INTERVJU - Aleksandar Đorđević: Znate li koliko je ruku potrebno za dobar šut?

"Košarka je preozbiljna igra i previše nam je toga dala da bismo je površno posmatrali i analizirali. Ona zahteva mnogo dublje uvide i veliku odgovornost. To je virus košarke".

Tako je Aleksandar Đorđević u prazničnom intervjuu za Mozzart Sport opisao svoj odnos prema igri koja ga je proslavila i koju je igrajući menjao. Praznično vreme u istoriju šalje još jednu godinu i pruža priliku da se podvuku crte i donesu zaključci, a čovek koji je u istoriju ušao pogađajući najteže šuteve korak iza crte, tokom čitavog razgovora pažljivo je pleo mrežu argumenata u koju je lako hvatao svako pitanje koje se pred njim našlo.

O fundamentima, trenerima koji su blago igre, o tome zašto zauvek važi da je manje više, o šuterima i "nauci" o šutiranju, o profesoru Aleksandru Nikoliću vek od njegovog rođenja, o učenju od Grega Popovića, o tome šta je "movimento Đorđević" i koji je najvažniji tandem za velike košarkaške rezultate... Ovo je zapravo samo razgovor o igri.

Završava se 2024. godina. Šta je ona, po vašem mišljenju, donela košarci? Koje ste trendove primetili?

"Uvek gledam da krećem iz pozitivnog načina razmišljanja i ima pozitivnih trendova, ali ima i negativnih. Na bazičnom nivou košarkaških pravila postoje primeri koji na različite načine utiču na dinamiku igre. Ne dopada mi se, recimo, kako je uređen "instant replay". Svedoci smo da u Evroligi mnogo vremena odlazi na pregledanje snimaka. Kamere nisu postavljene na najbolji način, sudije onda provode mnogo vremena gledajući snimke, pa na sve to dvojica sudija razgovaraju. To se toliko oduži da i igrači odmahuju rukama i pitaju se zašto sve mora toliko da traje. Mislim da je bilo dovoljno uslova da se kamere bolje postave i da bi trebalo da snimak pregleda glavni sudija, da ne slušamo mi njih kako razgovaraju i čekamo, nego da on pogleda snimak i donese odluku. Ovako i treneri koriste 'instant replay' nevezano za to da li će biti u pravu ili ne - samo žele da dobiju vreme da sa igračima dodatno porazgovaraju, a ne moraju da troše tajm-aut. Sve to značajno narušava dinamiku igre. Sa druge strane, imamo primer iz oblasti košarkaških pravila koji je pozitivan - u španskoj ligi je dozvoljeno da kada dođe do 'deflekšna' i lopta ode u aut, da se odmah izvodi, što automatski donosi dinamičnije utakmice i ekipe su primorane da više trče i da razmišljaju o defanzivi. Mnogo se više napada u leđa i to sa strane izgleda mnogo bolje", kaže Đorđević u prazničnom intervjuu za Mozzart Sport.

Koliko je dinamika igre važna za njen dalji razvoj i priču o bilo kakvim drugim trendovima? Ono što se ne razvija, obično propada.

"Dinamika je jako važna. Bitno je da se igra bez stalnih pauza koje predugo traju i koje i pored svog komercijalnog značaja, ne donose uvek dobro samoj igri. Potrebno je da upravo igra, kako bi Italijani rekli, bude glavni protagonista. Mislim da tu treba pohvaliti ono što radi Pariz, kada već pitate za trendove. I to ne samo ove sezone kada su vezali deset pobeda u Evroligi. To je samo kruna njihovog sistemskog rada koji pokazuje kako se gradi tim i kako bi trebalo da izgledaju uspešni košarkaški projekti. Vedrina i pozitivan stav koji su oni doneli, način na koji su uredili odnose u klubu, odnose u timu, sve se to vidi i na terenu, jer košarka nije samo trčanje i šutiranje. Njihova dinamika je sjajna. Još dok sam bio na trenerskim počecima, dok sam trenirao jednu pretežno veteransku ekipu, imali smo veliki problem jer smo trošili previše vremena da prenesemo loptu u 'shooting zone'. Sećam se da smo na tome detaljno radili i da smo insistirali na treninzima da se za prenošenje lopte u tu zonu terena ne potroši više od četiri sekunde. Pariz danas upravo tako igra. Napadaju u leđa i ne daju ti da se opustiš ni na trenutak. Brzo dolaze u polje napada i donose dobra rešenja. Povrh toga, igraju odličnu odbranu, sa puno deflekšna, stalno su na lopti, agresivni su i to im se sve isplaćuje. Ekipe će tražiti načine da ih zaustave i biće zanimljivo ispratiti kako će to izgledati do kraja sezone. Svakako, Pariz je jedna pozitivna stvar koja se desila evropskoj košarci".

Lider te ekipe je Ti Džej Šorts, omaleni plejmejker. On je samo jedan u nizu niskih igrača (185 centimetara i niži) koji imaju jako važne uloge u Evroligi u ovom trenutku - lideri mnogih timova su 'mali' igrači. Je li i to nekakav trend

"Svaki trener kada dobije tim gleda da maksimizuje kvalitete sastava koji mu je na raspolaganju i da što više prikrije njegove mane. Drago mi je što "mali igrači" imaju važne uloge. Evropska košarka, počev od Galisa, pa preko brojnih drugih igrača koji su obeležili istoriju svojih timova, oduvek je bila pokretana igrom tih malih igrača na poziciji organizatora igre. Uostalom, i sam sam bio takav igrač i mislim da je ta pozicija jako važna. Mali igrači obično imaju poseban dar za igru i igraju u nekoj drugačijoj brzini. Treneri od njih dobijaju nesvakidašnja rešenja i to daje lepotu igri. Zato ih je lepo i gledati i trenirati. Kada mi neko spomene 'male igrače', ja se uvek setim Henrija Vilijamsa, jednog fantastičnog košarkaša koji je igrao u Benetonu i koji je menjao i način igre i način razmišljanja o košarci ne samo svog tima, nego i onih koji su igrali protiv njega. Tu valja spomenuti i Tajusa Ednija i Džej Ar Holdena koji su takođe ostavili dubok trag na toj poziciji. Ti Džej Šorts koga spominjete je jedan od igrača koji vraćaju "jump stop" šut, šut sa naskokom, onaj fundament koji smo svi mi morali da naučimo još na počecima, a koji je počeo manje da se koristi i da ustupa mesto nekim drugačijim šutevima".

Način na koji se šutira je važna tema i u Evroligi i u NBA ligi. U Evropi se govori o tome da neke ekipe "odstupaju od evropskog košarkaškog identiteta", a u Americi postoji teorija da način na koji se šutira i broj šuteva za tri poena obaraju TV rejting. Kako vam zvuče te teorije?

"To šta drugi komentarišu i analiziraju me ne zanima. Moj je stav oduvek bio da analiziram ono što se dešava na terenu, a ne ono što se komentariše. Ova igra nam je previše dala da bismo je tako olako shvatali i komentarisali tuđa mišljenja, svako uostalom ima pravo na svoj stav. Kod toga da li se šutira previše ili premalo ili dovoljno, nije sve stvar u broju šuteva, ima tu mnogo, mnogo važnijih elemenata za analizu pri svakom šutu".

Na šta konkretno mislite?

"Konkretno mislim na selekciju šuta. To je jako važna stvar kada se analizira šut - da vidite da li je iz izgrađene pozicije ili je forsiran, da li je šut iz driblinga ili 'spot up' šut. Razumem na šta se misli kada se kritikuje broj šuteva. Igrači vrlo jasno prepoznaju šta je ono što se u ovom trenutku traži i šta će im doneti veći novac i bolje ugovore - to je šut. Zato rade na razvoju te veštine i sve više centara šutira za tri poena. Razgovarao sam sa kolegama koje rade u NBA ligi i njihov je utisak da je NBA, kako se to kaže - liga igrača. Da su igrači ti koji su u fokusu, a nije uvek svakom igraču timski uspeh prvi i najvažniji cilj. Zato mi treneri posebno cenimo i radujemo se da radimo sa igračima koji razumeju ono čuveno 'menos es mas' - manje je više - što sam ja učio od svojih trenera. Nema davljenja lopte, pusti je da kruži i donesi najbolju odluku za tim. Posao trenera je da uskladi ideje i sposobnosti igrača. Ako te dve stvari nisu u sadejstvu to može navijačima da izgleda ružno i neodgovorno je prema igri i njenom razvoju".

Predrag Danilović je u intervjuu Edinu Avdiću nedavno pričao kako je u vašoj generaciji tri driblinga bio maksimum koji je bio dozvoljen. Koliko se promenio način na koji se uzimaju šutevi danas? Koje su ključne razlike?

"To što je Danilović rekao je živa istina. Mi smo učeni da su dva ili tri driblinga sasvim dovoljna da vidiš da li ima prostora da napadneš obruč, da šutneš ili treba da prepustiš loptu saigraču. Ono što i ja uvek učim svoje igrače - lopta mora da bude najbrži objekat na terenu. Mora da kruži, da leti, samo tako može da se napravi dobra selekcija šuta. Košarka je jednostavna igra ako poštuješ njene osnovne principe, a jedan od principa kojima smo mi učeni jeste da ne donosimo rizične odluke. Uzmi šut ako postoje velike šanse da ga pogodiš, a ne da šutiraš samo da bi šutnuo. Zato smo mi šutirali sa naskokom, a ne znam da sam ikada u životu šutnuo flouter. Ali prečesto se, kada se analizira, šut povezuje sa jednim igračem. Bilo kojim. Zanemaruje se trenersko blago koje košarka ima i uloga trenera i čitavog tima u kreiranju svakog šuta koji se uzme na utakmici. Znate li vi koliko je ruku potrebno za dobar šut? Verovatno ne znate, ali odgovor je - deset. To nije izmislio Aleksandar Đorđević, to je rekao Džon Vuden, jedan od najvećih košarkaških umova. To je čitava nauka o šutu".

Da parafraziram Stiva Kera, Drejmond Grin je najbolji asistent Stefa Karija i onda kada mu ne doda loptu.

"To je dobar šlagvort za još jedan aspekat priče. Mnoge moje kolege tvrde i u pravu su, da igrači zapravo 95 odsto vremena na parketu provode bez lopte. Zato je kretanje bez lopte jako, jako važna stvar. Da bi igrač došao u situaciju da šutne mora jako dobro da poznaje fundamente igre, da čita kretnje protivnika i da tim radi za njega. Stef Kari je u kretnjama bez lopte nenadmašan. A kada Flavio Trankvilo i drugi italijanski novinari prenose njegove utakmice, često koriste izraz 'movimento Đorđević' - to je ona situacija kada krene na ulaz, izbaci pas na 45 stepeni, pa otrči u suprotni korner da dobije loptu i šutne. Stvari se u košarci nadovezuju. Kao što step-bek šut zovu "Kiki muv", po Kikiju Vandeveju koji je taj šut sa korakom unazad izvodio fenomenalno i bio uzor mnogim budućim igračima. Najlakše je nacrtati set play, reći ti ideš tamo, ti ideš tamo i to sprovesti na terenu. Za svaki šut je potrebno čitanje stvari na terenu, predznanje o igri i dublja priprema".

Dino Rađa mi je pričao o tome da posle četiri sata rada kaže profesoru Aleksandru Nikoliću kako je "zapamtio akciju", a profesor mu odgovori da ne uči on njega akcije, nego košarku. Ta se anegdota lepo uklapa u vašu priču, a ove 2024. je navršen i vek od Profesorovog rođenja. Koliko je saradnja sa njim promenila vaše shvatanje o košarci?

"Moj otac Bata Đorđević imao je izrazito dobar odnos sa profesorom Nikolićem. Između ostalog, Bata je bio i inicijator da Profesor pomogne Željku kada je preuzimao Partizan. Sećam se, sastanak je bio organizovan u našem stanu, ja sam sedeo u svojoj sobi, a na sastanku su bili Bata, Kića, Željko i profesor Nikolić. To je bila najpametnija moguća odluka kluba jer je u pitanju bio jako velikodušan čovek. Primer osobe koja je spremna da celog sebe da, nesebično. On je voleo da dođe pre svih na trening pa sam to primetio i počeo sam i sam da dolazim ranije. Svakog dana sam bio tu makar sat ranije kako bih uz kafu pričao sa njim o košarci i upijao svaku njegovu reč. Video sam koliko je posvećen detaljima i da je ustvari on mozak svih nas. Željko i danas ističe koliko mu je promenilo život to što je radio sa Profom. Moj je promenilo takođe - tada sam naučio da trener nikada ne sme da prestane da uči. Ja učim i danas. Ali ne samo od trenera najvećih timova, ne samo od onih kojima mediji posvećuju najveću pažnju. Mnogo je trenera koji u ovom trenutku rade sjajan posao - od španske škole Ćusa Vidorete i Pedra Martineza, preko Galbijatija u Trentu i Jaska Repeše u Trapaniju, do Pjerika Popea u Asvelu ili Federika Fatoa koji je od Kolea preuzeo reprezentaciju Francuske. Trener, kao i svaki čovek uostalom, vredi onoliko koliko zna. Zato mora da prepoznaje od koga bi šta mogao da nauči".

Od koga u NBA ligi učite? Željko Obradović je tokom intervjua pričao da voli da gleda utakmice Majka Badenholzera. Ko vama privlači pažnju?

"Moj uzor bio je Greg Popovič. Čitav njegov sistem, od načina na koji je birao igrače, do toga kako ih je trenirao i pripremao. On je na vreme shvatio da su neamerički igrači tehnički obučeniji od američkih, a prepoznao je da će onaj "manje je više" princip, takvi igrači lakše sprovesti. Birao je karaktere, ne samo mišiće. Od njega u svakoj fazi može da se nauči mnogo. Danas gledam sve ekipe i pratim rad svih trenera. Godinama sam pratio šta radi Majk Meloun i jako mi se svidelo kako je pre nekoliko sezona koristio Jokića. On je dolazio u Beograd kod nas, ja sam išao u Denver, gledao sam njihove treninge. Kada sam odlazio u Ameriku dosta sam vremena provodio i sa ljudima iz Oklahome, pričao sam sa Semom Prestijem i sa sadašnjim prvim trenerom koji takođe radi sjajan posao. I Mazula, trener Bostona, je mlad ali je uspeo da uspostavi neku svoju filozofiju, uz veliko poverenje Breda Stivensa, koji je bio trener, a sada je generalni menadžer".

Da li je taj tandem ključan za velike rezultate?

"Bez dileme. Tu je najvažniji odnos poverenja i poznavanje - da znaš šta od koga možeš da dobiješ. Bez kohezije u tom delu, teško je donositi kontinuirano prave odluke. Moj bivši saigrač i veliki prijatelj Arturas Karnišovas je odigrao važnu ulogu u sastavljanju ovog tima Denvera, pa je otišao da uradi isto i u Čikagu".

Koliko je važno i za našu košarku što je Darko Rajaković uspeo da obilaznim putem stigne do mesta prvog trenera u jednoj NBA ekipi?

"Darko je fantastičan čovek i radnik. On je odabrao jedan put, koji je kasnije izabrao i pokojni Dejan Milojević, da uči, upija znanje i sačeka svoju priliku. Mi smo Darkov potencijal prepoznali odavno i ja sam predlagao da on bude deo našeg tima i pre Svetskog prvenstva. Želeli smo da vodi univerzitetsku reprezentaciju, tako se to u tom trenutku zvalo. A zašto smo ga želeli u timu? Jer smo verovali da uz njegovu pomoć možemo da pobedimo Amerikance na Svetskom prvenstvu. I na kraju smo u tome i uspeli. Na našu žalost, naleteli smo na dve selekcije u piku forme u tom trenutku, sa Rikijem Rubijom i Luisom Skolom koji su igrali bez greške. Ali to je već neka druga priča", zaključuje Đorđević.