M. PrelevićPRELAZZI: Lester Harčester junajted
Vreme čitanja: 5min | čet. 23.04.26. | 08:47
Lester je sada trećeligaš, ali ostavio nam je u amanet, i to je sada malo važnije, osećaj da je stvarnost nekada mnogo čudnija od fikcije
Lepo je kada sport, kada život, zaliči na onu visoku umetnost. Kada jedan potez stopalom uporedimo sa Da Vinčijem, kada za jedan tim kažemo da izgleda kao da ga je sagradio Le Korbizje, a za neki drugi da su kao Gaudi: ostavljaju bez daha, ali pitanje je da li će ikada biti dovršeni.
Kada poredimo životne puteve fudbalera sa nekim od najboljih filmova svih vremena, pa pomenemo “Bekstvo iz Šošenka”, pa kažemo da prebogati vlasnik nekog kluba imitira Čarlsa Fostera Kejna, i jednako je odvojen od realnosti.
Izabrane vesti
Ali nekad fudbal uopšte ne podražava ono najbolje što je izmislio blistavi, kreativni um. Nekada mnogo više zaliči na jeftinu sapunicu, na program koji uopšte ne pretenduje da bude visokoparan, već samo da vas zabavi. Na one preterane, gotovo latinoameričke zaplete, koje i gledate zato što mislite da to ne može da se desi.
Dobro, ne nekada. Jednom. Jednom je dovoljno, i upravo se dešava.
Stariji će se čitaoci ovog teksta garant setiti te serije i na pomen svega nekoliko brzih asocijacija: Karl Flečer, Luis Amor Rodrigez, Sandra Grin, Šon Hoknel.
Ništa? Hm, da probamo ovako: Studio B, Džeri Blok, “Lavlja jazbina”, Contente Ad Caelum?
Već smo bliže, tura pića za sve vas kojima se preko lica razvukao osmeh jer im je to bio deo detinjstva, no za one zaboravnije i one koji su možda taj televizijski program ukačili tek ovlaš, evo poslednje ture asocijacija: ljubičasti dresovi, Linda Blok…
… Harčester junajted?
Tu smo, dakle. “Dream Team”, ta preglupa, prečudesna serija televizije Skaj koja se nekoliko godina emitovala i kod nas. Pratila je, ne moramo valjda da idemo do detalja, čudesne i potpuno neverovatne pustolovine fiktivnog fudbalskog kluba Harčester junajted.
“Dream Team” je bila sapunica, u najsuštinskijem smislu te reči: em što je trajala punih deset sezona i za to vreme nakarikala 419 epizoda, em što su scenaristi toliko sebi dali mašti na volju da ih se ne bi postidela ni stara dobra venecuelanska, takozvana “kasandrijanska” škola dramaturgije.
Gledali smo ovu seriju i zato što smo voleli fudbal (a tada ga nije bilo ovoliko na svim ekranima), i zato što je Linda Blok izgledala tako kako je izgledala (mada se Alison King i dalje dobro drži, nazdravlje njoj!), ali ponajviše zato što je bila potpuno neverovatna.
Nikad se ništa slično ne bi desilo “u pravom životu”, u pravom fudbalu, znali smo, i “Dream Team” nam je bio tek beslovesna, u svakom smislu preterana zabava, neuporediva sa bilo čim drugim na televiziji, a kamoli sa fudbalom.
.jpg.webp)
Zvuči budalasto, zvuči kao opravdanje, ali je tako: da bi čovek gledao sapunice na televiziji, a da to ne radi tek ironično, mora da prihvati pravila sapunica.
Samo po pravilima sapunica, samo na televiziji na prelazu dva veka, moglo je da se desi da jedan klub, Harčester junajted, ispadne iz lige i osvoji FA kup u istoj sezoni, ili da im ubiju gazdu nadomak stadiona, ili da se najveće pojačanje smuva sa novom gazdaricom, ili da imaju alkoholičara u ekipi koji postaje najbolji strelac i zauvek najveća zvezda, ili da osvoje titulu pa da posle toga budu izbačeni u niži rang zbog finansijskih malverzacija.
Oh, bilo je tu i golmana koji su upadali u kockarske dugove i navijača koji bi sa tribine ušli i dali gol za pobedu, i snajperiste koji bi smaknuo ceo tim na Vembliju, i bilo je, naravno, jer kako jedna serija može bez toga, pogodaka u poslednjem minutu, koji bi u ekstazu bacali verne navijače.
Nikad se ništa slično, ponavljamo, ne bi moglo desiti “u pravom životu”, mislili smo, jer sport nekada stvarno može da imitira umetnost, ali samo onu visoku.
Ko bi ikada mogao da liči na “Dream Team”?
A onda se dogodio Lester siti.
U svega deceniju i po, što je za fudbalske prilike tek zrnce peska u onom satu što nam svima odbrojava, “Lisice” su od treće lige stigle do elite, pa uspele da se spasu, pa naredne sezone, kada to niko nije očekivao, i na njih se nije kladio ni golman Harčestera, da osvoje Premijer ligu, pa da stignu do četvrtfinala Lige šampiona i osvoje FA kup, pa da igraju polufinale još jednog evropskog takmičenja, pa da im gazda, inače sa Dalekog istoka, pogine u padu helikoptera, pa da ispadnu iz lige, pa da se vrate u ligu, pa da ispadnu iz lige, pa da im oduzmu bodove zbog finansijskih malverzacija, pa da sada ispadnu u treću ligu, proleća 2026.
A u glavnim ulogama bili su jedan matori Talijan, ljubitelj vina i lepih stvari, jedan tu lik iz kraja što je voleo da popije, da se potuče, i da bude najbolji strelac prvenstva i svoje zemlje, jedan Severni Irac koji danas snima klipove kako puca po saudijskoj pustinji, jedan što je prešao u najbogatiji klub u državi i nestao, gazdin sin, te još sijaset epizodista koji su mogli da pokažu svoj talenat tu i nigde drugde.
Da smo to negde 2002. gledali na Studiju B, opčinjeni visokim štiklama gospođe Linde Blok, možda bismo sve i progutali, jer pristali smo na ta pravila onda kada smo pritisnuli dugme na daljinskom upravljaču i shvatili šta gledamo.
U bilo kom drugom scenariju bilo bi potpuno nezamislivo da išta slično može da se dogodi, da bi neki ljudi od krvi i mesa, recimo Džejmi Vardi, ili Klaudio Ranijeri, ili Brendan Rodžers, ili desetine hiljada navijača koji su svakog drugog vikenda bili na stadionu King Pauer, mogli da dožive takvu sudbinu.
Da je to na bilo koji način “stvarno”.
A to što su, inače, utakmice Harčester junajteda za scene u seriji “Dream Team” svojevremeno snimane na stadionu Votforda i na Denu, bunjištu Milvola, to ovoj priči daje još luđe tonove…
Jer desilo se, sve to, Lester siti je u utorak, 21. aprila, i zvanično – dobro, polu-zvanično, naravno da ima i ta birokratska komplikacija sa oduzetim bodovima i žalbama, ali što se fudbala tiče, zvanično – ispao iz Čempionšipa, pravo u Ligu jedan, treći rang takmičenja, gde će od jeseni igrati sa društvom poput Mensfilda, Donkastera, Lejton Orijenta, malenog Bromlija (kad smo kod uradaka o fudbalu, simpatičan je onaj “The Bromley Boys”, i može se naći potpuno besplatno i valjda i legalno na YouTube-u).
Biće mnogo u narednim nedeljama, pa i mesecima, pa i onda kada se Lester vrati makar u Čempionšip (a vratiće se, uprkos svemu), biće forenzičkih analiza o tome kako se sve dogodilo i ko je za to kriv, i možda se neki odgovori i saznaju.
No biće, zauvek, i to je sada malo važnije, osećaja da je stvarnost nekada mnogo čudnija od fikcije.
Čak i kada je ta fikcija glupava, preterana sapunica u kojoj najveće pojačanje kluba u ljubičastom smuva lepu direktorku, a koju svake noći gledaš, davno pre nego što će Lester postati prvak, jer na televiziji nema ničeg drugog, i jer znaš da ništa slično nikada neće biti moguće.
