PRELAZZI: Frančesko Flaki i bekstvo iz Šošenka

Koliku kaznu čovek mora da plati kada učini nešto loše prema drugima, društvu, ljudima koji ga vole i onima koji nisu ni čuli za njega? Koliki ostrakizam da istrpi, koliko to progonstvo traje, koliko roditelja hitro pređe na drugu temu kada se tvoje ime i pomene, koliko jutara se na ulici osećaš kao gubavac, uplašen od prolaznika makar koliko i oni od tebe?

A šta je sa čovekom koji nažao uradi samo sebi? Koja je prava kazna za onoga ko je pre svega ubio sopstvenu dušu, prodavši je u bescenje Nečastivom, kao da je porodična razglednica na buvljoj pijaci, a ne umetničko delo nekog firentinskog majstora, vredno aukcije u Sotebiju? Kada prestaje ta patnja, ako ikada prestaje? Koliko godina je previše godina za čoveka koji je ubio sebe?

Sa svakim tim pitanjem, svakog jutra kada se pogleda u ogledalu, susreće se jedan drugi firentinski majstor. Podseća sebe, sve više, na Reda iz “Bekstva iz Šošenka”, u vanvremenskom tumačenju Morgana Frimena.

One scene, jedna po jedna, kada Red dolazi pred komisiju za uslovnu slobodu, zaklinjući se da se promenio? Svaku od njih je Frančesko Flaki proživeo u poslednjih devet godina.

A ono more, one plave daljine, ono sunce koje odbleskuje od radosti? Taj kadar nikako da bude snimljen...

Za Flakija je sloboda, znaju to svi koji su ga ikada gledali, koji pamte makazice, slobodne udarce, onu proslavu gola kada ceo Marasi padne u trans i ceo je Marasi, a posebno njegova južna tribina, zapravo Frančesko Flaki i njegov broj deset, ili je obrnuto, i Sampdorija je tih nekoliko sekundi opet šampion Italije, i Sampdorija je tih nekoliko trenutaka zapravo prvak Evrope jer se onaj Vembli desio drugačije, za Flakija je sloboda, znaju to svi, samo fudbal.

A na fudbalu ga nema. Već devet godina Frančesko Flaki je persona non grata ne samo na stadionu Luiđi Feraris, koji je onoliko puta pevao njegovo ime, nego na svakom igralištu širom Italije.

Devet godina, od drugog, kobnog susreta sa testom na kokain, Frančesko Flaki ne može da kupi kartu ni za jednu utakmicu, kompjuter počne da pišti i organi reda se odmah odnekud pojavljuju; ponekad, pričao je to pre nekoliko dana u potresnoj ispovesti Gazeti, kupe mu je prijatelji, a on se preruši, obrije bradicu, svoju već sedu kosu ofarba u plavo, stavi naočare i uđe da vidi kako igraju neki mnogo, mnogo, mnogo manje talentovani fudbaleri od njega. Od trećeg strelca u istoriji Sampdorije.

“Platio sam, vratite mi loptu”, glasio je naslov u ružičastom listu pre desetak dana; nisu mogle kolege bolje da ubodu, šta je zapravo na terenu, dok je još bio na terenu, i predstavljao Frančesko Flaki nego te tri reči.

Ridatemi il pallone.

Nije li se lopta na sve (ne)pristojne načine njemu i vraćala, dok je vraćao svetloplavu boju u modu – ne sam, okej, ne smemo zaboraviti onog čoveka koji mu je pristajao, tamo u špicu, kao Rojs Rolsu, kao Votson Kriku, možda najpre kao Džindžer Fredu Asteru po pokretima koje bi nam priuštili; bio je to Dado Bacani, njih dvojica bili su Vijali i Mančini za 21. vek, samo malo više duhoviti, samo malo manje uspešni – nije li imala najvolšebnije putanje samo da stigne do vrha njegove kopačke, u tom trenutku verovatno postavljene naopako, jer je Flaki izveo još jedne makazice?

A taj scenario je bio uvek poznat; dok je golman još dumao da li da se uhvati za glavu ili da aplaudira, Frančesko Flaki je već bio na stepenicama Marasija, imao bi snage i da ga preskoči čitavog ako bi poželeo, mada bi ga navijači nosili na rukama sve tamo do luke i natrag samo kada bi im namignuo.

Skinuo bi ponekad dres sa brojem deset, a ispod njega bi bila majica sa brojem deset, e takva je desetka, dupla, kao ona u tabliću što se broji više od ostalih, umeo da bude Frančesko Flaki.

Bila je to strast, i ljubav, svestrana i uzvraćena, između Flakija i lopte, između Flakija i Đenove, a nisu li takve ljubavi najdivnije, posebno kada je kraj tužan, tragičan?

Izgleda da je već tada, tako nadobudan, samouveren, i dalje mlad, čak i na pragu prvog nastupa za Italiju, bio nekakav narkoman, navučen na obožavanje i primalni urlik sa tribine; a kad je tako, lako je zameniti jednu supstancu drugom.

Izgleda da je tada shvatio da je najbolji kada da ne razmišlja previše; a kad je tako, lako je uraditi nešto zbog čega ćeš se celog života kajati.

Neki drugi ljudi, nije to rekao Frančesko Flaki ali nije ni morao, neki drugi momci koji su davali velike golove takođe su bili budale, takođe su gubili razum pa bi im se učinilo da je od belog kreča na gol-liniji bolja neka druga bela linija, pa ih eno, i danas su heroji, idoli velikih gradova i velikih klubova, samo je on i dalje proteran i prokužen, samo su od njega odlučili da naprave Primer.

Lakše bi, čini mu se dok se bavi nekim drugim poslovima – otvorio je sendvičaru u rodnoj Firenci, lako ju je izguglati ako planirate put u Toskanu, a ako ga ne prepoznate odmah, zagledani u svoj panino, biće to onaj tip što ponekad okrene leđa televizijskom prijemniku kada je na ekranu fudbal – lakše bi podneo dvanaest godina zatvora nego dvanaest godina izgnanstva iz fudbala; nego ovo, kada ne sme svog sina da odvede na stadion, kada mu policija dolazi na skoro svaki čas njegove školice fudbala.

Da li bi njegov sin tada još lakše shvatio koliki mu je otac bio zločinac? Da li bi taj razgovor sa njegovom krvlju bila još veća kazna za jednog od najnadarenijih fudbalera italijanskih devedesetih, koji je skidao fore od Ruija Košte i Batistute kao klinac u ljubičastom dresu, i koji je svoj talenat prosuo kao, pa, prah?

Od njega, kažemo, prave slučaj; sistem veruje u druge prilike, govore mu, ali zašto bismo pružali i treću šansu? Recidiv je recidiv, a u tebe smo verovali, zar nismo?

Tek takav argument Frančesko Flaki ne razume.

Kako bi, uostalom, kada je njemu na terenu bila dovoljna i jedna prilika? Okej, eventualno te dve, kao onda kada je u roku od trideset sekundi, na stadionu Peruđe, dva puta izveo taj svoj leteći volej?

Nije bio cvećka, daleko od toga, ne bi ni on bežao od toga da sebe nazove idiotom, glupanderom, u njegovoj Toskani bi to rekli “grullo”, i ne možeš tako lako podvaliti priču da si bio dobar momak sa lošom navikom; jer nije bio samo kokain, Frančesko, bilo je i ono klađenje, mada to ni danas nećeš priznati, taman kao ni, do pre sam kraj, tvoj pandan u “Bekstvu iz Šošenka”...

Sa novcem, ugledom i golovima nestali su i prijatelji; danas Frančesko može na prste jedne ruke da nabroji one koji su mu ostali verni onda kada je sve pošlo nizbrdo. Nije vredelo ni što mu se baš tih godina rodio sin – s koliko akrobacija je leteo, s toliko akrobacija je pao na zemlju, a takav pad bude bolniji od onih što su uvek na sigurnom, blizu tla.

Možda si razočarao sve svoje učitelje, poput Valtera Novelina, ali si pre svega razočarao ljude koji su te voleli; ni tvoj ortak Bacani nikada posle toga nije bio onaj isti igrač, a ni Sampdorija nikada nije bila ista.

U te tri lude, sulude godine, između 2006. i 2009, Frančesko Flaki učinio je sve što je mogao kontra sebe, prodao dušu i dar Nečastivom za sitne pare, kao da su bezvezna i suvišna razglednica zaboravljena u ko zna kojoj selidbi, a ne najfiniji potez kistom jednog zaboravljenog firentinskog majstora.

Koja je prava kazna za onoga ko je pre svega ubio sopstvenu dušu? Sigurno ima mnogo gorih ljudi i mnogo gorih sudbina, pa slobodno ulaze na stadion i gledaju fudbal, samo Frančesko Flaki mora da se krije; i da se nada, po prvi put u životu, da kamera na utakmici, recimo ovoj u ponedeljak uveče protiv Sasuola na “Luiđi Ferarisu”, neće na tribini snimiti jednog izblajhanog tipa sa velikim sunčanim naočarima.

Ne morate da štitite klince ni da ga gledate kao da je gubav; to samo Frančesko Flaki, sakriveni akrobata u svetloplavom dresu, osluškuje huk navijača i kada padne gol proveri decibele.

O, i dalje ni prineti onoj radosti koju im je pružala njegova luda glava.

SERIJA A - 9. KOLO

Subota

Roma – SPAL 0:2 (0:1)
/Petanja 38 pen, Bonifaci 56/

Juventus - Đenova 1:1 (1:0)
/Ronaldo 18 - Besa 67/ 

Udineze - Napoli 0:3 (0:1)
/Ruiz 14, Mertens 82 pen, Rog 86/

Nedelja

Frozinone - Empoli 3:3 (1:1)
/Silvestre 8ag, Ćiofani 54pen, 63 - Zajc 32, Silvestre 48, Udžan 79/

Bolonja - Torino 2:2 (0:1)
/Santander 59, Kalabrezi 77 - Falke 13, Bezeli 54/

Kjevo - Atalanta 1:5 (0:2)
/Iličić 84pen - De Ron 25, Iličić 28, 50, 52, Gosens 72/

Parma - Lacio 0:2 (0:0)
/Imobile 81pen, Korea 90/

Fiorentina - Kaljari 1:1 (0:0)
/Veretu 60pen - Pavoleti 69/

Inter - Milan 1:0 (0:0)
/Ikardi 90+2/

Ponedeljak
20.30: (2,10) Sampdorija (3,45) Sasuolo (3,50)

* Kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images