PRELAZZI: Elvis i Majkl Džekson su napustili zgradu

Neki znatiželjni novinar hteo je da zna šta Oasis, tada na vrhuncu slave, misle o primedbi da mnogo liče na Bitlse, da nisu previše originalni.

"Nismo mi krivi što su oni bili trideset godina pre nas", odbrusio je Noel.

Ova apokrifna priča govori nešto i o originalnosti, pa možda i o njenoj precenjenosti. Oasis nisu bili ništa manji bend zato što su neke podsećali na Bitlse, pa ni zato što su bili lajavi; ali moralo ih je, do kraja karijere – odnosno karijera, jer braća sada uglavnom vole da se svađaju – pratiti to da "nisu bili prvi".

Pa dobro, neko je bio prvi, a neko drugi je bio veliki, možda i najveći, a svakako najuspešniji, iako nije ništa izmislio, iako mu je do kraja karijere – a on se bliži – spočitavano da je samo kudravija verzija prave stvari.

Nije, eto nas na fudbalu preko muzike, ali ostanimo malo u obe vode, nije Roberto Karlos izmislio poziciju levog beka koji vihorno napada – stari će znalci reći da je to zapravo bio jedan drugi Brazilac, Nilton Santoš, što ga čini, recimo, Litl Ričardom – ali je Roberto Karlos bio Elvis leve strane fudbalskog terena.

A momak koji je prisvojio tu poziciju toliko da je u prethodne dve decenije, taman kao i Roberto Karlos pre njega, postao etalon po kojem se sve meri, i koji je danas slobodan igrač, šta bi on onda bio?

Pa, Marselo Vijera da Silva Žunior, koji, da se poslužimo rezonovanjem Noela Galagera, ne može nikako biti kriv što je pre njega postojao Roberto Karlos, i što je Roberto Karlos dao Onaj Gol, zauvek se etabliravši u kolektivno nesvesno svakog poklonika fudbala, Marselo je onda – ne sklanjajte decu, pričamo samo o muzici i sportu, ako samo o muzici i sportu u ovom vremenu uopšte može da se priča – Majkl Džekson leve strane fudbalskog terena.

Ne po svačijem ukusu, ne uvek poštovan, i uz brojne bubice, ali zauvek, ili makar dok se ne pojavi neki novi Brazilac, najtrofejniji, i verovatno najbolji levi bek u ovom veku.

Dobro, javiće se čistunci, odmah će neko da drekne "A MALDINI?!" i da bude samo polovično u pravu. Naravno da je Paolo Maldini, koji je dobrano ukačio i 21. stoleće, bio po vokaciji levi bek, i naravno da je i na toj poziciji, kao i na onoj središnjoj, bio i ostao jedan od najboljih igrača u istoriji, po kojem će se meriti ne naslednici, nego epohe, ali porediti levog beka Maldinija sa levim bekom Marselom je tek nešto manje ludo od poređenja jednog bezrepog vodozemca i majčine majke.

Marselo je nešto drugo, baš kao što je Nešto Drugo bio onaj sa gromoglasnom levicom pre njega. Levi bek kojeg možeš, makar u igrici, ili kada juriš rezultat, da staviš na špica; specijalni brzi voz koji isporučuje municiju – nekad dalekometnu, nekada onu srezanu, što celu večnost putuje trideset centimetara iznad zemlje, taman da na nju naleti špic i da je spakuje gde treba – a ponekad i sam potegne artiljeriju, a onda spasavaj se ko može.

Ni Marselo i Roberto Karlos nisu bili isti, daleko od toga, mada ih vezuju brzina i eksplozivnost. Onaj bez kose, onaj stariji, oslanjao se na snagu, ovaj mlađi bio je elegancija i ona neuhvatljiva brazilska sklonost ka “joga bonito”, na engleski prevedena kao “flair”, a koja označava da će akter, ako može da bira između “uraditi nešto” i “uraditi nešto a da to izgleda lepo i spektakularno”, uvek odabrati opciju broj dva.

Kao “Moonwalk”, kao “Thriller”...

Ali uz sve trofeje, imate li taj utisak, Marselo kao da je potcenjen: da se to od dresa najvećeg kluba na svetu, a pride i aktuelnog evropskog prvaka, posle toliko godina i toliko kilotona srebrnine, u suzama oprostio neko drugi, ne bi se u ovim vrelim danima, kada više nema ni reprezentativnih utakmica, kada je sve nekako tiho, pisalo ni o čemu drugom.

Ovako, Marselo je ispraćen u neformalnu penziju – nastaviće da igra, verovatno, ali će to malo koga zanimati – uz poneku debelu tabelu gde su sabrani svi njegovi uspesi, i to je, otprilike bilo to.

Malo je Brazilac bio žrtva svog uspeha, jer lako je se na dobro navići pa pomisliti da to ušati pehari i zlatne kolajne s neba padaju, dovoljno je samo raširiti ruke, a malo i žrtva svog trajanja i toga što nam je nekako pred očima gubio korak, milimetar po milimetar, sve dok nam se svima nije učinilo da je to samo običan levi bek.

A nije, jer i on, kao onaj pre njega, u istom žutom i istom belom dresu, predstavlja ideal: uz svakovrsno poštovanje Endiju Robertsonu, Đordiju Albi, Alfonsu Dejvisu, a svaki od njih ima razloga da bude inspiracija (ko zbog životne priče, ko zbog drugih zasluga), pa naravno i Davidu Alabi ili Ferlanu Mendiju, kao Marselima-umesto-Marsela, nema mnogo dece koja se otimaju da budu levi bekovi zbog njih, a svako bi malo da bude Roberto Karlos, i svako bi malo da bude Marselo.

Zločesto je porediti toliko njih dvojicu, jer drugi bez prvoga ne bi postojao, jer je Marselo još na ulicama Rio de Žaneira, na plažama Botafogoa, na treninzima Fluminenseovih petlića, bio taj dečak koji je želeo da bude Roberto Karlos, a onda mu se to i ostvarilo, jer bez Elvisa ne bi bilo ni Majkla Džeksona, a bez Bitlsa ne bi bilo Oasis.

To što je ušao u sitne kopačke svog slavnog prethodnika i uspeo da u njima ostane duže od deceniju, to što je mogao iz prve ruke, sa najmanje moguće distance, da oseti, čuje, vidi i opipa kako to radi Roberto Karlos – a da kod seniora ne probudi zavist kakvu matori ljudi često zakače kada se osetimo ugroženo – to je omogućilo da se uklopi kao da je oduvek bio tu, pa je i izgledalo da će zauvek biti tu.

Foto: AFP

Ima i jedan kuriozitet koji smo pronašli, a koji može da svedoči o genijalnosti Fabija Kapela ili o “master planu” Real Madrida, no čini se ponajpre o proviđenju i simbolici da je Marselo bio reinkarnacija prepotopskog “galaktika” Roberta Karlosa, samo za drugu deceniju 21. stoleća: njih su dvojica svega tri-četiri minuta u Madridu proveli zajedno na terenu, marta 2007, protiv Hetafea (nisu se sreli ni u reprezentaciji Brazila).

Roberto Karlos će tog leta krenuti u Tursku u smiraj karijere (da li se isti itinerer smeši Marselu?), a tinejdžer će uskočiti na njegovo mesto.

Tada je to delovalo samo kao simpatična igra za kakvog raspoloženog komentatora, evo susreta skore prošlosti i još skorije budućnosti Bernabeua u trideset kvadratnih metara, evo tog klinje za kojeg kažu da bi mogao da bude bolji od Roberta Karlosa – he-he, ubacuje se stručni konsultant, kao da iko ikada može da bude bolji od Roberta Karlosa – danas deluje kao predaja štafete, kao da su Elvis i Majkl Džekson izašli zajedno na binu, dok im u pozadini terciraju Brus Springstin i Stonsi...

I sve to pred najzahtevnijom, najizbirljivijom, najrazmaženijom publikom na svetu, koja bi mogla da izviždi i Džimija Hendriksa, da obori samopouzdanje i Bobu Dilanu, i svim njihovim fudbalskim ekvivalentima.

E, to je breme, i utoliko je njegov uspeh – i njegova zaostavština! – veći, koje je morao da ponese Marselo, i treba još jednom pomenuti mentorsku i prijateljsku ulogu koju je, kao džedaj mladom padavanu, imao Roberto Karlos.

Zaostavštinu znaju svi, mada bi je trebalo ponavljati i učiti kao pesmicu, mada će biti čudno videti ga u bilo kom drugom dresu, sada dok vaga ponude. Čak i ako postigne koji gol pa napravi neki salto, neće to biti ni nalik Madridu, koliko god se svi skrivali iza fraza kao što su “nova avantura”, “još jedan izazov” i “ima on još mnogo toga da ponudi”.

Verovatno nema, ali to je potpuno nevažno: uvek ćemo imati jedan “Best Of”, i uvek ćemo imati prazan prostor na levoj strani terena, tamo gde su već 25 godina – četvrt veka! – vladali Marselo i njegov učitelj.

Makar dok se ne pojavi neki novi eksplozivni Brazilac...