PRELAZZI: "F... the Tories!" Reksam, Dedpul, TikTok i bunt Pola Malina

Mnogo je zeznuto kad te doživljavaju kao da si za nešto bitan.

Još zeznutije je ako baš i nisi nešto bitan.

A najgore kad, uprkos tačkama 1 i 2, uporno za sebe misliš da si nešto bitan.

Recimo, to sa "kolevkom fudbala". Evo je već stotinu i pedeset godina otkako su džentlmeni sa ostrvskih univerziteta odlučili da im je dosta valjanja po blatu i sudaranja glavama i shvatili da je prirodnije da lopta bude okrugla i da se udara nogom.

I evo već stotinu i pedeset godina Engleska mora da živi sa samonametnutim terorom da je kolevka fudbala, iako im je dete odavno pobeglo, osamostalilo se i prestalo da piše kući. 

A ima i ono sa kolevkom moderne demokratije. Svaka nacija veruje u narative u sebi, a neke nacije koje još imaju sreću da su se njihov jezik i njihova kultura proširile po svetu – nekad milom, nekad silom – još teže bataljuju te narative.

Vestminster i Big Ben tako su postali simboli moderne predstavničke demokratije u kojoj sve funkcioniše kako treba, u kojoj se glasa za čoveka, i taj čovek može slobodno u parlamentu da kaže, da viče, da se ubeđuje.

Ovih dana, Engleska i ostatak Ujedinjenog Kraljevstva žive krah tog drugog mita, sa trećim premijerom u poslednjih dva meseca, sa potresima i krizama, sa ministrima koji se u kabinetima zadrže tek koliko je neophodno da se u "cupper" ubaci kesica čaja i dolije malo mleka, i sa vladajućom kastom koja nema nikakvu podršku u javnosti i građanstvu, predstavljaju negaciju i nipodaštavanje svake, a nekmoli moderne demokratije.

Ovo nije tekst o tome, ali jeste o čoveku koji je spojio dva engleska mita u sebi i srušio ih jednom fotografijom na društvenim mrežama. Ma šta srušio – digao ih na sprdnju i postavio pred njih ogledalo.

Malo ćemo i o radničkoj klasi, koju niko više ni za šta ne pita. Pa o ubogim i nesrećnim gradovima na periferiji koji često imaju svoj fudbalski klub i ništa drugo.

A da stvar bude još luđa, moraćemo i malo o Holivudu, i o superherojima, i o TikToku, i o Dizniju i Mikiju Mausu.

Da posle dugačkog uvoda pređemo na stvar, idemo u petu englesku ligu, poznatu i kao National League, mada nismo u Engleskoj, već u Velsu, u Reksamu.

Već je odavno poznata čudesna priča – zasad se i dalje čini da je nešto više od publiciteta, ali nikad ne reci nikad – o tome da su dvojica američkih filmskih milionera, Rajan Rejnolds, poznatiji kao Dedpul, i Rob Mekelheni, poznatiji kao Mek, neposredno pre pandemije kupili fudbalski klub Reksam, sa željom da od njega naprave premijerligaša i da snime dokumentarac o svemu tome.

Ili je, biće, ovo drugo važnije od prvog?

Kako bilo, na Diznijevom striming servisu je pre nekoliko meseci počela da se prikazuje serija "Welcome to Wrexham", koja prati i upoznavanje novih vlasnika sa "sokerom" (u prvoj epizodi, Mekelheni priča navijačima Reksama, u čijem je vlasništvu klub, da mu je najlepši dan u životu bio kada su njegovi Iglsi osvojili Superboul, na šta se oni kolektivno ujedaju za jezike), i pokušaje Reksama da se sa novopronađenim novcem, obavezama i odgovornošću iskobelja iz petog ranga i dokopa onoga što Englezi zovu "league football".

Ima, kao i u svakom holivudskom uratku, tu mnogo drame, mada više prave nego režirane, i mnogo grešaka, i mnogo suza, mada bi i bez dodatnog elementa "fabrike snova" dokumentarna serija bila dragocena za svakog ko želi da razume i "manje" klubove, i njihove pristalice, i igrače koji polako postaju svesni da nikada neće zaigrati za Arsenal ili Barsu.

Čitava se prva televizijska, a druga petoligaška sezona, i dolazimo polako do čoveka koji je zakuvao ovaj poslednji zaplet i sve uvaljati i u politiku, prelamaju oko toga da li će u Reksam doći Pol Malin.

Malin je u tom trenutku najbolji strelac Lige jedan i čovek kojeg zovu čak i klubovi iz Čempionšipa. Poslednji mu je trenutak da uradi nešto veliko u karijeri, da proba još jednom da podseti na potencijal koji je pokazivao u podmlatku Evertona i Liverpula. Ipak, zov Reksama i ludilo te priče, uz podatak da trenersko kormilo preuzima čuveni Fil Parkinson, dovode do transfera.

Mekelheni i Rejnolds

Pol Malin je napokon u crvenom dresu, navijači su u transu, na prvoj utakmici kreću da mu pevaju pesme, a on već u prvoj sezoni postiže 26 golova na 38 mečeva i postaje, jasno, prvi strelac Nacionalne lige.

O njemu u emisiji Stivena Kolbera kao o Mesiju pričaju Mekelheni i Rejnolds, njegovi su dresovi odavno rasprodati u zvaničnom Reksamovom šopu, on postaje mnogo veća zvezda nego što je sanjao da će ikada biti.

Malin je tip koji je očigledno po kvalitetu za glavu iznad ostalih igrača u petom rangu, a kada se kamere uključe u kući u kojoj žive neki njegovi saigrači, vidimo da je to i po plati, zbog čega ga, dok ne čuje, malo prozivaju.

U isto vreme, Pol Malin je iz Liverpula, a to u Britaniji ima neke savršeno jasne konotacije. Na Mersisajdu preziru konzervativce, torijevci još od Margaret Tačer postoje tu samo eto, da bi postojali, ali niko pristojan za njih ne glasa, niti čita njihove novine ("Sun" je suštinski zabranjen, "Daily Mailu" se ne pridaje značaj), niti ima za njih ijednu drugu reč sem psovki.

A kad smo kod psovke...

Na dan kada je Riši Sunak preuzeo ključ Dauning Strita broj 10, Pol Malin se na Rejskors Graundu pripremao za utakmicu sa Halifaks Taunom. Jeste tek 15 kola prošlo u Nacionalnoj ligi, ali svaki je meč bitan – Nots Kaunti, klub zbog kojeg, između ostalog, Englesku i nazivaju kolevkom fudbala, beži im tri boda, a Reksam ne sme sebi da dozvoli još jedan plej-of.

Malin je tog dana na svom Instagramu objavio fotografiju svojih kopački, kao što to fudbaleri umeju.

Ali ove, inače marke "Mercurial Air Zoom" bile su, što bi se moderno reklo, "kastomizovane".

Na desnoj je pisalo "Mullin10" i "This place", a ispod je bila prepoznatljiva panorama njegovog rodnog grada.

I na levoj je pisalo "Mullin10", u redu, ali i sa dodatkom. Iznad "Najki" znaka stajalo je i "F... the Tories!".

Klub je reagovao pre nego što se u Los Anđelesu razdanilo. Odmah su objavili da je, premda ne negiraju da je svako slobodan da iznese svoje mišljenje, Reksam zabranio Malinu da nosi te kopačke i protiv Halifaksa, i protiv svakog drugog kluba, i bilo gde na stadionu Reksama, uz standardne fraze kao što su "Zauzimamo neutralnu poziciju kada su u pitanju stvari koje nose političku dimenziju" i podsećanje da su u Reksamu, gradu koji je u poslednje tri decenije uglavnom stabilno propadao, na vlasti Konzervativci.

Sad, da smo nešto Englezi i da nas zanima politika, mogli bismo reći da je jedina prirodna "neutralna pozicija" upravo ono što je pisalo na Malinovim kopačkama; a da smo nešto Amerikanci, mogli bismo se zapitati da li oni stvarno misle ono o slobodi govora.

Da smo nešto baš zagriženi navijači, mogli bismo da podsetimo da fudbal nikada nije bio apolitičan, a posebno ne kada u priču upletete partiju čija je čelnica bila Margaret Tačer, čiji se pipci i dalje osećaju u sportu i na stadionima. Da smo nešto ljubitelji Marvelovog univerzuma, mogli bismo da kažemo da smo razočarani Dedpulom, jer je on, ako ništa drugo, gospodin zafrkant.

Ovako, kao običnim posmatračima izdaleka i ljubiteljima serije "Welcome to Wrexham", te kao ljudima koji su svesni koliko je kolevka fudbala daleko od toga da u njemu bude vrhunska – a nemojte nas tek vući za jezik o njihovim aktuelnim dometima glede predstavničke demokratije – preostaje nam samo da navijamo za Pola Malina (uprkos Holivudu), za Reksam (uprkos torijevcima), i za fudbal (uprkos njegovoj kolevci).