PRELAZZI: Crveni kardinal

Valjda je logično da jedan Francuz u krvi ima revoluciju.

Žerar Ulije (1947-2020) sproveo je makar dve. I nijedna se, a umeju to revolucije, i umeju to Francuzi, nije završila u jakobinskom teroru, nijedna nije dovela ni do giljotine ni do Napoleona; obe, svaka na svoj način, traju i danas.

U obe francuske titule svetskog prvaka – pa tako i u onoj koja je osvojena davno posle okončanja njegove karijere; da, i u trku Kilijana Mpabea i u Kanteovom klizećem startu i šta god ono dobro radi Žiru – vidi se potpis harizmatičnog, mada ne uvek strpljivog čoveka kojeg ovih dana oplakuju s obe strane Lamanša.

U prekidu tridesetogodišnjeg bola Liverpula, na Kopu, čitavom Enfildu, posebno u svakom čošku novog trening kompleksa, utkano je njegovo ime. Onako, u pozadini, kako je to najviše voleo, ali neizbrisivo.

Ima ga i u stisnutoj pesnici Jirgena Klopa, koji se u ponedeljak, kada je svet obišla vest o smrti njegovog prethodnika, emotivno prisetio da mu je prvi SMS čestitke i podrške kada je napokon stigao u Liverpul poslao baš Ulije.

Nije ta iskrena tuga, koju je pokazao svako ko se očešao o Žerara Ulijea, bila samo zbog otiska koji je čuveni francuski trener ostavio na fudbal.

Dobro, najvećim delom jeste, jer kako godine prolaze, tako se zaista sve manje pamti ko je bio kakav čovek, a više pehari; no bilo je, osetilo se to u svakoj rečenici koja je stizala na društvenim mrežama, nečeg mnogo važnijeg čak i od triple krune sa Liverpulom, čak i od stvaranja armature koja će doneti Francuskoj svetsku i evropsku krunu.

Sa reprezentacijom u Klerfontenu (©AFP)

Žerar Ulije bio je čovek koji je napokon naterao Francusku da se zaljubi u fudbal – nakon što će, pre toga, biti odgovoran za njen najveći, činilo se istorijski krah – i koji je potom uveo Liverpul u 21. vek.

Govori nešto o njegovom šarmu, o uticaju koji je imao na ljude, baš to što je, nakon što su Bugari s leđa na Parku prinčeva posramili čitavu Francusku, dotadašnji selektor dobio mnogo važniji zadatak: da u svojstvu tehničkog direktora reprezentacije i koordinatora svih mlađih selekcija podigne francuski fudbal na noge, odozdo, od Klerfontena, da promeni način na koji se u Heksagonu gleda na ovaj sport.

Bilo je i pre njega velikih ideja i idealista, imali su Francuzi i Platinija i onaj pehar iz osamdesetih, ali to je bio incident. Sa Ulijeom će postati sistematski i normalno.

Nikada više niko neće moći da kaže da je “stasala nova generacija francuskih igrača”. Oni, jednostavno, ne prestaju da stasavaju. A ovaj pelcer, ovaj sistem, kasnije će usvojiti Nemci, preko njih, sa zakašnjenjem kako to uvek rade, i Englezi.

Reći da je neko “siva eminencija” mahom nema dobre konotacije. On je to bio u najboljem smislu tog izraza, mada je, makar zbog boje dresova koje će proslaviti, više nalikovati “crvenoj eminenciji”. Tako su, ne slučajno, zvali kardinala Rišeljea...

Da ne mora da bude samo čovek iz senke, a da nije okrutan kao Dimin negativac, Ulije je pokazao kada je prihvatio ponudu Liverpula, grada u kojem je proveo deo mladosti i čiji je skauzerski akcenat, za razliku od većine Francuza i dobrog dela Engleza, savršeno razumeo.

Ideja rukovodstva bila je bizarna i neodrživa: Roj Evans, finalni izdanak one čuvene “Boot Room” i trener pod kojim je Liverpul igrao spektakularno i neproduktivno, dobiće desnu ruku, komenadžera, da ga taktički unapredi i da mu pomogne da obuzda lajavu ekipu, notorne “Spice Boys”, koje je Evans prijateljski puštao da rade šta žele.

Sa peharom Kupa UEFA posle epskog finala sa Alavesom (©Reuters)

Vrlo brzo, Roj će biti bivši, a konsultantske usluge Žerara Ulijea pretvorile su se u posao za stalno u već tada zaostalom gigantu.

Odavno je dokumentovano, i vratićemo se stoga svega u nekoliko kadrova, kakav je haos zatekao Ulije u Liverpulu. Neuslovne svlačionice, infrastruktura iz sedamdesetih godina, nabeđene zvezde koje su uživale u prvobitnoj akumulaciji slave što je doneo udruženi poduhvat tabloida, Skaja i mantre “Cool Britannia”, potpuno zanemarivanje tekovina kao što su priprema za utakmicu, zdrava ishrana, bože sakloni psihologija...

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (2): Majkl Oven, čudo u Dortmundu i dva Žerara Ulijea

Pitanje je na šta bi Liverpul ličio da nije bilo njega. Pitanje je da li bi se titula čekala još barem trideset godina.

Danas se klubovi menjaju preko noći, najčešće tako što neko tresne koju stotinu miliona funti ili evra pa angažuje armiju marketinških i finansijskih stručnjaka, PR-ova i HR-ova, a onda još koju stotinu miliona funti za nove igrače.

Ulije je bio od onih koji su uspevali to da urade gotovo sami, ili da makar pokrenu točak istorije. Činio je to svojom harizmom i upornošću, kao ljudi iz njegovog društva, kao Venger i Ferguson. A to što nije uspevao da bude na njihovom nivou, niti da donese Liverpulu dugo čekanu titulu, više je pohvala njima nego pokuda njemu.

Bio je beg Majkla Ovena u Kardifu, bila je vratolomija u Dortmundu sa Alavesom, bilo je još nekoliko magičnih noći u Evropi, bila je lekcija koju su morali svi da savladaju, da ako će klub da krene napred, ona da cilj nekada opravdava sredstva, i da je nekada Heski vredniji od Anelke; bilo je strasti Fila Tompsona i slobodnih udaraca Garija Mekalistera...

Bilo je grešaka, naravno, ali na onom konačnom kantaru, vidi se to po svim reakcijama, stvari se mere drugačije.

U Lionu sa Karimom Benzemom (©AFP)

Ulije je bio čovek koji je toliko disao fudbal da je jednom zamalo umro na pozornici; poživeće, posle te oktobarske večeri kada su ga samo pukom srećom spasli nakon pucanja srčane aorte – problem bez kojeg bi, mislio je kasnije, možda i njegov Liverpul, na krilima Kupa UEFA, probao i do titule – još skoro dvadeset godina.

Taman da vidi, taj revolucionar, taj Rišelje kojeg bi, za razliku od onog pravog, i musketari voleli i sa pijetetom se, decembarskog ponedeljka, oprostili od njega, da vidi još jednom svoju Francusku na krovu sveta i svoj Liverpul s titulom prvaka Engleske.

Tamo gde ih nije odveo on, tamo gde ih je odveo baš on.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta