PRELAZZI: Dio perdona... Riga-no

Zapetljana je ta grčka mitologija, ne zna se ko je tu koga i kada i čime, pa nije ni čudno da je postojao jedan Eol, i još jedan Eol, i možda još jedan Eol, i nije sigurno da li su isti ili su samo u srodstvu. 

Makar se zna gde su postojali, ako jesu: na onom čudesnom malenom arhipelagu u Tirenskom moru, severno od Sicilije. Eol je, vele, bio bog vetra, sin Posejdonov. U Homerovom epu, sreo ga je Odisej i ovaj mu je spakovao sve oluje i orkane u mešinu, ne bi li plovidba bila mirna; naravno da je i to pošlo po nevolji... 

Verovatno su, dakle, potomci boga Eola, oni što, ako verujemo legendama, i dalje žive na Eolskim ostrvima, hitri kao mistral? 

A on, eto, nije bio... 

Lipari su najveće ostrvo arhipelaga, koji se ponekada i po njima zove. Poznati su po vinogradima, ali i po opsidijanu, oštrom vulkanskom staklu koji je od Liparskih ostrva nekada davno napravio centar trgovine u Sredozemlju. Ovaj mineral, od kojeg su se znale praviti vrhovi strela ili koplja, nekada je bio najcenjeniji. 

Verovatno su, dakle, oni koji su potekli sa podneblja na kojem se skoro gazi po opsidijanu jako bogati, ili makar cenjeni? 

A on, eto, nije bio... 

U duelu sa Emersonom (©AFP)

Lepo je na Eolima, čak i ako su u zemlji poput Italije standardi za lepotu mnogo viši nego u ma kom drugom kutku planete. Sedam ostrva, pet ostrvcadi, kristalno plave vode istačkane plavim zastavicama, parče raja otrgnuto od vulkanske lave, arheološke iskopine, ma idila; nije ni čudo što je Unesko još 2000. uvrstio Eolska ostrva na listu svetskog nasleđa. Mora da su sinovi Eola baš lepi i atraktivni? 

A on, eto, nije bio... 

Obližnji Stromboli zovu "Svetionik Mediterana". Jedan je od svega tri aktivna vulkana u Italiji. Erupcija traje već dve hiljade godina, ali oni pravi piroklastični izlivi događaju se veoma retko. Jednom u petnaestak godina, možda. A kad krene, spasavaj se ko može. 

Dobro, to je malo bio. 

Čudnog smo možda tipa izabrali da obeležimo sada i zvanični povratak italijanskog fudbala – dobili smo, taman na Festa della Repubblica i datume, fali još samo satnica, ali eto nama juna i jula kakvih nikada nije bilo – ali s razlogom, jer nisu Kalčo nikada bile samo trke za titulom, ma koliko zanimljiva ovogodišnja bila, već one glave i one sudbine kao ispale iz nekog filma. 

Sad, uglavnom je reč o Felinijevim, Bertolučijevim ili Viskontijevim filmovima, a ovaj kojeg smo se setili, ovaj zbog kojeg smo posetili Eolska ostrva i njegov rodni Lipari, on bi mogao da bude junak kakvog špageti vesterna. 

Recimo, baš onog u kojem glume Karlo Pedersoli i Mario Điroti, mnogo poznatiji kao Bad Spenser i Terens Hil. 

"Bog prašta... Ja ne!" u italijanskom originalu – mada je film bio, kao i većina iz žanra koji je bio popularan šezdesetih i sedamdesetih, dosledno sinhronizovan na engleski (u celosti se, ako vam je do povratka u doba detinjstva i nevinosti, dostupan čak i na Jutjubu) – "Dio perdona... io no!" naći će se mnogo kasnije, u parafrazi, na ljubičastoj zastavi. 

Grad je Firenca, liga je četvrta, stadion je Artemio Franki, a na transparentu piše, za sva vremena: "Dio perdona, Riga-no". 

Jer Kristijan Rigano, onaj što nije bio ni brz, ni skup, ni lep, onaj najčudniji potomak grčkih bogova i vulkanskih ostrva, stvarno nije praštao, makar tu sezonu dve, kada se taj vulkan promeškoljio, probudio i ostavio priču za sva vremena. 

Rigano je mnogo voleo fudbal, ali fudbal nije uvek voleo njega. Mogao je, naravno, da priča o tome kako je teško probiti se iz daleke provincije, sa jednog ostrva, ali Kristijan nije imao vremena da priča bilo šta. Sa svojom konstitucijom i sa svojim širokim ramenima imao je važnija posla: svakog dana sem nedelje radio je kao zidar – ubacite ovde, po sopstvenom nahođenju, neku foru za masoneriju – a nedeljom je radio ono što najviše voli. 

Rigano i Adrijano (©Reuters)

Ni tada, ni kasnije, to nije izgledalo preterano lepo. Neki igrači od fudbala naprave poeziju, a Rigano je loptu preklinjao, molio i mučio sve dok ne bi prešla preko krivudave linije.

Bilo je gladi i bilo je osećaja, a to je nekad dovoljno od simfonijskog orkestra... 

I tako godinama, sve dok nije prerastao Eolov krš, pa krenuo, trbuhom za mistrijom i kopačkom za fudbalskom loptom, da se potuca po nižim ciglama italijanske fudbalske piramide. Godine 2000. prvi put je otišao sa Sicilije i potpisao za Taranto, prvi put će tada dobiti od fudbala dovoljno novca da može da batali osnovnu profesiju, a onda... 

Nekad se sve kockice slože, nekad je skroz tačno ono o tome da nekom mora da mrkne da bi nekom drugom svanulo. Vitorio Ćeki Gori oterao je, svojom nezajažljivošću, Fjorentinu u prošlost, u bankrot, na njenom pepelu nastala je Florencija Viola, i krenula od Serije C2. 

Na papiru, a znamo kako papir zna da laže, nije bilo jasnije slike brzometne propasti čuvene Fiorentine, koja je za svega nekoliko godina prešla put od Evrope do regionalnih livada.

Imali smo Batistutu, sada je došao neki debeli zidar, posprdno su govorili navijači. 

A Kristijan Rigano, sa sve stomakom koji je trčao koji pedalj ispred njega, postaće, za svega dve-tri godine, simbol Firence taman koliko i Batigol, Rui Košta ili Roberto Bađo; ili čak više od njih, skoro uz rame Anđelu di Liviju, jedinom koji je rekao da ga pare ne zanimaju i ostao uz ljubičaste skute svoje ljubljene gospođe. 

Trideset golova na 32 utakmice u četvrtoj ligi, nogom, pa drugom nogom, pa glavom, pa u padu, onda još 23 u Seriji B (stepenik između je Fiorentina preskočila administrativnim putem... jer Italija), transparent o tome da je nemilosrdniji od Gospoda, kapitenska traka oko ruke kada je Di Livio otišao u najzasluženiju penziju svih vremena i jedna topla priča o tome da nikada nije kasno za velike stvari, čak i ako vam se te stvari ne čine velikima. 

Jer na onom istom papiru koji je govorio o dugokosom momku iz Argentine i dugokosom momku sa Liparskih ostrva moglo bi da piše da to i nije bila neka karijera, da su njegova, hm, odiseja po Apeninima (ne računajući sezonu kada je u skoro pa rodnoj Mesini bio treći strelac lige, ispred Mutua, Krespa i Đilardina), i onaj pokušaj u Levanteu (a kako bi potomak Eola mogao da ne stigne baš u klub koji se zove po vetru?), garniran povredama, krunski dokaz da je on bio ispodprosečni igrač, momak koji je mogao da briljira samo u nižim rangovima, klasičan seoski razbijač kakvih ima svaki gradić od Sardinije do Majdanpeka... 

Jeste, pa šta? 

Da je bilo drugačije, ne bismo imali mit, da je izgledao kao spreman fudbaler, a ne Bad Spenser kojem je neko slučajno obukao dres sa brojem devet umesto razdrljene košulje, onda bi bio samo jedan od mnogih, "bomber" sa reputacijom "bombera", poput dvojice koji su bili ispred njega na listi strelaca u toj sezoni u Seriji B – Luka Toni i Kristijan Lukareli.

Ovako je Kristijan Rigano malo priča o svima nama, o običnim ljudima koji ne sanjaju šta može da se desi ako se slože kockice, ali ponajpre o italijanskom fudbalu koji može da izgleda izduvan, koji može da vas nervira, koji može da se pretvori u surovu dominaciju Juventusa, ali je i dalje mesto na kojem je jedan provincijalni zidar – ni brz, ni skup, ni mlad, ni lep – stigao da bude idol jednog dalekog grada.

Piše: Marko Prelević, kolumnista Mozzart sporta i urednik magazina Nedeljnik