PRELAZZI: Branko Radičević, spasilac fudbala

Rekli smo već da pesnici vole fudbal – kakav bi to bio pisac koji ne bi našao inspiraciju u nečemu što je tako neizvesno, a tako pravično, što je jedan život u malom, u kojem čekaš da se nešto desi, a nekad se ništa i ne desi, i to kad se ne desi nekada bude najbolje od svega? – ali da će jedan pesnik spasiti fudbal godine s jeseni 2016, to ne bi smislio ni Peter Esterhazi, jedini Evropljanin koji je mogao da piše o fudbalu istovetno bogougodno kao Latinoamerikanac Eduardo Galeano.

I to što su njih dvojica otišli u razmaku od samo godinu dana – Urugvajac 2015, Mađar pre svega dva meseca – ni to nije slučajno, jer otišli su baš onda kada se njihova igra pretvorila u iskrivljenu sliku u začaranom ogledalu onoga o čemu su oni pisali...

Dobro, čovek koji će spasiti fudbal s jeseni 2016. neće ga baš spasti spasti, dozvolite da u jednom tekstu o pesnicima bude i alegorije i hiperbole, jer da bi ga spasao spasao, za njega bi se moralo čuti i on bi bio na svim naslovnim stranama svih svetskih novina, ne samo sportskih.

„Spasilac!“, pisalo bi u Žurnalu i Politici ispod njegove nasmejane fotografije; „Redentor!“, doneo bi tu njušku O Globo ili Correio Braziliense; „Salvador!“, poručili bi Marca i As; „Избавитель!“, stajalo bi u Kosmomolskajoj pravdi i uticajnom Sovetskom sportu; „ !الزواق “, na arapskom bi, s desna u levo štampao egipatski Al-Masry Al-Youm; „Kurtarici!“, proklamovao bi Hurijet pre nego što Erdogan doživi napad ljubomore.

Dobro, nije se to desilo, znamo već da za pesnika nije niko ni čuo, niti obratio mnogo pažnje na tu vest koja bi mogla da promakne ispod radara. Dobro, i dalje preuveličavamo, čovek koji će zamalo spasti fudbal uopšte nije pesnik, samo se tako zove.

Malo li je, uostalom?

Vest je bila isprva štura, da bi je zagrebačke Sportske novosti potom proširile, i mada je nisu stavili na naslovnu stranu, zaslužuje da bude ispričana.

Branko Radičević, tridesetogodišnjak pesničkog imena i prezimena, po zanimanju kineziolog iz Zagreba, zaposlen u vrtiću, rođen u Slavonskom Brodu – nije dosta simbolike? I Branko Radičević, čuveni srpski romantičarski pesnik, prijatelj Vuka Karadžića i Đure Daničića, rođen je u Slavonskom Brodu, evo skoro, nema ni dva veka od tada – spaso je fudbal u subotu, 10. septembra 2016, ili je to bila nedelja, 11. septembra 2016, to već nema nikakve veze, jer fudbal je zamalo spasen i to je sve što treba da nas zanima, u 81. minutu utakmice Druge županijske nogometne lige, grupa Centar, između Nogometnog kluba Budainka Kolonija i Nogometnog kluba Slavonac iz Slavonskog Kobaša.

Tačno, smejte se i čudite se i vrtite glavom, nije se to dogodilo na mitskom Enfildu, na podrhtavajućem Old Trafordu, niti je plemenita igra iz čeljusti raznih babaroga otkinuta možda dva-tri dana kasnije na Kamp Nou, kada je Barselona Seltiku dala sedam lakih i nadasve lepih komada, nije se to desilo na Santjago Bernabeu kada je Kristijano Ronaldo presudio svom Sportingu, u koji je otišao u suzama i u koji će se jednog dana u suzama vratiti, niti na Vembliju na kojem se igrala Liga šampiona, niti na Marakani koja je rađala neke nove majstore, niti će se to, žalimo slučaj, dogoditi na Večitom derbiju između Partizana i Crvene zvezde, sedam dana potom.

Ne, ponavljamo, sve se odigralo upravo u 81. minutu utakmice Druge županijske nogometne lige, grupa Centar, između Nogometnog kluba Budainka Kolonija i Nogometnog kluba Slavonac iz Slavonskog Kobaša, i sve je skrivio povremeni, vikend-fudbaler pesničkog imena, koji je nekada želeo karijeru u nogometu ili fudbalu, svejedno, ali onda je otišao na fakultet u Zagreb i postao kineziolog i sada samo rekreativno trči za loptom. Odnosno, radio je to do prošlog vikenda.

Priča koju su prenele hrvatske kolege zvuči gotovo nadrealno: Branku Radičeviću, pesniku i fudbaleru, smučilo se što se čak i u tom, skoro najnižem rangu takmičenja – nazvali bismo ga „beton liga“, ali pretpostavljamo da su oko igrališta uglavnom kukuruzišta? – sve utakmice nameštaju, što se igra „tri za tri“, umesto da se igra za lepotu i romantiku o kojoj su pisali Galeano i Esterhazi, prvi o svim fudbalerima koji su ikada postojali i koji će postojati, drugi o tome kako je jedan dečak oblikovan onim što su, mnogo pre nego što je toga bio svestan, radili Puškaš, Cibor ili Hidegkuti.

Bez pesničkog ulepšavanja, hronologija je ovakva: u 81. minutu utakmice Druge županijske nogometne lige, grupa Centar, između Nogometnog kluba Budainka Kolonija i Nogometnog kluba Slavonac iz Slavonskog Kobaša, sudija Esad Havić je svirao nepostojeći penal za domaćine.

Loptu je uzeo Branko Radičević, jedan od iskusnijih u timu domaćina, koji je prevalio 200 kilometara tog jutra da bi igrao fudbal sa svojim prijateljima i da bi posle svratio kod starih na ručak – a njegovi stari mora da su divni ljudi, kad su mu, svemu uprkos, dali ime koje su mu dali – postavio je na kreč i sunuo je nebu pod oblake.

Gostujući igrači su mu čestitali, njegovi saigrači hteli su skoro da ga biju – možda i bi, da ga toliko ne cene, jer dolazi izdaleka samo da bi igrao s njima i da bi posle nekog od njih, ko se već istakne na terenu, zvao kod Radičevića na nedeljni ručak – Uprava i neki debeli predsednik kluba bili su zgroženi, a Sportske novosti zabeležile su i reakciju neimenovanog trenera domaćeg sastava:
„Igram taj us..ni nogomet već 20 godina, ali nisam nikada doživio da moj igrač namjerno promaši jedanaesterac u 81. minuti i to kod rezultata 1:1, i mi na kraju izgubimo utakmicu u 90. minuti“, rekao je i on s gnušanjem.

Jer i to treba reći, da, ne zaboravimo, NK Budainka Kolonija je tu utakmicu uspeo čak i da izgubi.

 

A šta je rekao Branko? Branko nije dao izjavu, Branko je napisao pesmu, koja bi mogla da se čita na početku svake utakmice umesto onog trtljanja o fer-pleju – u te rečenice ionako više niko ne veruje, jer i deluje kao da ih je pisao neki ćata iz kakvog izmišljenog odeljenja u UEFA.
„Gledam te mlade dečke koji znaju unaprijed kako će utakmica završiti. Ne znaju više kako se boriti, što znači igrati utakmicu u kojoj se ne zna epilog, kako je iskreno, ispravno pobjeđivati i gubiti. Gledam klince koji igraju ligu koja se igra isključivo zbog gušta, prijateljstva i ta tri ćevapa i piva nakon utakmice, a koje sport uči potpuno krivim, bolesnim, morbidnim porukama. Da je sve na prodaju, da se oko svega možemo dogovoriti. Gledam ligu u kojoj su dogovori normalni, a suci potkupljeni. Gledam sport, konačno, koji je otišao kvragu“, glasi pesma koju je, iz glave – a to pravi pesnici tako lako umeju – napisao Branko Radičević, kineziolog zaposlen u vrtiću i vikend-fudbaler poreklom iz Slavonskog Broda, nastanjen u Zagrebu.

(Hajde sad opet malo, ne liči li sve ovo na stihove koje bi danas izvezao onaj drugi Branko: „O fudbaleri moji, jadna siročadi/deco mila mojih leta mladi“?)

Nastanjen, vratimo mu se, dakle, u Zagrebu u kojem se, recimo i to, nalazi sedište Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“, čijih se nekoliko pododbora i kulturno-umetničkih društava zove „Branko Radičević“, po pesniku rođenom u Slavonskom Brodu, gde je rođen i fudbaler Branko Radičević.

Tog pesnika Branka Radičevića vlasti su terale gde god bi ga srele, jer je unosio pometnju sa svojim romantičarskim idealima, a ovog fudbalera Branka Radičevića oterali su iz sopstvenog kluba i sopstvenog grada, jer je u fudbal koji se pretvorio u „tri za tri“, u kupovinu i prodaju, u nepoštenje koje se tako eufemistički naziva „profitom“, u taj fudbal ili nogomet se usudio unositi pometnju svojim romantičarskim idealima.

Poput onog da, recimo, ne postigne gol iz penala koji je krivo dosuđen.

Pa je tako Krešimir Čičić, taj (verovatno) debeli predsednik NK Budainka, promptno dostavio ispisnicu Branku Radičeviću i najurio ga, uz ružno i nedostojno saopštenje – no čovek ga je makar potpisao – u kojem, između ostalog, stoji i ovo: „Branko Radičević je na svoju ruku (bez konzultacija sa svojim suigračima, koji su svakodnevno trenirali dva mjeseca, za razliku od njega koji na utakmice dođe iz Zagreba) odlučio namjerno profulati penal.“

Hajde sad da ne hvatamo čoveka u laži jer ko se iole u fudbal razume, zna da ne može penal u 81. minutu da šutira baš bilo ko, odnosno da je Branko Radičević sigurno jedan od boljih, ako ne i najbolji fudbaler NK Budainke; Krešimir Čičić je u ovoj priči bitan tek koliko da nam potvrdi da je fudbal otet, s čarapom na glavi, ne od naroda i od onih koji ga vole, nego još gore, otet od poštenja i od dobrote, a nema veće žalosti i veće tuge nego kada se to desi.

Kvragu i s poštenjem i s pesnicima, reći ćete vi opet, kako je to fudbal spasen u 81. minutu utakmice Druge županijske nogometne lige između Nogometnog kluba Budainka Kolonija i Nogometnog kluba Slavonac iz Slavonskog Kobaša, kad niko i ne zna za to, niti za Branka Radičevića?

I kad niko nije ustao i rekao, dajte ljudi, tom čoveku treba dići spomenik, i uzdignuti ga do onih naslovnih strana na kojima piše „Redentor“, „Избавитель!“, „Kurtarici!“, kako je onda to uopšte velika stvar?

I nećete biti u pravu. Kada ste, uostalom, poslednji put pomislili da stavite fer-plej i fudbal u istu rečenicu, a da se to ne odnosi na one trake oko ruke koje nikome ništa ne znače i na ono automatsko čitanje s papira koje niko i ne sluša, niti na nevoljno izbacivanje lopte u aut dok neko leži na travi i previja se, od pravih ili odglumljenih bolova?

Na prste se jedva dve ruke mogu nabrojati momenti koji vraćaju igru u doba nevinosti. Prvo ti pada na pamet Paolo di Kanio koji hvata loptu umesto da postigne gol, jer sve možete da kažete o Di Kaniju, ali ne i da je nepošten; ili Robi Fauler koji je, nema tome ni dvadeset godina, protiv Arsenala, baš kao i Branko Radičević, vikao da nije penal, pobogu, stvarno nije penal, i onda ga šutnuo pravo u Dejvida Simena (no naleteće Dejvid Mekatir i spakovati tu loptu u gol, ne znajući kakav greh čini); ili možda Miroslav Klose koji daje gol i priznaje da je bio faul i sudija ga poništava.

Ili ono slavlje, sećate li ga se ili ste već zaboravili, a bilo je pre samo godinu dana, slavlje igrača San Marina koji daju gol na zvaničnoj utakmici posle 34 utakmice i raduju se kao da nisu normalni?

Sve su ređe takve stvari, dogode se jednom u nikad i tada budu vest za samo dan ili dva; ali svima onima koji bi na Branka Radičevića odmahnuli rukom i rekli da mu je lako da se junači u nečemu što bismo nazvali „beton liga“, ali je sigurno oko igrališta kukuruzište, u stvari, shvatate valjda i sami – njemu je mnogo, mnogo teže.

Neko od izvikanih, prebogatih fudbalera bi postao planetarna zvezda makar na taj dan ili dva, svi bi pričali o njemu i snimci bi, kao onaj Faulerov i onaj Di Kaniov, obišli svet i postali kultni, govorilo bi se da su i Bogovi u stvari smrtnici, i obrnuto.

A Branko Radičević, vikend-fudbaler i kineziolog iz Slavonskog Broda, uradio je to bez prisustva kamera, uz opasnost da dobije šut-kartu – što se i dogodilo! – i da ga domaći navijači i saigrači jure kroz one iste kukuruze, bez ijednog dubljeg, višeg ili plićeg razloga od svog obraza i poštenja, i želje da spasi fudbal.

On je Srđan Aleksić ove igre i Ljubo Čupić ovog sporta, koji je s osmehom, ako ne i pesmom, naredan svemu, dok god je njemu savest čista.

Ako je za njega i prekasno, jer teško da će mu u 31. godini života stići neka ozbiljna ponuda za nastavak karijere, možda nije za tu decu koja su bila u igri ili na ogradi igrališta Nogometnog kluba Budainka Kolonija.

Pa ako vam neko kaže da se u subotu, 10. septembra 2016, ili je to bila nedelja, 11. septembra 2016, to već nema nikakve veze, nije desilo ništa posebno na svetskim terenima, pa tako ni u Slavonskom Brodu, ne verujte mu.

Umesto toga, zamislite fudbal u kojem bi Branko Radičević bio junak dana, zamislite da sport nije otišao kvragu, zamislite čoveka zbog kojeg bi za pisaću mašinu seli Peter Esterhazi i Eduardo Galeano i Branko Radičević.

„Spasilac!“, pisalo bi u Žurnalu i Politici ispod njegove nasmejane fotografije; „Redentor!“, doneo bi tu njušku O Globo ili Correio Braziliense; „Salvador!“, poručili bi Marca i As; „Избавитель!“, stajalo bi u Kosmomolskajoj pravdi i uticajnom Sovetskom sportu; „ !الزواق “, na arapskom bi, s desna u levo štampao egipatski Al-Masry Al-Youm; „Kurtarici!“, proklamovao bi Hurijet pre nego što Erdogan doživi napad ljubomore.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Thinkstock; Action Images)