PRELAZZI: Nejmar u pritvoru karmičke policije

Bilo je leto 1997. Srbi su i dalje igrali košarku najbolje u Evropi – i skoro najbolje u svetu – a u fudbalu se dogodio jedan od onih trenutaka koji će se pamtiti zanavek.

Bio je "Le Turnoi", zagrevanje za Mundijal u Francuskoj, i niko više ne pamti, recimo, da je Engleska bila prva, ispred Brazila, Francuske i Italije, niti da je tada mladi Alesandro Del Pjero bio najbolji strelac takmičenja, i to ne samo zato što je turnir bio pomalo nezvaničan.

Važnije od svega je bilo ono što je Roberto Karlos uradio u prvom kolu, onaj šut o kojem su napisane i doktorske teze iz fizike, hemije, sociologije i filozofije, a možda je bilo čak i nešto o sportu.

Bilo je leto 1997, i Roberto Karlos rascepao je vreme na ono pre i ono posle, i Brazil je bio drugi, ako je to bilo uopšte bitno, ali svetski prvaci morali su po svemu ostalom biti prvi. Jer imali su, u istom timu, i Ronalda, toliko mladog, toliko dobrog, toliko savršenog, i Romarija (koji se dogodine neće vratiti u Francusku), i Denilsona i Edmunda...

Sve to, možemo ga zamisliti, sve to posmatrao je krhki petogodišnji dečak iz grada nadomak Sao Paula, i u ovoj romansiranoj verziji priče, sa loptom u ruci je izašao na izlokani asfalt u Moži das Kruzisu i ponavljao, dok se nije smrklo, sve poteze sa "Le Turnoi", izbegavajući startove starijih i jačih od sebe. A kada ne uspe da ih izbegne, onda se kotrljao po ulici, vežbajući za veliku scenu, neku travu i neke milione.

Nejmar da silva Santos Junior, moguće je sasvim, tog leta 1997. postao je ono što je oduvek morao biti. Fudbaler, pa još vrhunski, pa još brazilski, ako ovo poslednje nije višak posle prve dve odrednice.

Bilo je leto 1997. i u Engleskoj, koja se nadala, jer se Engleska uvek nadala, i uvek potpuno pogrešno, da će moći da vrati titulu svetskog prvaka. Odjeci Evropskog prvenstva, onda kada se fudbal zamalo obreo kući, utihnuli su tek toliko da se čuju neki novi ritmovi. Brit-pop je polako prestajao da bude zanimljiv, pojavile su se Spice Girls i tabloidi su uživali najveće tiraže u istoriji, spanđavajući zgodne i popularne žene sa zgodnim i popularnim fudbalerima, a u muzici se ipak dogodilo nešto što je rascepalo vreme na ono pre i ono posle.

O albumu "OK Computer" grupe Radiohead napisane su i doktorske teze iz sociologije, filozofije, književnosti i hemije, a možda je čak nešto bilo i o pesmama na njemu. Razroki Tom Jork i njegovi ortaci iz Oksfordšira napravili su savršeni saundtrek za kraj 20. stoleća i početak novog milenijuma.

Ako je gol Roberta Karlosa zanavek visoko na svim listama najboljih i najčudesnijih golova svih vremena, ako je Ronaldo sa svojim trkom i driblingom zanavek visoko na svim listama najboljih i najčudesnijih fudbalera svih vremena, bez obzira što će mu od tog leta 1997. trebati pet godina pa da zvanično stavi krunu na glavu u igru zaljubljene nacije, i "OK Computer" visoko je, najviše, na svim listama najboljih i najčudesnijih albuma svih vremena.

Nije to zato što se tog jednog leta, melanholičnog i vrućeg, čitav svet, činilo se, njihao u tim melodijama, nego zato što, a velika umetnička dela po tome se prepoznaju, zato što postoji trenutak u kojem se sklapaju sudbina jednog dečaka koji juri za loptom u nekom Moži das Kruzisu, ako se uopšte tako izgovara na brazilskom portugalskom, i jedna čudesna pesma Toma Jorka, inače navijača Mančester Junajteda.

Naravno, ako verujete u karmu.

I naravno, ako ne verujete u Nejmara.

Pesma se zove "Karma Police", izašla je kao singl frtalj dana nakon što je Roberto Karlos naterao jednog dečaka da postane jedan od najboljih fudbalera na svetu, i iako će Tom objašnjavati da govori o stresu, za dobar deo njenog uspeha zaduženi su naslov i refren i naša mašta.

Zar ne bi bilo dobro da stvarno postoji policija koja će privesti svakoga ko ne čini dobro ili se zameri; da se ne čega pravda tamo gore i tamo posle, nego da udari odmah?

Pa, operativci karmičke policije izgleda da ove pozne zime ne zabušavaju, ili bi se makar to dalo zaključiti iz brojnih komentara na povredu koja je, više i od podsećanja na flambiranu nedavnu prošlost (mada, ako već pričamo o Parižanima, teško da išta sem nedavne prošlosti može i biti zanimljivo) rivaliteta Pari Sen Žermena i Barselone, uključiv i onih 0:4 i 6:1, obeležila predigru duela osmine finala Lige šampiona.

Nejmar neće ponovo videti Mesija, makar ne na terenu, makar ne do leta, a onda će se ili zajedno naći u Parizu ili će tragati za njim po Mančesteru, jer pitanje je šta će i kako će biti s Barselonom. Za to je kriva još jedna povreda koja će ga odvojiti od terena najmanje mesec dana.

Naravno, Nejmar ne bi bio Nejmar da od ozlede prepona na društvenim rmežama nije napravio post koji ga svrstava među velikomučenike, sve sa nekom ogromnom tugom i stravičnim bolom, kao da je junačke rane zadobio u osvajanju Normandije, a ne od običnog fudbalskog starta u Kanu (i to onom severnom Kanu, zvanom i Kaen. Da je na jugu, možda bi dobio i nagradu za teatralnost?).

Oni koji ga ne vole, a takvih je mnogo, samo će klimnuti glavom i u sebi upisati poen-dva za Gospođicu Karmu i njene inspektore: Nejmar je i inače običavao da se volšebno povređuje nekako baš u vreme kada se u Brazilu održava karneval, ili kada mu je sestri rođendan, ili već kada mu tata kaže da to uradi.

Ove godine nije bilo uličnih svetkovina, ali to Nejmaru nije smetalo. Napravio je sopstveni petodnevni karneval, valjda vođen onom da je zabava tamo gde je Nejmar, i obrnuto, bez ikakvih skrupula prema hiljadama ljudi koji su preminuli od kovida-19 u njegovom Brazilu, jednoj od najteže pogođenih zemalja.

Nejmar je neko koga je prelepo gledati kada igra i kada mu se igra, kada podseti na sve razloge zbog kojih smo se, iznova i iznova, zaljubljivali u onaj kultni žuti dres. Kreativan, hitar, inventivan, sposoban da začara loptu i očara publiku, Nejmar je u tim trenucima, a oni nisu baš toliko retki koliko nam se može učiniti, fudbal kakav treba da bude.

Pa ipak, pa ipak, malo je (odraslih) ljudi koji bi se usudili da njegovu harizmu – najuslovnije rečeno – uporede sa onom kakvu su imali likovi što su igrali, ne moramo ići dalje, na tom turniru 1997. godine. Oni su bili voljeni, gotovo nepodeljeno, i bili smo spremni da im oprostimo razne ludosti i gluposti, pa i padavičarstvo i svađe sa sudijama, znajući da im je srce na pravom mestu.

Nejmar previše često, a evo uzeo je tridesetu godinu života, izgleda kao derište. To ne smeta da budete jedan od najvećih na svetu, ali smeta ako želite da vas vole i pamte ne samo po driblinzima ili kotrljanju.

Tuku jednako i Kristijana i Mesija, ali poslednji put kada smo bili na njihovim Instagramima, tu nije bilo žalopojki...

Na kraju i na početku svega stoje njegove profesionalne odluke, uključujući i odlazak u ligu koja ni po čemu, a ponajpre po kvalitetu, ne zaslužuje da bude uz bok Špancima i Englezima, pa potom ni Nemačkoj ni Italiji (o tome govori i ona naprasna odluka da se prvenstvo okonča na samom početku pandemije, i kasnije mučenje sa novcem od televizijskih prava i izneverenim ugovorima, što se ne bi nikako moglo desiti u Premijer ligi).

Nejmar je otišao tamo da bude prvi u selu, makar selo bilo jedna od najlepših metropola sveta, ma koliko posle brundao da mu nedostaju i Barselona i Leo Mesi; i zbog novca i zbog želje da utekne iz senke Argentinca, ostavivši nama posmatračima da samo zamišljamo kako je to partnerstvo, da se nastavilo i produbilo, moglo da izgleda, a onima koji ga i pored svega bezuslovno cene da se nerviraju što nismo nikada dobili trijumvirat na vrhu svetskog fudbala, kako je zaličilo u nekom trenutku.

U klubu koji praktično nema konkurenciju uradio je sve što je mogao sem ono zbog čega je i došao, da zasnuje novu evropsku dinastiju; ukoliko Barselona večerašnji duel, sa ovakvim, energičnim, goropadnim Mesijem, namernim da sve one naslove o milionima (a svaki je evro zaradio, i vredelo je svakog centa!) pretoči u još jednu priču o preranom otpisivanju, i bude bila bolja od slagalice čije delove još traži Poketino, Nejmar će na miru moći da osmišljava neke svoje nove festivale i karnevale.

I to je sasvim u redu, ako mu je želja da se dobro zabavi; no ako još negde postoje obrisi onog petogodišnjaka koji, makar u ovoj verziji priče, gleda "Le Turnoi" i Roberta Karlosa i Romarija i Ronalda i Edmunda i Denilsona (a uskoro će se pojaviti, da zacementira tu ljubav, i Ronaldinjo), onda je potonja ura da prestane da se žali, da proturi karmi i svim njenim policajcima loptu kroz noge, pa još jednom, da pokaže da mu je stalo do nečega što nije samo karneval i samo Nejmar.

Puste želje, m?