PRELAZZI: Barclaysmen

Ako tada budu postojali mediji i društvene mreže, ako svet ne ode dođavola (između ostalog, i zato što postoje društvene mreže), ako se i dalje bude gledao fudbal i slušala muzika, biće, a vi slobodno pronađite ovaj tekst neke 2040. godine i recite nam da nismo bili u pravu, biće, dakle, ovako:

Neki mali kreten koji sada ima 7-8, tek što je krenuo u školu, i čitavo njegovo društvo, sedeće u nekoj (virtuelnoj?) kafani i gledaće klipove sa muzikom Maneskin i Fontaines DC i Tejlor Svift i Dua Lipe preko kojih će biti kompilacije najboljih poteza nekih igrača, i izgovaraće, tvrdi vam stojimo, pa da se čujemo opet 2040, izgovaraće ovakve stvari:

”Ljudi, kakav je špic bio taj Nikolas Džekson!”

”Niko nije imao dribling kao Antoni!”

”Maks Kilman, e to su bili defanzivci, pravi muškarci, a ne ovo sad!”

“Fudbal je propao kada su nestali igrači kao što su Rajan Kristi i Luis Kuk!”

”Premijer liga je bila najbolja kad su njome vladali fudbaleri kao što su Džo Vilok i Kajl Voker-Piters!”

Ne verujete? To je samo zato što ste u prethodnih desetak dana propustili “trend” po imenu “Barclaysmen”, a od kojeg “gore” društvene mreže.

U najkraćem, reč je o nostalgiji za nekim prohujalim vremenima, kada se Premijer liga zvanično, po sponzoru, nazivala Barclay’s Premier League i kada su njome vladali - dobro, nisu vladali, samo bi povremeno bljesnuli - igrači kao što su Stid Malbrank, Džimi Bulard, Džozef-Dezire Džob, Mark Viduka ili Daren Bent.

Svi oni, pa još na desetine svih tih tugaja, gamsta pedersena, flojda haselbajnka i ostalih majklova čopri, dobili su “tretman” na X-u i Instagramu i pogdegde, i to tako što je na njihove “hajlajtse” nalepljena muzika koja je bila aktuelna negde pre dvadesetak godina, od Stereophonics i The Coral do Linkin Park i Outkast.

Iz ugla današnje mladeži, koja se fenomenalno zabavlja dok širi priču o “Barclaysmen”, to su bili dani, dani pre nego što je zagospodarila tiki-taka, pre nego što je igračima zabranjeno da zuvaju sa 35 metara, pre nego što su došli taktičari, statističari i ostali prevaranti da nam otmu našu prelepu igru.

Nije ljudskom mozgu, a ljudskom srcu još manje, potrebno mnogo da sklizne u nostalgiju. Sve ono što je bilo kada smo bili mladi, čak i ako ga se ne sećamo dobro - ili utoliko više što ga se ne sećamo dobro - kako godine prolaze postaje sve draže, sve lepše, sve upeglanije, da se ne vidi nijedna bora, nijedna muka.

Zato smo spremni da se zakunemo da su šećerna tabla, kesten desert i butano jaje mnogo ukusniji od svih ovih skupih slatkiša sa rafova, o onim loše skuvanim viršlama da i ne govorimo; zato govorimo kako ova današnja muzika ništa ne valja, a i filmovi su nekada bili mnogo bolji, a i serije, bilo ih je manje, ali to su bile serije, ne ovo što nam podmeću; zato upravo sada, dok čitate ove redove, nastaju mitovi o Ait-Nuriju i Krisu Vudu.

Nostalgija je čudna rabota, ali kada se zagrebe ispod patine, često ispod nje nema mnogo toga; nju baš briga, jer ona ne trpi previše činjenica.

Šta je to, dakle, što nam nedostaje pa smo proglasili, svi kolektivno, Premijer ligu 2007. za nekakav vrhunac fudbala, za “klasiku”, a ovo sada, ovo je “moderan fudbal” kojeg se valja gnušati, kojeg valja odbaciti?

Mi nam nedostajemo, nedostaje nam bezbrižnost s kojom smo gledali fudbal i to što smo bili klinci; zato se ne hvatamo za one najveće zvezde, jer lako je reći da su Barklijevu Premijer ligu obeležili Runi, Džerard, Frenk Lampard ili Didije Drogba, ali mnogo je više kul praviti se da su to bili Marlon Hervud ili Kevin Dojl.

A opet, u svakoj nostalgiji ima istine, pa tako postoji razlog, makar i podsvesni, što se današnji klinci više lože na Elana nego na Halanda, više na Jakubua nego na Olija Votkinsa i više na ćelavog Endija Džonsona nego na Gabrijela Žezusa ili Mohameda Salaha.

Jeste bilo pre dvadeset godina, i jesu tada ljudi bili nostalgični za devedesetima, kad si mogao da dovedeš tri stranca i da vratiš loptu golmanu ko što Bog zapoveda, ali postojala je i dalje doza neprofesionalizma, i dalje je mogao poneki debeli igrač da se provuče, a da se ne hrani zdravo (sada je ostao samo Džejmi Vardi i njegovi “red bulovi”), i dalje timovi nisu imali svako po psihologa pa je moglo da se desi da se saigrači potuku na sred terena, i dalje tribine nisu bile krcate (ni turistima, ni običnim navijačima), što je davalo poseban šmek stadionima kao što je bio Ivud park, ali i TV prenosima.

Bilo je i golmana koji nose trenerke, bilo je i brkova, bilo je i igrača bez tetovaža i nije bilo nijednog sa dva prezimena, sem dvojice Rajt-Filipsa…

Imali smo Bolton i Stouk i Vigan i Hal Siti i Čarlton, i Alana Pardjua i Fila Brauna, imali smo i nekoliko godina kada je Skot Parker izgledao kao jedan od retkih Engleza koji zna lopte, a to dosta govori i o kvalitetu engleskih fudbalera i o tome šta je bio “Barkli”.

Opet, bilo je ljudskije, prirodnije, makar ako to znači da ćete videti obnažene grudi debelih navijača Portsmuta ili Njukasla. Starog Njukasla, naravno…

Naravno, viđali smo i neke vrhunske golove, ali ima ih i danas; bilo je sigurno manje tačnih pasova a više glavometa, na kraju krajeva, možda je i muzika stvarno bila bolja kada se po terenu spoticao, a ponekad i plesao, Ugo Rodaljega, Amr Zaki ili Džejson Koumas.

Bez xG-ja i bez VAR-a, naravno.

A biće da nije. Biće da nas samo toliko boli “elitni”, “moderni” fudbal da smo spremni da stavimo ružičaste naočare pa da mislimo da ono nije bio “elitni fudbal” tog doba, iako je bio najelitniji mogući.

I ne brinite, isto to, tu proizvodnju, tu industriju nostalgije, spremaju nam generacije koje upravo odrastaju uz Matetu, Aleksa Ivobija, Bouena, Tarkovskog i Nonija Maduekea.

Samo da se ne iznenadite kada za jedno 15 godina neko pusti Sabrinu Karpenter pa kaže:

”Nema više fudbalera kao što su bili Ris Džejms, Šon Longstaf i Entoni Elanga…”

PREMIJER LIGA – 4. KOLO

Subota

13.30: (4,90) Sautempton (3,60) Mančester Junajted (1,75)

16.00: (2,40) Kristal Palas (3,50) Lester (5,30)

16.00: (2,40) Fulam (3,50) Vest Hem (3,10)

16.00: (1,43) Brajton (4,60) Ipsvič (7,25)

16.00: (1,22) Mančester Siti (7,75) Brentford (13,0)

16.00: (1,23) Liverpul (6,50) Notingem Forest (12,0)

18.30: (1,58) Aston Vila (4,00) Everton (5,90)

21.00: (3,50) Bornmut (3,60) Čelsi (2,05)

Nedelja

15.00: (2,95) Totenhem (3,60) Arsenal (2,45)

17.30: (3,50) Vulverhempton (3,60) Njukasl (2,15)

***kvote su podložne promenama