PRELAZZI: Galeb Kris Hjuton - priča o hrabrosti, rasizmu i jednoj pobedi nad Sitijem

Postoje opravdane sumnje da među onima koji će čitati ovaj tekst nema crnih dečaka, crnih tinejdžera, crnih ljudi koji su odrasli u zemlji u kojoj je rasizam sveprisutan, čak iako je formalno stavljen van zakona.

Ima ona o tome da nekad treba hodati u tuđim cipelama da biste videli kako je to, ali niko od nas verovatno neće biti fudbaler kojem zvižde na stadionu i dobacuju majmunske zvuke kad god se približi lopti, tip kojeg drugačije i podozrivije gledaju ili proglašavaju za kriminalca ili hapse ili pretuku ili upucaju jer je druge boje kože.

Pa možda je, onda, najbolje ne komentarisati, ne praviti se pametan, ne nipodaštavati iskustva koja nikada – na našu sreću – nećemo moći da imamo.

I kada Deni Rouz začuje urlike i vređanja u Kruševcu ili u Podgorici pa poželi da napusti fudbal zauvek, i kada Mojze Ken, taj dečak koji bi mogao da uvede italijanski fudbal u neku novu eru, bude na ivici nerava i suza na zadrtoj Sardiniji – a šta li je tek morao da preživi njegov prethodnik, Mario Baloteli, i da li će Juveova vedeta imati toliko samopouzdanja da pobedi nitkove? – i kada Rahim Sterling progovori o onome o čemu se ćuti, jer se gura ispod tepiha, treba ostati mudar, treba biti čovek, a ne neko zao i ciničan.

Posebno što tepih, kao u onoj epizodi "Simpsonovih" kad Mardž nestane iz života porodice, ume da postane toliko nestabilan i ogroman, da proguta čitavu kuću.

Nešto o svemu ovome, ne, nažalost, sve o svemu ovome, zna čovek koji će danas ponosno iskoračiti na Vembli, mesto njegovog najvećeg igračkog uspeha, i pružiti ruku Pepu Gvardioli.

Možda je njegov Brajton autsajder u polufinalu FA kupa, takmičenja koje znači – vidi se to i po parovima koji nas očekuju ovog vikenda – mnogo više onim "manjim" ekipama, ma koliko Englezi pokušavali da mu veštački nametnu patinu i značaj, ali Kris Hjuton je bio autsajder ceo život.

A posebno kao crni dečak na velikoj sceni, u doba kada je to bilo, neka ne zamere Deni Rouz i Rahim Sterling, mnogo opasnije i mnogo teže.

Sada je ponovo usamljen, jedini crni menadžer u Premijer ligi poreklom s Ostrva, u isto vreme i pionir i podsetnik na put koji tek predstoji ovoj zemlji i njenom fudbalu.

Kris Hjuton reći će da mu to ne prija, čak i kad mu sleduje poneki lovorov venac: kao prošle godine, kada je Brajton igrao lepršavo, a pride i pobeđivao velikane i na kolena oborio Arsenal u poslednjoj Vengerovoj sezoni, pa je Hjuton prvi put dobio priznanje za menadžera meseca u elitnom rangu, postavši tako i prvi crni menadžer u istoriji lige koji je pozirao s ljubičastim trofejom.

Te sezone, prve u istoriji koju će Brajton odigrati u Premijer ligi, mnogi bi se zakleli da će se četa sa Ameks stadiona promptno vratiti u Čempionšip. Jesu im odavali priznanje na usponu, posebno kada se zna da je početkom ovog veka izgledalo da će se klub koji predstavlja dva grada – i igralište se nalazi na pola puta između njih – no gde ste, pobogu, krenuli na ove skupocene ale sa Glenom Marejem kao glavnom zvezdom?

A održali su se, i ne samo to, bili su hit prvenstva, i ne samo to, nego ni ove godine neće ispasti niti grickati nokte u strepnji, a evo ih Galebovi i među četiri kluba u završnici najdugovečnijeg takmičenja na svetu.

Hjuton je, ponavljamo, navikao da ga posmatraju kao manje vrednog, još od odrastanja protkanog rasnim tenzijama u radničkom istočnom Londonu (podigao se na deset minuta pešice od Apton parka, starog bunjišta Vest Hem Junajteda), gde je bilo dosta ljudi njegove boje kože, i dosta mešanaca kao što je bio on, ali i previše – i jedan je previše! – rasista i nacionalista što su pod krinkom borbe za radnička prava i neku drugačiju Englesku u stvari prizivali kolonijalizam i neke druge -izme.

Dete došljaka iz Gane i bele Irkinje, možda se Kris baš zato osećao više kao Irac nego kao Englez, pa će na kraju kao levi bek kojeg bi današnji komentatori opisali rečima "predan i pouzdan" prikupiti više od pedeset mečeva za nacionalni tim Republike.

A pre nego što je bio levi bek, reprezentativac i sigurica u startnih jedanaest snažnog Totenhema, popravljao je liftove, kao šegrt u jednoj firmi koja je održavala dizala u zgradama u kojima su živeli i radili ljudi sa mnogo više sreće i novca no što je Kris ikada mogao da zamisli da će imati.

Eh, ono što će ovaj Irac uraditi u Engleskoj, a posebno na Vembliju, predstavljaće mnogo važniji lift.

Hjuton je bio tek drugi crni igrač u istoriji Totenhema, u onoj generaciji koja će početkom osamdesetih, za vreme najveće ekspanzije i najveće snage ostrvskog klupskog fudbala, uspeti da sa njim, dvojicom Argentinaca i njegovim najboljim ortakom iz petlića "Pevaca" (hah!), uzme čak dva FA kupa.

Taj prvi ima posebno mesto u istoriji kluba koji je najavio novu eru izgradnjom stadiona – i kluba čiji bi neki budući, ili prvi budući, kada se Poketino zasiti proseka i shvati da Danijel Levi nije imao zmiju u džepu samo tokom građevinske sezone, trener mogao da bude upravo legenda tribina, Kris Hjuton – ali posebno mesto i ovog popodneva, kada kvote i zdrav razum tvrde da se sve namešta Pepu Gvardioli i Mančester Sitiju da naprave još jedan lagani korak ka četvorostrukoj kruni.

Jer u finalu 1981. godine, na Vembliju koji nije ovaj Vembli i koji zapravo jeste isti ovaj Vembli, sastali su se Mančester Siti i Kris Hjuton.

U prvom meču, pred stotinu hiljada ljudi, bilo je 1:1 (Tomi Hačinson postići će gol i za svoj Siti i za Londonce), a u revanšu se dogodio klasik: bilo je 1:0 za Totenhem, pa 2:1 za Siti, pa su za samo šest minuta Kruks i Riki Vilja okrenuli, i Kris Hjuton je osvojio prvi od tri velika igračka trofeja.

(Imao je i onaj Kup UEFA sa Totenhemom, timom koji je bio baš nabaždaren na kup takmičenja... kao možda sada, da li će se usuditi to da izgovori Kris u svlačionici danas – Brajton.)

Uspeh protiv mašine po imenu Mančester Siti – mada bi neki rekli da je uspeh i poraz sa postignutim golom, ili manji od dva razlike – bio bi fenomenalna stvar za klub koji nema gazdu sa Bliskog istoka, mada je njihova priča još luđa, pošto je predsednik i vlasnik profesionalni igrač pokera Toni "Gušter" Blum, čovek čiji je najuspeliji blef bio Kris Hjuton.

Postoji ona banalna knjiga koja je bila zamajac čitavoj "self-help" literaturi, "Galeb Džonatan Livingston", ali čak i u toj nazovi-basni koja na prozaičan način propagira moć pozitivnog razmišljanja, ima nekih dobrih stvari. Recimo naslov, koji se baš uklapa u trenutno radno mesto Krisa Hjutona i plavo-bele boje Brajton end Houv Albiona.

Nipodaštavanje nikada nije stalo: čak i pošto je u Norič Sitiju pokazao da je kadar za velika dela, nudili su mu da se vrati na mesto "broja dva", da bude asistent menadžera, a ne onaj koji se pita za sve.

I nećemo reći da je to zbog onog rasizma jer nikada nismo bili crni dečak iz istočnog Londona koji popravlja liftove u poslovnoj zgradi u kojoj se obrću milioni, niti dete iz mešovitog braka koje mora da igra fudbal pred tribinama što ispuštaju majmunske zvuke, u zemlji u kojoj je rasizam sveprisutan, čak i ako je formalno stavljen van zakona.

ENGLESKA, FA KUP - POLUFINALE

Subota
18.30: (1,15) Mančester Siti (7,75) Brajton (18,0)

Nedelja
17.00: (2,80) Votford (3,10) Vulverhempton (2,65)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters