PRELAZZI: Bizarno iskustvo zvano Barnli

Kinetoza ili bolest kretanja – u narodu poznatija kao "mučnina u putu", a još poznatija kao "stani mi ovde odmah, ispovraćaću se" – nastaje tako što se oči i mozak ne kapiraju.

Oči vide da se svet oko nas pomera, i jasno im je da se krećemo; ali mozak, zahvaljujući sistemu za ravnotežu smeštenom u unutrašnjem uhu, uporno odbija to da prizna. Sediš, gospodine ili gospođo, ne krećeš se.

Naš um se onda zbuni i počne da reaguje, što može da rezultira samo blagom nelagodom, ili da dovede do ozbiljnih (srećom samo privremenih) problema.

Ukoliko niste pažljivi, pa ne porazgovarate sa mozgom prethodno, gledanje utakmica fudbalskog kluba Barnli u ovoj sezoni može da bude nešto slično.

Jer mozak zna šta je Barnli, i počinje da ređa asocijacije: glavomet, tuča, masnice, klizeći start, Šon Dajš i njegova navodna antipropaganda fudbala, a svakako antipropaganda Premijer lige – to kako su "Klaretsi" opstajali, pa još umeli da doguraju do Evrope, bila je negacija svega što su kapitalistički umovi želeli da nam prikažu na velikim ekranima – Ben Mi i Džejms Tarkovski. I Kris Vud tamo daleko od svih, čeka neku visoku loptu ili još bolje korner il' aut.

Barnli je bio naš "kišni utorak u Stouku", samo još brutalniji i još iskreniji; Barnli su bile one tri reči koje su se našle na šalovima navijača: "Noge, srce, um". Tim redosledom, dodao bi neko.

A onda jednog utorka uveče, ili subote po podne, ili kao večeras, zbog Vaskrsa, u čudnom terminu za Čempionšip – petak u 21 čas – okreneš program da vidiš Barnli, i oči počinju da igraju. Do noge, pa do druge noge, pa do treće noge, pa neki pas u prostor, pa povratni, pa iza leđa, pa promena pozicije, pa ukrštanje, pa nisi siguran da li je to u ovim bojama Barsa ili je to i dalje Čempionšip.

Nije samo to negacija Barnlija, nego i celog Čempionšipa, jer ma koliko da se ovo prvenstvo predstavljalo kao "najjača druga liga na svetu", ono i dalje ljubomorna čuva sećanje na fudbal kakav je nekada bio, i čiji su epitomi bili "proper football blokes", baš nalik na Šona Dajša. (Istog tog čoveka koji barnlijevskim metodama pokušava da spase Everton da ne sklizne u isti taj Čempionšip.)

Nema VAR-a, nema previše obzira, a oni zalutali prefinjeni tehničari prvo dobiju po štucnama, pa ako shvate upozorenje, dobro jeste...

I onda Barnli, od svih timova, Barnli, igra lepršavi, atraktivni, prelepi fudbal u sred j...og Čempionšipa.

Ako nisi pažljiv, ako ne porazgovaraš sa mozgom, ako se ne konsultuješ sa nekim – ne mora izabrani lekar, možda tek neki poznavalac fudbala – dobićeš kinetozu, izrigaćeš se, što bi rekli, tu po fotelji i po daljinskom upravljaču.

Ali ako sedneš pa mu objasniš, i kažeš mu dve reči – Vensan Kompani – možda te i pusti da uživaš u igri budućeg premijerligaša kojeg će sa onim starim premijerligašem po imenu Barnli povezivati samo lična karta, i malo toga drugog.

Oni koji i dalje poštuju Dajša – a ima ih, i nema razloga da ih ne bude – reći će da je Kompani mogao da uradi sve što je uradio samo zato što su postojali temelji, a da je stil nebitan kada je suština tu. I nije netačno, ali je u isto vreme čudesno kako je Belgijanac uspeo da presvuče etos jednog fudbalskog kluba.

Sledeći put kad vam kažu da od pojedinca ne zavisi ništa, da je uvek važnije kakav je sistem, a da sistem ima prirodnu otpornost ka promenama, samo im pustite neku utakmicu Barnlija. Evo, ne mora ni ona na kojoj su pobedili, mada su uglavnom pobeđivali – imaju 11 bodova prednosti u odnosu na najbližeg pratioca, Šefild Junajted, i 17 bodova, sve sa utakmicom manje, od tima koji se nalazi ispod crte za direktni upad u Premijer ligu.

Kompanijev Barnli je kopernikanski obrt kakav se retko viđa u modernom fudbalu; dešava se, ne kažemo, ali uz mnogo muke, dečjih bolesti, vrtenja glavom i nekako na silu, a navijači sa Turf Mura imali su tu pogodnost, ili bolje reći privilegiju, da u roku od svega godinu-dve gledaju dva različita Barnlija, i da ovom drugom ne mogu da nađu zamerku, premda bi verovatno voleli.

Okej, ima i dalje onih što dolaze garavih ruku i pluća sa obronaka istočnih Penina, onih koji nervozno uzviknu "Ma teraj je napred!" kad god vide sedamnaesto dodavanje Vitinje i Nejtana Tele, ili kada Ekdal i Roberts studiozno, jedno dva i po minuta, iznose loptu iz svog šesnaesterca, ali sve manje, sve tiše, sve češće kao foru, sve ređe kao zapovest.

Sve to Vensan Kompani uspeo je da uradi uprkos odlascima glavnih igrača, poput Meknila i Poupa (nekome je to prijalo, nekom baš i ne), ali i reputaciji koja ga je pratila, da je prebrzo uzeo prevruć krompir u ruke (Anderleht) i da bi mu bilo bolje da je, poput Mikela Artete, proveo nekoliko sezona u Sitiju da izbliza skida fore svog bivšeg šefa i drugara Pepa Gvardiole.

Gvardiola je faktor koji povezuje sve te priče; i ako postoji teorija da su Arteta i on izašli iz "krojfovskog" šinjela još u podmlatku Barselone, to ne sprečava Katalonca da i on bude "Krojf" u celoj priči. Da poput Bila Beličika u američkom fudbalu – ili, davnije, Pola Brauna, Dona Šule ili Bila Volša – u narednim godinama, pa i decenijama, govorimo o "pepovskom" naraštaju trenera.

Svu trojicu ih, sem odiseje u Sitiju i ugleda koji su stekli u tom gradu, veže i to što su bili ugledni i poštovani na terenu; Kompani je na to bio kapiten Belgije u doba "Zlatne generacije", a ne toliko veselo trenersko iskustvo iz Anderlehta ne može se natovariti samo njemu na pleća, što se pokazalo i nakon njegovog odlaska.

Neki trik očigledno ima, jer ne samo što je uspeo da ubedi navijače da mu veruju, nego je to učinio i sa "starom gardom" u Barnlijevim redovima, pa tako taj novi fudbal, taj bizarni Barnli-bol, igraju i Džej Rodrigez i Ešli Barns i Džek Kork.

Bilo je i udaraca i kikseva, kao što je previše srčani i tako skoro pa bezglavi pokušaj da se baš na "svom" Etihadu pokaže u najboljem svetlu, da velikom Mančester Sitiju upriliči "Mini Mančester Siti", što je završeno sa pola tuceta golova u mreži njegovog tima u četvrtfinalu FA kupa.

Neko bi rekao da ga je Pep sa tih 6:0 baš ispoštovao...

Već za koji mesec biće prilike za neke manje naivnosti, mada se Kompani zaklinje da neće odstupiti od svog kreda i svog stila.

Ali nije susret novog Barnlija sa Sitijem, Junajtedom, Liverpulom, Njukaslom, pa i Arsenalom i Brajtonom, ono što treba da nas zabrine.

Nego ovo...

Šta će se desiti sa našim umovima, kakav će izliv kinetoze da se desi, ukoliko Everton izbori opstanak, pa negde u prvom-drugom kolu Premijer lige na Turf Mur dođe Šon Dajš?

Kako objasniti mozgu da je sve obrnuto, da su signali koje mu šalju oči istinski, da je to jedan drugi Barnli, mada je isti Dajš, mada je isti Kompani?

Ili će ceo univerzum tada implodirati, pa naša mučnina neće biti nikome ni važna?

ČEMPIONŠIP – 40. KOLO

Petak

13.30: (2,60) Milvol (3,05) Luton (2,95)

14.00: (4,70) Roteram (3,50) VBA (1,80)

16.00: (2,80) Blekbern (3,15) Norič (2,65)

16.00: (2,70) Blekpul (3,05) Kardif (2,80)

16.00: (2,45) KPR (3,15) Preston (3,05)

16.00: (2,95) Reding (3,05) Birmingem (2,60)

16.00: (1,42) Šefild Junajted (4,40) Vigan (8,00)

16.00: (1,75) Stouk (3,50) Bristol Siti (5,00)

16.00: (2,35) Svonsi (3,35) Koventri (3,05)

16.00: (1,65) Votford (3,60) Hadersfild (6,00)

18.30: (2,00) Sanderlend (3,45) Hal (3,80)

21.00: (2,80) Midlzbro (3,25) Barnli (2,60)

***kvote su podložne promenama