Zvezda iz Anadolije, turska roba i tim bez identiteta

Prva skica za portret Zvezdine igre u Bragi: Rade Krunić prima loptu kraj desne aut linije, pokušava da odigra pas Nemanji Radonjiću u noge koji je već krenuo da traži prostor. Publika u Bragi egzaltirano aplaudira, jer nije očekivala da Crvena zvezda davi samu sebe.

Druga skica za portret igre Crvene zvezde: golman Mateus, naviknut na zahteve portugalskih stručnjaka, u trenucima opšteg sivila direktno deganžira loptu ka usamljenom Brunu Duarteu. Napadač Crvene zvezde u nemoći pokušava glavom da prođe kroz jednog od štopera Brage. Totalno – amaterski.

Treća skica za portret Zvezdibe igre: mladi Vasilije Kostov prima loptu na 20 metara od gola svog tima, leđima okrenut i za vratom ima trojicu fudbalera Brage, predvođenih Rikardom Ortom. Nijedan igrač Vladana Milojevića se kretanjem, u tom trenutku, nije ponudio za pas kojim bi se rešio presing domaćeg tima. Još jedna sekvenca koja je nagoveštavala da srpski šampion neće izvući živu glavu iz Kamenoloma, iako je u tom trenutku imala samo minimalan zaostatak.

Kada je neko od veliki fudbalskih fanova, primera radi iz Švedske ili iz Grčke, na aplikacijama video rezultat između Brage i Crvene zvezde verovatno nije bio preterano iznenađen. Četvrti tim Portugala je možda već jače od deceniju ptica zloslutnica na svim UEFA žrebovima. Prilično neprijatan za mnogo jače od sebe, dovoljno ubojit da slabije od sebe reši rutinski. Kao Crvenu zvezdu. Za navijače srpskog šampiona mnogo gore od rezultata je utisak koji je ostavio tim Vladana Milojevića na obalama Atlantika.

Bila je to totalna nemoć.

Ima ona priča da se fudbal prilično promenio u odnosu na 2017. godinu, i da Vladan Milojević nije dovoljno pratio savremene trandove. Ali da je srpski šampion izgledao kao na početku prvog Milojevog mandata, makar i upisao ubedljiviji poraz, neko bi skinuo kapu Crvenoj zvezdi. Tada bi se raspavljivale i one optimističke teze da će se sve to jednog dana vratiti, jer je Zvezda u Bragi bila poštena prema lopti. Prošle noći – nije.

Nema gore stvari za jednog trenera, nego kada mu ekipa nema određeni identitet i bar otisak stručnog pečata. Te 2017. godine se znalo: igrači Crvene zvezde su na teren izlazili sa krampom i ašovom, imali po potrebi i nož u zubima, i kopali bodove. Protiv Brage, tehnički nadarenije ekipe, napravili su pet faulova. Crvena zvezda više ne zna da igra u niskom bloku, niti su kao nekada prolazi ka golu crveno-belih zatvoreni. I tu bi Crvenoj zvezdi moglo da se progleda kroz prste, da na drugoj strani sve puca i da se igra u skladu sa ofanzvnim potencijalnom renoviranog tima. Možda to deluje grubo, ali ofanzivni performans srpskog šampiona bio je čist vic. Kada se krene u tranziciju lopta se vraća – nazad.

Kada se dođe do 30 metara od gola rivala – u šesnestercu Brage bilo su najviše trojica  plavih, ostali su bili bar 20 metara iza. To su pojave iz najnižeg nivoa fudbala, koje ne bi trpela ni Liga Konferencije. Toliko je tu bilo aljkavosti da se prizivalo i vreme divljačkog fudbala Baraka Bahara...

Moguće je da na Vladana Milojevića uticalo i to što se u javnosti spekuliše i priča o njegovom odlasku, ali daleko od toga da je iskusni stručnjak jedini krivac. Samo što se njegova potencijalna defokusiranost prenela piramidalno na ceo tim, pa je tako Crvena zvezda energetski i motivaciono izgledala jako, jako loše. Bolele su oči od spoznaje da je Braga, nesumnjivo kvalitetnija ekipa, želela više pobedu, jača ulazila u duele i prebila crveno-bele. Osetio je to, na veliku nesreću, i Marko Arnautović.

Srpski šampion je izgledao kao te 2022. godine u Trabzonu pod vođstvom tada mladog trenera Miloša Milojevića. Nekako se posle 10 minuta videlo da u Portugaliji, neće to biti takmičarska utakmica. Kao ona na obali Crnog mora.