PRELAZZI: Kako je na poslu?

"Kako je bilo na poslu?"

Možda vas je ovo pitanje sačekalo dok ste se truckali u krcatoj 26-ici, u kojoj samo što se svi ne izgrlimo i izljubimo, na putu do kuće. Možda ste ga čuli zaglavljeni na naplatnoj rampi negde kod Ćuprije, možda vas je njime iznenadio komšija u radnji koji nema pojma da ste se upravo vratili iz treće smene, krmeljavi, željni sna.

Čuli ste ga, svakako, danas, a čućete ga i sutra, i svakog dana, bez obzira na to čime se bavite. Ako ste kao većina poštenog naroda u Srbiji i regionu, bavite se nekim običnim poslom, gledajući na svaki dinar kako biste uštinuli neko putovanje, sem ako vam pre toga planove ne sruši registracija, zimske gume, pukla cev u kupatilu, rekreativna za malog, kum koji je baš sad upao u neke probleme…

"Kako je na poslu?"

Da, neko je možda u kancelariji celog dana, neko raznosi bureke na biciklu, neko je u memljivom hodniku, ali svima nam je to posao, i neko je srećniji, neko manje srećan, nego se ujutru raduje, neko ne može da izdrži tih osam sati, ipak je posao.

Čak i da ga mnogo volite, hoćemo reći, može ponekad da vam se smuči, jer "posao je posao", pa na to čuveno pitanje nema odgovora, sem možda "A, kako će biti..."

I onda sedneš, imaš taj vikend i želiš da uživaš u njemu, a to znači da se smestiš i vrtiš kanale i gledaš fudbal (ili košarku, dobro, ima i takvih), uplatiš poneki tiket za neku malu radost; i tamo na teveu, tamo su momci, zdravi, pravi, ko više ko manje talentovan, 'ajde, ali ama baš im ništa ne fali, i igraju lopte, bokte, igraju lopte za život.

Rade to što smo svi hteli, samo nismo imali dovoljno talenta ni upornosti. I ostala nam je ta mašta.

Rodri i Ruben Dijaš (Reuters)

Ne samo za bilo kakav život, oni igraju lopte za život koji niko od nas neće dodirnuti čak ni u prolazu, oni žive u najboljim kućama i žene se mnogo lepšim devojkama nego što bi njihova lica to omogućavala u bilo kom drugom scenariju; u najgorem slučaju, dožive poneki zvižduk ili ih ne voli trener – pričamo o onim najpoznatijim, najskupocenijim nogama ove planete – eventualno moraju da se odsele, na godinicu-dve-tri, tamo gde im klima nije baš po volji.

I sada se, eto, bune: preko verovatno najboljeg igrača sveta u prethodnih godinu dve, Rodrija, koji je slučajno ili ne postao i glasnogovornik "dobrobiti fudbalera". Najbolji sportisti su digli glas protiv izrabljivanja, pa još i zapretili štrajkom.

Kako li to može, kako li to mora zvučati ljudima koji su, izmrcvareni, izmoždeni, evo malopre dobili još jedno pitanje: "Kako je na poslu?"

Da li mozak nas običnih ljudi može da pojmi da je i jurenje za loptom nekome samo "posao"? Da treninzi, utakmice, putovanja, posete fizioterapeutima i ostalim šamanima, a sve da bi se devedesetak minuta provelo na travi koja nekada i nije baš vrhunskog kvaliteta, nekome mogu da budu previše? Da nekome može da se i to smuči, iako zna da ga, dok se mi guramo u Sutomoru, na kraju sezone, bez obzira na to kako se ona završi, čekaju tropski predeli i all-inclusive?

Figo Rodriju na najave štrajka: Ako hoćeš manje utakmica, biće ti niža plata

Pa, uz svo uvažavanje Rodrija i svega što predstavlja, uz svo slaganje da je danas možda i previše fudbala, uz činjenicu da kalendar jeste prenatrpan – izvinite, ali ne može.

Fudbal se nekoliko puta iz korena promenio da bi postao ovo što je danas – a to što su njegove osnove ostale iste samo potcrtava koliko je van tog pravougaonika sve drugačije.

Nekada su, u praskozorje fudbala, boljestojeći dolazili da gledaju siromahe kako jure za loptom; čuvene su anegdote o najboljim strelcima engleske Prve divizije koji se, nakon subotnjeg rada u fabrici, švercuju u tramvajima da bi stigli do stadiona i uveseljavali gospodu; profesionalizam će malo po malo uzimati svoj danak, pa ćemo u jednom trenutku stići do obrnutog scenarija – siromasi su gledali bogate, ili makar one koji su uspeli da pobegnu iz siromaštva.

Danas na stadionima malo manje bogati gledaju basnoslovno bogate; mi ostali (govorimo, ponavljamo, o najjačim ligama, ne o "lokalnoj" igri koja je umnogome ostala ista kao u vekovima za nama) možemo samo da ih pratimo na ekranu i da odvajamo pomalo love sa strane nadajući se da ćemo se makar nekad dohvatiti šljaštećeg stadiona i mesta na njemu.

Biznis se kretao sve brže i brže, aždaja je želela sve više i više, nije bilo dovoljno 30 utakmica, daj 50, daj još više, daj fudbala svakog dana, što više fudbala to više novca, i taj perpetuum mobile doveo nas je dovde.

Do Rodrija i pretnje štrajkom, ponukane novim formatom Lige šampiona i Svetskim prvenstvom za klubove. Do podrške koju je dobio od Pepa Gvardiole, kao jednako glasnog ispravljivača raznih krivih Drina i Ebrova.

Ne morate da budete apsolvent Fakulteta političkih nauka pa da znate da je jedna od važnih ideja iza svakog štrajka – od onog prosvetara do onog rudara – da se izborite za više prava pomoću ne samo pritiska na poslodavce, nego i podrške javnog mnjenja.

Previše fudbala (Reuters)

Prvo, protiv koga se bune fudbaleri? Zar nije logično da se prvo obrate trenerima i vlasnicima klubova, zar ne bi trebalo da traže manje vremena na terenu od onih koji o tome odlučuju u prvoj instanci? UEFA i FIFA jesu uzrok njihovog nezadovoljstva, ali je ono mnogo lakše rešivo na nižem nivou.

A drugo, i za nas lumpenproletere i slučajne ljubitelje fudbala važnije: koja bi to javnost mogla da saoseća sa legionarima Mančester sitija, Arsenala ili Reala, ma koliko da ti klubovi uživaju podršku masa?

Istina je, i mi smo krivi, mi koji želimo da se zabavimo posle naporne radne sedmice; istina je da se pare vrte oko naše nezajažljivosti, oko našeg slobodnog vremena, istina je i da mnogi proriču da će taj balon pući, ali nikako da se njihove prognoze ostvare.

Da li je Rodri pokrenuo lavinu? Kunde i Orban podržavaju štrajk

A na kraju, mi ćemo biti ti koji će patiti, bilo zato što će stvarno doći do nekog štrajka, ili zato što ćemo zbog objektivno prevelikog broja mečeva gledati sve lošiji fudbal, što prestaje da bude utisak ljudi željnih nostalgije i postaje surova realnost.

Neće se počešati ni vlasnici, neće se pokajati u Cirihu ili Nionu, neće se Rodri ni drugi rodriji odreći svog dela kolača niti bonusa samo zato što im je jednog dana bilo muka što moraju da jure za loptom.

Ostaće samo, svi ti naši idoli, svi ti zdravi i pravi momci u najboljim godinama, još dalje od nas koji volimo svoje poslove ali znamo da su to i dalje poslovi, i biće sve dalje i dalje od vas koji ovo čitate dok se 37-ica polako klacka pored Sajma, od momka u trećoj smeni koji jedva čeka da stigne vikend, nadajući se da će one zimske gume izgurati još jednu sezonu.

Autor je urednik Nedeljnika i kolumnista Mozzart Sporta