PRELAZZI: Kad ljubav uguši i druge priče o tužnim gradovima

Budućnost je stigla prerano u Ročdejl. Od sredine 19. stoleća, ovaj grad bio je među najbogatijima u Engleskoj, pa tako i u svetu. Pamuk, svila, odevni predmeti - sve to stizalo sa oboda Mančestera. Tadašnja štampa bavila se ozbiljnim pitanjima o rastućoj nejednakosti u zemlji: "Kada će i ostali gradovi biti tako dobra mesta za život kao Ročdejl?"

Vek i po kasnije, ovaj grad je ozloglašen. U njemu umiru deca koja žive u neuslovnim stanovima. U njemu ne možete da hodate mnogim ulicama kada padne mrak. U njemu se ne živi, više se preživljava.

U njemu – zato je Ročdejl ovih dana bio na naslovnim stranama iste one štampe, samo sa potpuno drugačijim konotacijama – izbore može da dobije čovek bez partije, onaj koji je biran samo zato što je protiv establišmenta. I protiv laburista, da, a oni su se mnogo ogrešili o grad koji im je nekada bio baza.

Džordž Galovej je, kažu svi koji pokušavaju sebi i drugima da objasne kako je serijski "otpadnik" pobedio na prevremenim izborima, i koja je tu uloga Izraela, samo posledica, a ne uzrok. Znate već kako to ide kada se u priču uključe analitičari.

I druga je vest zbog koje se ovih dana priča o Ročdejlu: ukoliko ne pronađe novog vlasnika, ili makar stabilne izvore finansiranja, Ročdejl AFC, klub koji postoji već 117 godina, moraće da se ugasi.

Zapao je u tešku dubiozu i preti mu sudbina negdašnjeg rivala Berija – zapravo, bacite kockice bilo gde na mapu severozapada Engleske, i pašće na neki klub koji je u debelim problemima, poput Boltona, Oldama ili Blekpula.

Samo što je priča Ročdejla još tužnija i tragičnija. I još više opominje.

Jer nije ovaj klub upao u finansijske nedaće zato što mu je na čelo došao neki prevarant, neki tat, nije ih zaslepila bolesna ambicija kao onoliko prijatelja iz nižih engleskih rangova, nisu pali na lažna obećanja o tome da će igrati Premijer ligu za godinicu-dve.

Ročdejl je bio srećan što je tu gde je. Punih 36 godina – rekord, naravno – simpatični "Dejl" bio je član sadašnje Lige dva, odnosno četvrte divizije. Pola u šali, pola u zbilji, ona se nazivala "Ročdejlova liga", jer si mogao da budeš siguran da ćeš otvoriti listu za klađenje i tamo će biti oni, na starom mestu. Obično u sredini tabele.

Jednom-dvaput bi se popeli stepenicu iznad, čisto da opipaju vodu, a onda bi se vratili tamo gde im je lepo. Živeli su skromno, plaćali sitno ali redovno, izdržavali se od nekoliko hiljada duša koje bi dolazile svake druge subote na stadion Spotland, a ako bi u nekom kupu preskočili makar rundu-dve, ako bi se neki mladi igrač prodao za makar petocifrenu sumu, opa, eto malo i da pretekne.

A onda je stigao kovid.

Četiri godine nakon izbijanja svetske pandemije, koja je promenila život, navike i stavove svakog od nas, i dalje pričamo o superligama i milijardama, kao da su nam svakog dana pred očima; četiri godine zaboravljamo, ako smo ikada i čuli, tadašnja upozorenja da bi koronavirus mogao najviše da napadne one male fudbalske klubove, koji su se izdržavali od prodatih karata i engleskih pita na tribinama, dok oni grcaju i pate i polako nestaju.

Kao što bi mogao Ročdejl.

Englezi bi osorno dobacili da je sve u tom gradu naopako, ali ono što se desilo, posebno nakon pandemije, predstavlja suviše važnu lekciju da bi se tako bagatelisala.

Jer, ponavljamo, Ročdejl nije ušao "u crveno" zato što se neko polakomio, nije niko stavio šapu na njega; Ročdejl je jedan od klubova koji su u potpunosti u vlasništvu – navijača.

A to mnogo lepo zvuči, kao san svih nas koji po kafanama maštamo i govorimo kako je najbolji sistem "sosiosa" i čega sve ne, to mnogo lepo zvuči, sem kad je u stvarnosti neizvodljivo.

Sem kad vaša ljubav uguši.

Bez stabilnog izvora prihoda, Ročdejl je na proleće 2021. ispao iz Lige jedan; potom su se navijači usprotivili planovima jednog mutnog konzorcijuma da kupi klub i odlučili da preuzmu stvari u svoje ruke. Počeli su da skupljaju novac, oterali investitore, kupili deonice i Ročdejl je postao klub iz naroda i narodni klub.

Sve to je zvučalo prilično dobro, sve to zapravo zvuči prilično dobro kada u glavi imamo sledeći scenario: hiljade ljudi koji veselo dolaze na stadion, plaćaju iz svog džepa da klub o(p)staje, zajedno i demokratski donose odluke, Ročdejl postaje primer da se može i drugačije u ovom svetu gde svi jure samo profit.

Samo, šta kad ti ljudi jednostavno nemaju novca? Na svim relevantnim listama, Ročdejl je jedno od deset-petnaest najgorih mesta za život u Engleskoj, što zbog nasilja što zbog nezaposlenosti.

Džaba ti ljubav, i džaba ti volja, kada nemaš od čega.

Tokom prošle godine, Ročdejl je izgubio milion funti (to je možda kusur od godišnje plate nekog sasvim prosečnog igrača Premijer lige, ali je za četvrto-, sada već petoligaša ogromna, nenadoknadiva suma), a sa prethodnim dugovima, to znači da im treba dva miliona samo da prežive.

Sve to se očitovalo i na terenu: nakon 102 godine – 102 godine!!! – Ročdejl je ispao iz onoga što na Ostrvu i dalje nazivaju "Fudbalska liga" i stigao u Nacionalnu ligu, nekadašnju Konferenciju.

I tu su, po navici, u sredini tabele, ali ukoliko do kraja marta ne nađu novac, neće moći da isplate zarade igračima i zaposlenima; ukoliko ne isplate zarade igračima i zaposlenima, poreznici će im promptno oduzeti 10 bodova, pa će se klub naći među kandidatima za ispadanje još niže i niže.

Odatle do likvidacije kluba (tako je otišao i Beri, posle 130 i kusur godina postojanja, bez previše protesta, bez ikakve zgroženosti, bez svesti da kad umre jedan fudbalski klub, sa njim odlazi više od imena i stadiona) neće biti predaleko.

Ima, ipak, nade za Ročdejl, mada se ona verovatno ne odaziva na Džordž Galovej: u četvrtak, 7. marta, navijači su se dogovorili da se odreknu vlasništva, samo ako bi se našao neko ko bi uložio novac i pokrio dugove.

Ima nagoveštaja da bi neki investitor iz Amerike mogao da pruži slamku spasa, a u ovom trenutku niko u tom nesrećnom, sluđenom gradu, neće postavljati previše pitanja.

Niti pričati o slavnom 19. veku i godinama kada je cela zemlja zavidela Ročdejlu.