PRELAZZI: Najpoznatiji Galager u ovoj deceniji

Prezime je nešto značilo. U toj deceniji – druga polovina devedesetih i prva polovina -tih – nije bilo čoveka koji nije imao stav o Galageru. Dobro, o Galagerima.

Da li je Noel muzički i pesnički genije ili samo drogirana budala kojoj se posrećilo da mu pesme, eklektički spoj svega što je ikada bilo popularno na Ostrvu, donesu revoluciju i izazovu novu britansku invaziju? Da li je Lijam, sem što je imao upečatljiv glas, bio neotesanko i ober-budala koja mrzi svog brata jer mu zavidi i koji jednako ne zaslužuje slavu i novac? (Odgovori: da, verovatno, apsolutno, da, da.)

Ali devedesetih su svi na planeti, pa i braća Lijam i Noel Galager, predvodnici – svako na svoju stranu – grupe Oasis verovatno mislili da će zauvek, dok postoje ljudi severno od belih litica Dovera, dok postoji grad Mančester i onaj drugi, veći grad, kojeg Englezi zovu “Big Smoke”, da će oni zauvek biti najpoznatiji i jedini važni Galageri.

Eh, slava je varljiva stvar, i premda svađe dvojice burazera i dalje mogu da pune stupce i privlače klikove, i premda je Lijam odneo šnjur verovatno pijanim tvitovanjem tokom pandemije, i premda su u Engleskoj muzika i fudbal, kao i bilo-šta i fudbal povezani pupčanom vrpcom, pitajte današnje klince, one koji se lože na Premijer ligu i na Fantasy Premier League, pitajte ih ko je najpoznatiji Galager i sve su prilike da neće pomisliti na “definitivno možda”, ni na “alkohol i cigarete”, ni na “čudesni zid”, ni na bilo koji od stihova braće Galager.

Dobro, oni koji baš baš znaju će se setiti jednog, ali o tome na kraju i koncu...

Ne, svako ko je rođen nakon što su se sukobili, u duelu u kojem niko nije mogao ni morao da pobedi, Oasis i Blur, zapravo će odlutati mislima na Selhurst Park, na ovaj novi projekat koji zasad vrlo uzbudljivo, a opet racionalno gradi Patrik Vijera.

I na plavokosog Konora, dečka koji je za kratko vreme postao i glavni šraf Kristal Palasa i jedan od najuzbudljivijih engleskih “prospekata” i omiljeni štih u mnogome sastavu Fantazija.

15.00: (5,90) Kristal Palas (4,10) Liverpul (1,63)

Nije se, mada bi tek to bila priča za sebe, ovaj Galager pojavio niotkuda, i malo prilježniji poznavaoci engleskog fudbala setiće se da je bio i svetski prvak sa kadetskom selekcijom Engleske (Fil Foden, Džejdon Sančo, Ris-Džejms i Emil Smit-Rou bili su vedete tog sastava, a beše tu i Konorov sadašnji saigrač Mark Gei), kao i da je, otkako je došao u petliće Čelsija, ovaj klub polagao velike nade u njega, bez obzira na pozajmice koje su mu napunile CV.

Pa i tako je malo ko očekivao da će Konor Galager prošle jeseni debitovati za seniorsku selekciju Engleske, da će u dosadašnjem toku Premijer lige postići čak sedam golova, da će pride imati pozamašan broj asistencija, da će se – premda čvrsto vezan ugovorom za Čelsi – naći čak i u Mozzartovoj stalnoj rubrici “Prelazni rok”, kao navodna želja, vredna i do pedeset miliona evra, Pari Sen Žermena.

Da će se o njemu pred današnji susret sa Liverpulom pričati kao o čoveku koji može da dominira nad često nekreativnom, a ponekad tek nesnađenom vezom gostiju, koji bi – za račun i svog matičnog kluba, i u slavu svog jedinog idola, Frenka Lamparda – mogao da namuči favorite.

Konor Galager, što mu učitavaju i kao prednost i kao poveliku manu, predstavlja klasičnu englesku “osmicu”, u doba, kako su to sportski novinari izvoleli da primete, “kontinentalizacije” ostrvskih talenata.

Mejson Maunt i Fil Foden, njegovi neformalni ispisnici iz ove nove “britanske invazije”, sa kojima ga često porede, mnogo su moderniji, mada je Galagerova prednost radna etika, zbog koje ga je Vijera – a taj zna nešto o vrednom radu i upornosti – uporedio sa svojim bivšim saigračem iz zlatnih dana Arsenala, Rejom Parlourom.

Galager bi, o čemu svedoči njegova statistika, mnogo više voleo da je Lampard nego Parlour, a najviše da mu budućnost bude vezana za Čelsi.

Konor Galager na treningu Čelsija (©Reuters)

Iako šampionima Evrope ne manjka plemenitosti na sredini terena, iako se čini da bi ama baš svaki Tuhelov adut mogao da igra na bilo kojoj poziciji od jednog do drugog šesnaesterca, Galager bi trebalo da bude – naravno, ukoliko nastavi da igra ovako, a još više ukoliko se ove januarske nedelje upiše i protiv rivala Liverpula – odgovor na dilemu koja će, pre nego kasnije, biti postavljena ispred Nemca: ko može da zameni Kantea i(li) Žoržinja?

Navijači su se nadali da je Saul Nigez logičan sled događaja, ali Španac preživljava Tantalove muke, i ni u jednom od svoje šačice minuta u Premijer ligi nije izgledao ni kao senka onog igrača iz La Lige (baš kao što aktuelni šampioni Španije deluju kao da su u prvom i jedinom delu filma “Space Jam”, kada im se isisa sav talenat.)

Najlakše bi bilo zamisliti scenario u kojem će se Čelsi ponovo otvoriti nekoliko desetina miliona evra za još neko pojačanje, ali to ne bilo ni u skladu sa Tuhelovim pohvalama (ne prođe nijedan Galagerov pogodak ili asistencija a da njegov “pravi” menadžer to ne prokomentariše), ni novopronađenim engleskim patriotizmom, koji nije previše uzdrman porazom u letošnjem finalu Evropskog prvenstva.

Fudbaleri koji provode dobar deo svojih formativnih godina na pozajmicama češće ne dobiju priliku u svom klubu nego što postanu njegove perjanice (a Galagerov mandat u Vest Bromu nije bio ni izbliza ovako plodan), ali Konor bi mogao da se uzda u primer Mejsona Maunta.

Uostalom, ne bi to bio prvi put da momak zaljubljen u plavu boju prevari procene.

Sa tek navršenih 18 leta, Galager je na samom početku Čelsijevih priprema osetio da mu srce kuca ludački brzo, i to ne zato što se nadao da će se umuvati u prvi tim. Zanemoćao je, prisetio se, i nekoliko dana ranije, na Evropskom prvenstvu do 19 godina (Englezi nisu bili previše uspešni na turniru koji je obeležio Diogo Žota, današnji Galagerov rival u južnom Londonu).

Emil Smit-Rou i Konor Galager u zagrljaju Harija Kejna (©Reuters)

Nešto nije bilo u redu sa njegovim srcem; ništa bitno, odmah su mu rekli, samo ne kuca pravilno, i postoje velike šanse da ćeš moći nesmetano da nastaviš da se baviš fudbalom...

Galager je pregurao operaciju, propustio nekoliko meseci – koliko samo boli kada ti je jedva osamnaest godina, i čini ti se da možeš sve na svetu, a onda odjednom ne možeš ništa – i vratio se odlučniji nego ikada.

Da nije bilo toga, možda ne bi danas bilo njega u pola Fantazi sastava; da nije bilo toga, ne bi danas onaj drugi Nemac morao da strepi od toga šta mu sprema plavušan sa privremenom adresom na Selhurst Parku.

Da nije bilo toga, i dalje bi, čak i među mladima i onima koji nisu ludi za muzikom, a posebno na za muzikom koja je umnogome svoje odsvirala, Noel i Lijam bili poznatiji Galageri.

To prezime više ne miriše isključivo na šampanjac, alka-selcer i džin i tonik, mada ima simbolike što su tribine Selhurst Parka najraspevanije.

A ako nešto treba da preuzme od starijih – naravno, nisu ni u kakvom srodstvu – prezimenjaka, to je možda savet iz njihovih pesama.

Pet godina pre nego što će u Epsomu, južno od Londona, zakmečati Konor Galager, Oasis su izbacili jedan od najiščekivanijih singlova. Avgust 1995. odjekivao je sa “Roll With It” ovog benda, sa stihovima koji poručuju slušaocu – “You gotta say what you say”, pisao je Noel, pevao je Lijam – i tada i u januaru 2022, da bude ono što jeste, da ne dozvoljava da mu se iko ispreči na putu, ali da ne jurca nigde, već uzme koliko god vremena da mu treba.