isfolira da je stvarno bio uplašen.

Mnogo je crvenih kartona dobio Francuz u karijeri, Vengerov tadašnji Arsenal i bio je dizajniran tako da umetnicima leđa čuvaju fajteri (Vijera, Žilberto Silva, Edu, Kion, Rej Parlor), mnogo ih je dobio i još više ih je zaslužio, ali taj koji mu je udelio proćelavi Stiv Benet nikada neće zaboraviti. Čak je i u svojoj autobiografiji, objavljenoj mnogo godina posle incidenta, bilo belodano koliko mrzi Van Nistelroja.

“Sve me kod njega nervira. Stalno se žalio, stalno nešto kukao. Taj čovek je prevarant i kukavica. Svi misle da je on neki dobar momak, a zapravo je pravi kučkin sin.”

Naravno da se moralo desiti da Junajtedu bude sviran penal (dobro, neke stvari se očigledno nikada ne menjaju), naravno da je bio devedeset-i-kusur minut, popularno “Fergijevo vreme”, kada je morao Van Nistelroj da postavi loptu na kreč.

Leman, tada novopridošlica i poslednji pazl u slagalici koja će činiti Arsenalove “Nepobedive”, izgledao je kao div, širio se i poigravao na liniji. Rud, ispasana majica, usredsređen pogled, deluje kao da ga ništa ne može poremetiti.

A onda se zaleće, sve liči na Mijata pet godina ranije samo što su kopačke crne; zapinje koliko igde može, prečka s indignacijom odbija napad na sebe i odzvoni kao potmula eksplozija, praćena urlikom gostiju sa druge strane Old Traforda.

Martin Kion mu se unosi u facu i obećava mu da tu nije kraj; i nije bio: sačekali su igrači Arsenala da Benet svirne pa krenuli da maltretiraju Van Nistelroja. Ćuškali su ga, udarali mu “moše”, okruživali ga kao kad sedmaci dohvate klinca iz trećeg osnovne; u jednom trenutku pojavljuje se i Rudova ekipa, tu je mladi Kristijano Ronaldo, ustaje za svog kolegu.

Van Nistelroj i Anri (©Reuters)

Kasnije će pljuštati kazne, ali kasnije nije bilo važno: Arsenal je tu sezonu završio bez poraza, ponajpre zbog tog promašaja Van Nistelroja. To nije uspeo niko posle njih, verovatno niko zadugo i neće...

Druga je priča već poznatija: tačno godinu i tri dana kasnije, serija nepobedivosti Arsena Vengera okončana je baš na Old Trafordu, u meču za kojeg je ovaj prethodni delovao kao dečja igra. Britanska štampa će duel iz oktobra 2004. odmah nazvati “Bitka kod švedskog stola” ili “Picagejt”, po onome što se desilo po njegovom okončanju.

Dok su se trupe još borile na zelenilu, opet je bio penal za Junajted, samo što je ovog puta Van Nistelroj bio precizniji; Runi će u finišu dosuti so na ranu Londoncima.

Da nema fer-pleja bilo je jasno kada su igrači odbili da razmene dresove; pa onda kada su Venger i ser Aleks Ferguson (Škot će kasnije tvrditi da je ovo bio početak kraja za Francuza) ušli u klinč, a potom i da je, u tunelu i mimo njega, neko dohvatio parče hrane koje je stajalo tu za okrepljenje – dugo se pričalo da je to bio Sesk Fabregas, pa će on to jednom i potvrditi – i gađao ser Aleksa Fergusona.

Ovaj susret imao je još jedan nivo, kojeg rivali tada nisu bili svesni: tlo ispod njih se menjalo, ako smo na ratnoj tematici, onda bi dobro poređenje verovatno bilo da je to bio njihov Sremski front dok se sve rešava u Berlinu i Hirošimi. Jer već je stigao Roman Abramovič, već je bio tu Čelsi i Žoze Murinjo, i najveće rivalstvo Premijer lige, dugo skoro deceniju, počeće da bledi...

Možda, kažemo, i večeras bude tuče; možda Džaka bude igrao ulogu Vijere a Marsijal bude Van Nistelroj (jer ko će da kaže išta loše o Markusu Rašfordu ovih dana?), možda bude i 5:5 i dobijemo još jedan klasik, ali sve će to delovati pomalo tužno. I zbog imena igrača, i zbog njihovog stava, i zbog onoga što su Junajted i Arsenal u prethodnih nekoliko godina i ponajviše onoga što nisu, a što nema veze – i ne mora, nije kuknjava radi kuknjave, vremena se menjaju – sa onim što je bilo.

Bilo bi, u neku ruku, još tužnije pred punim tribinama, tu bi tek lažni spektakl došao do izražaja, kao kad se ono Ameri ili ko već hoće obuče u stare uniforme, pa se prave da je to nešto važno...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta