PRELAZZI: Bronzani Kun u aleji zaslužnih Građana

Glavni grad naših južnih suseda postao je svetski ozloglašen negde početkom prošle decenije. Lepo i drago Skoplje je, voljom političkih moćnika, postalo neka vrsta Diznilenda, sa statuama i spomenicima koji su nicali na svakom ćošku, jedan pastiš – dobro, više bućkuriš – različitih kultura koje su prolazile ili vladale ovim prostorima, od starih Grka pa naovamo.

Od tada jedan drugi grad, malo veći i malo severniji, pokušava svim silama da preuzme štafetu, pa i u njemu – a prepoznaće se, jadan i nezaštićen, sam – niču kojekakva obeležja, gotovo bez reda i stila, važno je da se gradi, a sve pod krinkom “ispravljanja nepravdi”.

Postoji nešto pomalo uznemirujuće kada vas ubeđuju da su spomenici najbolji (ili jedini) način da se odužite zaslužnima i precima; spomenička (ne)kultura koja nastaje navrat-nanos više govori o nesigurnosti onih koji spomenike podižu i želji za proizvodnjom prošlosti, nego o onima koji su u bronzi ili kamenu ovekovečeni.

Važi li, onda, isto i za fudbalske klubove?

(1,35) Bajern (16,0) Žalgiris (3,50)

Oproštaj od svog Sitija najavio je Kun Aguero, poslednji iz trilinga što je doneo najveće radosti svetloplavom delu Mančestera u ovom veku.

Prvo je otišao kapiten, Vensan Kompani, prošle sezone od svog drugog grada oprostio se čarobni David Silva, a na leto će – sad, da li sa tom Ligom šampiona ili bez nje, videćemo – doći vreme da i Argentinac nađe neke nove pašnjake, da u smiraj karijere podeli još malo radosti, da izmaltretira još poneku odbranu, da urniše još nekog golmana...

Serhio Aguero bi bio jedan od najboljih igrača u novijoj istoriji Mančester Sitija – a postoji i ona nenovija, i o tome se govori u ovom tekstu – sve i da nije postigao čudesni gol onog vrelog majskog dana, gol koji je slomio srca ser Aleksu Fergusonu i Vejnu Runiju, gol zbog kojeg je cena nafte mirovala, jer su šeici narednih nekoliko meseci slavili što se njihov veliki projekat najzad ispilio iz gusenice i zamahao krilima.

I Siti bi bio veliki i da nije bilo tog gola, jer drugačije, sa svim onim ulaganjima, ne bi ni moglo...

Nekadašnji zlatni dečak Independijentea, o kojem su se raspredali mitovi i kojem je svojevremeno Maradona bio tast (pričajmo malo o tom pritisku) nesumnjivo je jedan od najboljih stranaca kojeg je Premijer liga ikada videla, i na večitoj listi špiceva zaslužuje da mu se ime pominje tik uz Alana Širera i Tijerija Anrija.

Njegovi doprinosi titulama i uspesima Sitija, ko god da je bio trener, a menjali su se, teško bi mogli da se procene, posebno jer je Kun postao i mentor i sensei i mimo terena, o čemu su iskreno i tronuto ovih dana govorili njegovi saigrači, i bivši i sadašnji.

I nema ih mnogo koji su toliko zadužili Siti, posebno ne tamo napred, i teško da bi tu mogao da se ljuti neki Antoan Sibijerski ili Emil Mpenza ili Jorgos Samaras, da pomenemo samo trojicu koja su dužila dres u eri pre Arapa.

(Na drugoj strani valja pomenuti i one koji ne daju toliko golova, ali su ipak obeležili ovu Sitijevu eru, poput Pabla Zabalete ili Gareta Barija...)

Serhio Aguero (©Reuters)

Iz te vizure, nema onoga ko bi se mogao usprotiviti svakovrsnom odavanju počasti Agueru, baš kao, ranije, i Davidu Silvi i Kompaniju; ali iz iste vizure, upadamo u zamku u koju bi da nas uhvate i oni što se iz ćoškova društvenih mreža mršte i dočekuju vas na voleje zvane “A šta ti imaš protiv Stefana Nemanje/Filipa Makedonskog/upišite sami?”.

A dilema glasi ovako: da nije statua pomalo preterana? Da nije pomalo jeftino, pa ako hoćete i unižavajuće takvo štancanje istorije? Utoliko nepotrebnije što Siti, kao i Makedonija, kao i Srbija, kao i svaka druga zemlja na ovim i drugim prostorima, ima istoriju koja je neupitna i koja neće postati ni veća ni značajnija ukoliko je neko poperi na kakav trg ili pod okrilje stadiona.

Sve i da je bista lepa, a verovatno će biti lepa i daj bože pa neće ličiti na onog nesrećnog Kristijana Ronalda kojem rodna Madeira bolje da se nije zahvaljivala...

Okolina Etihada i trening kompleksa uskoro će, ako se nastavi ovim tempom, ličiti na Diznilend ili centar Skoplja ili širi centar onog jednog drugog grada, da ga ne prozivamo sad, još mu samo to fali, sa statuama, mozaicima i terenima za trening koji će svi nositi imena zaslužnih Građana.

Verovatno s debelim opravdanjem postoji ono pravilo, poštovano diljem sveta, da se imena ulica i ostale trodimenzionalne počasti daju ljudima tek kada preminu, pa i to kada prođe nekoliko godina, koliko god njihova dostignuća i pregalaštvo bili neupitni za života.

Neka malo odstoji, pa da vidimo...

Nije, naravno, Siti jedini: Arsenal je prvi terao ovu modu – Arsenal je u mnogo čemu prednjačio, bilo to dobro ili loše – kada su se ispred Emirata pojavili bronzani Tijeri Anri i bronzani Denis Bergkamp. Pa čak je i Mančester Junajted Matu Bezbiju i čuvenom svetom trojstvu (Džordž Best, Denis Lou, Bobi Čarlton) dodao ser Aleksa Fergusona, da ih štiti pogledom kad već više ne može harizmom i pritiskom na sudije.

Ali nije za poređenje. Stvarno nije za poređenje.

Serhio Aguero (©Reuters)

Argument protiv pospomeničavanja aktuelnih igrača, koji ni do penzije nisu stigli, mogao bi da bude i onaj hladnoracionalni, za kakve u fudbalu nema baš mnogo mesta: oni su samo radili svoj posao, za koji su bili nadrealno, nerealno plaćeni (u konkretnom slučaju, plaćala ih je jedna država na Istoku, više za potrebe sopstvene promocije nego zato što je to u bilo kom trenutku bilo isplativo). Vredi li to biste?

Na to bi, opet, oni koji bi prvi pošli da se slikaju ispred bronzanog Kuna Aguera, odgovorili da čak i ako jeste tako, u današnjem fudbalu nije više toliko često da jedan igrač ostane punu deceniju u klubu i da nikada, ni u jednom minutu na terenu ne izgleda kao da samo otaljava posao.

No problem sa Arapima i svima koji razmišljaju slično, opet bi uzvratili oni od pre dva pasusa, jeste što se prave kao da istorija od njih počinje, kao da ništa ranije bilo nije.

A bilo je, i nije Mančester Siti neki konfekcijski klub ni jeftina roba.

Bilo je, sve do ovog januara, a biće ga zauvek, Kolina Bela, toliko upornog i izdržljivog da su ga zvali Nižinski; bilo je i onog ludog golmana Berta Trautmana koji je branio u inat svima što su ga zvali nacistom; bilo je i Alana Ouksa, koji je dres Sitija oblačio pola hiljade puta; i Frensisa Lija, i Majka Dojla, i onog dečaka po imenu Pol Lejk koji je trebalo da bude njihov Gaza i njihov Bekam, samo što mu se nije dalo.

Svi oni utkali su sebe u zidine starog Mejn Rouda i novog Gradskog stadiona, sada poznatog pod jednim drugim imenom; svi oni bi, da je fudbal Diznilend, a da je Mančester Skoplje, imali po spomenik, ali ga nemaju, i možda i ne treba da ga imaju ako će ga imati svi koji su pali u zagrljaj Kunu Agueru onog popodneva kada je zavalio gol Kvins Park Rendžersu.