PRELAZZI: Berberotika

Poslednji put kada sam bio u Bugarskoj, oni su se i dalje ložili na Lepu Brenu. Ozbiljno, bilo je finale Dejvis kupa u Beogradu, kada smo ono tukli Francuze, a u većini bugarskih dnevnih listova – ima ih gomila, i izgledaju vrlo neugledno – naslovi iz Beograda glasili su, bez karikiranja, “Lepa Brena gleda tenis”. I to na sportskim stranama.

Mimo toga, Sofija je bila siva, pomalo derutna, onako valjda kako jedna (evropska) periferija mora da izgleda, nije pomoglo ni što je bilo oblačno, ni što su žene makar pokušavale da blistaju, na stadionu se igrao “Večno derbi” između Levskog i CSKA i bilo je tužnije nego u Srbiji; čoveče, mislio sam tog oblačnog popodneva, kako je moguće da je odavde, baš iz ovih ulica i sa ovog trošnog, polupraznog stadiona, krenula najlepša, najelegantnija stvar koja se pojavila u Bugarskoj još od ćele Jordana Lečkova iz dugog, toplog leta 1994. godine.

Baba Vanga je tada terala Bugare da igraju u crvenim dresovima, a nedaleko od granice sa Jugoslavijom, jedan dečko je lepio poster Hrista Stoičkova preko postera Hrista Stoičkova. Drugi nisu postojali; drugi nisu smeli da postoje.

Legenda kaže da ga je upoznao mnogo ranije, dok je Hristo još cepao komunističke mreže u dresu CSKA – kad ode Todor Živkov, otići će i Kamata, samo što će njegova sudbina biti mnogo sunčanija – i da je od tada Dimitar Berbatov znao da će postati fudbaler, i da će igrati u crveno-belom dresu u glavnom gradu Bugarske.

Nije znao da će ga jednom zbog fudbala čak i kidnapovati mafijaši, ni da će ga navijači CSKA, kluba kojem je dao srce, praktično oterati u Leverkuzen, ali ne zaslužuje baš svaka priča da bude potkovana tim mračnim činjenicama.

A posebno ne priča o čoveku koji je živeo da bi se igrao, a ne igrao da bi živeo...

Mitke je poslednji veliki bugarski igrač, ali ujedno i jedan od poslednjih igrača, svakako evropskih, koji je – ovde će se teško prepoznati njegovi koreni i njegova domovina, ili je to bilo upravo zato? – lepotu stavljao iznad efikasnosti, umetnost izviše rezultata.

Berba je sa loptom mogao sve, ali nije hteo sve sem ako bi to izgledalo onako kako on misli da treba da izgleda; i kada je ovih dana na klupskom sajtu Mančester Junajteda osvanuo intervju u kojem je on govorio o danima provedenim na Old Trafordu, bilo je nemoguće ne setiti se svega toga.

Neko je dobro radio PR tamo u Ulici ser Mata Bezbija: ispovest Dimitra Berbatova usledila je baš u trenutku kada se Junajted optužuje da je, pod Murinjom, postao sve ono što odavno nije bio, i sve ono što Berbatov nikada nije bio. To je fakat, cenili ga ili mu prebacivali štošta, a i Ferguson mu je glavom i nosom umeo zameriti, zbog čega je njegova mančesterska odiseja, uprkos onolikim golovima, trajala prekratko, toliko kratko da nije nastupio u drugom Junajtedovom finalu Lige šampiona, ma nije bio čak ni na klupi.

Umesto njega, protiv Barselone je šansu dobio Majkl Oven, odavno u drugoj brzini, i možda se i dalje pokoji navijač Junajteda upita da li bi, možda, ipak bilo drugačije...

Dobro, kakav je igrač bio taj Bugarin, kako ga se sećamo? Toliko dobar da čak i moj prijatelj Ante, notorni navijač Totenhema, na moj bezazleni upit da na “tri-četiri-sad” odabere svoj omiljeni “Berba momenat”, ne ističe neku utakmicu na Vajt Hart Lejnu, čak ni to koliko su opasno izgledali Berbatov i Robi Kin, već jedan detalj sa, praktično, kraja engleske karijere.

Na Krejven Kotidžu decembra 2013. gostovala je Vila, već je bilo 2:0, i ostaće tako, ali ono što se dogodilo u 32. minutu, za svega nekoliko sekundi, saželo je čitav fudbalski kredo Mitketa Berbatova.

Neki igrač Fulama je sa leve strane poslao paralelu skroz ka desnoj aut-liniji, lopta je putovala jedno 60 metara, visoko i ne baš ni previše slabo, a on ju je čekao, možda nije trebalo da bude tu, ali za crteže na trenerskoj tabli on ionako nije previše mario.

Bio je, dakle, tu, 189 centimetara čistog umeća i još čistije flegmatičnosti, i zalepio ju je za stopalo, skoro bez gledanja. Onako, kao da je šetnja korzom u Blagoevgradu, a ne Premijer liga...

Berberotika. Berbaljubav. Berbarizam.

Sigurno je Ronaldinjo imao bolji prvi dodir od Berbatova, ali teško bismo mogli nabrojati još pet-šest igrača koji bi umeli isto.

Naravno, ubrzo posle toga je izgubio loptu.

I to je bio Berbatov.

Okej, bilo je i ono, zna to moj drugar bolje od mene, kada je zavalio volejčinu Midlzbrou, a bilo je i ono, znam ja to bolje od drugara, kada je dao het-trik Liverpulu, a jedan gol postigao preko glave, bilo je i onih lobova u Monaku, kad se već očigledno previše trudio da ne pokvari frizuru tokom meča.

Tu smo, dakle; kao i svi igrači koji su dobri, a nisu baš veliki, ili nisu baš najveći, i Berbatov je polarizovao javnost, uključujući i njegove Bugare kojima je bio jedino živo podsećanje da se od Stare planine do Crnog mora nekada igrao fudbal koji je nudio radost i koji je mogao da lansira fudbalere čak do Premijer lige.

Cenili su ga zbog toga, a bio je i veliki patriota, ima neka anegdota da je jednom u Nemačkoj zamalo poginuo kada je sam instalirao satelitsku antenu da bi mogao da gleda bugarske kanale (na kojima se, ponavljamo, i dalje vrti Lepa Brena!), ali su u isto vreme i oni zakerali, jer je izgledao kao da se nije trudio.

U stvari, izgledao je kao da se trudi da izgleda kao da se uopšte ne trudi.

Govorili su, dakle, da je lenjivac.

Srpski jezik, ni bugarski jednako, nisu baš toliko bogati kao neki drugi, pa nam tako nedostaje neki impozantni rečnik idioma ili sinonima, ali kad malo začeprkate, bude tu svašta.

Evo, na primer, kako bi se još moglo reći “lenjivac”, i sigurni smo da bi polovinu ovih reči Dimitar Berbatov lagano shvatio, a da Nemanja Vidić, o kojem je pričao u pomenutom intervjuu, ne mora da mu prevede: besposličar, zgubidan, gotovan, zevalo, zabušant, badavadžija, lezilebović, ladolež, badavnjak, džabalebaroš, trut, bezvoljnik.

Pogledajte još jednom svaku od ovih reči i recite, iskreno, da li ijedna pristaje Mitketu Berbatovu?

Ne, on nije bio lenština ni trut, on je samo svoju energiju trošio na mnogo lepše stvari od jurcanja ili od, Bože sakloni, vraćanja u odbranu; kao umetnik koji ne želi da se zamlaćuje krutim pravilima, ali je savršeno radostan kada izađe i svira violinu na ulici, bez obzira na to hoće li dobiti novce, tako je i Berbatov više voleo da dobije aplauz pučanstva i da pruži gledaocima nešto što nisu videli, nego samo da štiklira kolonu “postignuti golovi” i podigne prosek sopstvene ubitačnosti.

A on je, istina, vazda bio pod lupom makar zbog milionskog iznosa za njegov transfer na Old Traford.

Govorio je o tom stilu i sam, često, valjda je to nešto balkansko u njemu – ne iz onog stereotipno pogrdnog shvatanja poluostrva i njegovih ljudi, nego iz onog možda jednako stereotipnog, dočim ređeg, o tome da se ovde i dalje živi, jbg, jeste teško ali ume da se poraduje čovek i da se podruži i da zapeva i da zapleše i da se tako inati svemu – što ga je teralo da na fudbalskom terenu traži gracioznost i harmoniju.

Nije džabe, valjda, Ser Aleks upario takvog borca kao što je Vejn Runi, koji bi mogao da bude i krvoločni bokser da nije igrao fudbal, i pre njega pitbulovsku agresivnost kakvu je nudio Karlos Tevez, sa jednom životnom i sportskom opuštencijom koju je predstavljao Berbatov.

Usred Premijer lige, te teške industrije koja ne prašta opuštanje i traži poslednji atom snage, stajao je on, svetionik obučen u nehajno ispasani šorts, što namiguje i sleže ramenima kada profula stopostotnu šansu.

Nema veze, doći će ona opet, uvek dođu, kao autobusi ili tramvaji, kao metro u Sofiji, samo da cigaru zapalim...

Ima tih špiceva kojima u očima sijaju golovi, takvi bi gluteus dali za trenutak kada lopta prelazi liniju; a ima onih koji su špicevi samo po vokaciji i po statistici, u stvari su intelektualci, ma pesnici ove igre, samo što to može da ne bude prepoznato.

Pesnik obični završi pokriven novinama na klupi, pored njega dva unučeta vinjaka i mnogo stihova koje niko nikada neće čuti; i s te strane je Berba prošao odlično, pošto će do kraja života moći da se pokrije s dve titule Premijer lige i još sijaset klupskih i individualnih priznanja.

I da se nekad javi, da ispriča dva-tri vica sa treninga i utakmica, da nas podseti da je to moglo da se igra drugačije, elegantnije, kao kad se udvarš ženi (citat: Dimitar Berbatov); onda kada se Bugari nisu ložili samo na Lepu Brenu, onda kada je i taj Junajted nudio strast i eleganciju, umesto jednolične EKG-linije koju uzdrma samo nova konferencija Žozea Murinja.

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta