PRELAZZI: Balkanska Belgija i strah od novog Aleksandra

Toliko je lako povezati sve s politikom – i drugim nesportskim stvarima – posebno u ovom periodu naših i evropskih života, da gotovo da nije bilo stranog komentatora koji u prethodnih nekoliko dana, baveći se najvećom pričom baraža za Svetsko prvenstvo, nije u prvi plan stavio simboliku makedonskog fudbala.

"Otprilike, balkanska Belgija", objašnjavali su stranci jedni drugima taj nezapamćeni uzlet (zvanično Severne) Makedonije.

U uprošćenom prikazu meča u Palermu, fudbal je jedino što veže rastresito makedonsko društvo. Baš kao što Mertens i Azar ne govore istim jezikom, ali se sporazumevaju na terenu, tako i Bardhi, Musliu, Alioski, Trajkovski i Elmas imaju najmanji zajednički sadržalac u toj čudesnoj sferi što na koncu završava iza leđa Donarume za jedan veliki šok, za jedan veliki san.

Istina je, s jedne strane, da je utakmica odlučena na sasvim prikladan način: ako je makedonski nacionalni identitet, bogat, šaren i ukusan kao šopska salata, kontra svima koji su hteli da prisvoje narode što na tom prostoru žive, kako se drugačije i bolje vinuti u večnost nego golom iz nečega što se moglo nazvati iznenadnim kontranapadom?

Istina je i da jedna zemlja, videli smo to u onim scenama i na terenu stadiona “Renco Barbera” i u ludoj skopskoj (i bitolskoj, i prilepskoj, i ohridskoj, i tetovskoj...) noći dočeka heroja, može da se ujedini oko fudbala i zbog fudbala.

Zato je, uostalom, i najveći i najvažniji.

Istina je, ipak, i da politika, društvo i ostale peripetije imaju mnogo više nijansi od sporta – pa i ovog "reprezentativnog" – ma koliko mu mi davali na značaju; a najistinitije od svega je sledeće: ako nije fer tražiti od sportista da imaju stavove o svemu i svačemu, i ako nije fer da sportisti ispaštaju i trpe zbog tuđih odluka, onda nije fer ni tražiti od njih da nose tuđi barjak. Dovoljno je da igraju fudbal, i da ga igraju srcem, pa ako to bude dovoljno...

A bilo je: Ezdžan, Darko, Arijan, Aleksandar, Milan, Stole i ostali uradili su najveću i najtežu moguću stvar za svoju zemlju: promenili su narativ i asocijacije o njoj.

Za neke od nas Makedonija je dosad bila samo zemlja naše braće, rođaka i prijatelja, ili tek gostoljubivih neznanaca koji znaju da se vesele, a bogme i dobro da pojedu; za druge prevashodno stihovi o zemlji u kojoj večno sunce sja i poubavog devojčeta, ili inih muzičara i pesnika koji su je proslavili, bilo živih ili prerano otišlih; za treće onaj bizarni graditeljski Diznilend u centru prestonice; za četvrte Pančev, braća Đurovski, Kiril Dojčinovski, Goran Pandev; za pete sve to i nešto između i ništa od toga.

A od četvrtka, negde oko 23 časa, Severna Makedonija je planetarno prepoznata, i zauvek će to ostati, kao zemlja koja je izvukla uši nadobudnom evropskom prvaku, ostavila Italiju da dvanaest godina – 12 godina! – čeka samo na učešće na Svetskom prvenstvu, a da minimum dvadeset godina – 20! – čeka da odigra utakmicu u nokaut fazi Mundijala (da li se to negde Zinedin Zidan nasmejao, znajući da Materacijevo prokletstvo traje).

Balkanski David protiv svetskog Golijata? Ako to nije vredniji mit od petsto tona spomenika i drugih karakondžula na obali Vardara, uključujući čak i Aleksandra Velikog, nije ništa...

A ako treba, kad smo već kod Balkana, tražiti paralelu, onda bi to morala biti jedna pariska noć, uz nekoliko (ne)važnih razlika.

Te 1993. Francuska nije bila evropski prvak – ne toliko recentni, makar – ali beše jaka kao plodna provansalska zemlja, sve sa Blanom, Dešanom, Kantonom, Papenom, Žinolom, pa niko Bugarima nije davao ni promil šanse da urade nešto na Parku prinčeva.

Beše isto sudijska nadoknada vremena, beše jedan beg, Aleksandar Trajkovski tada se zvao Emil Kostadinov, i Emil Kostadinov zvao se Aleksandar Trajkovski, i narednog leta u Americi Bugarska je, tad i nikad više – malo li je? – ispisala najlepše stranice svog fudbala, dok je Francuska preživljavala dramu od koje će je oporaviti tek kruna nad krunama.

Takav scenario tek bi mogao da čeka Makedoniju, jer ako su u četvrtak morali da pobede za svoju zemlju, za ujedinjenje, za sve one koji pletu politiku i sport, za promenu asocijacija o Severnoj Makedoniji – na koncu, i za UEFA, koja je u Makedoniji dobila najbolji pečat da im je ona Liga nacija bila dobra ideja, jer je odatle sve krenulo – eto, uradili su to.

Sada je vreme da korak dalje naprave pomalo i za sebe.

Stefan Ristovski i selektor Blagoje Milevski na konferenciji (©Reuters)

Ne mora više kontranapad, može pred tim Portugalom i malo da se isprsi – biće lakše to sa Elmasom – pa ako je Palermo napravljen po bugarskom receptu, Porto može i po srpskom.

Možda su u očima stranaca balkanska Belgija, ali ni Makedonci – baš kao ni njihove prve severne komšije – više ne deluju kao da boluju od balkanskih boljki samosabotiranja i samoranjavanja.

Nas je od toga što nas je godinama držalo u šahu izlečio pobednički duh Dragana Stojkovića Piksija, rođenog na pola puta između Beograda i Skoplja, njih zajedništvo univerzalnih vojnika iskovano u zemlji koja se ubrzano menja nabolje, u kojoj se etničke razlike, i ne govorimo samo o fudbalu, napokon tretiraju kao bogatstvo, na šta ne propuštaju da podsete oni strani komentatori s početka.

Veći strah u očima, veću strepnju u kolenima, onu do drhtanja, imaće večerašnji domaćini, koliko god sebe sokolili da su favoriti.

Igraće Ronaldu, Žoti i Brunu pred očima jedan drugi Aleksandar kad na teren izađe Trajkovski – ne mislimo na A. Makedonskog – a kad Blagoje Milevski krene da viče na nekom slovenskom jeziku, pomisliće da doživljavaju dežavi.

Pa još ako Elmas, ono dete iz mahale s leve obale Vardara, počne da plete kao Dušan Tadić, možda i nije toliko nezamisliv scenario u kojem stranci moraju jedni drugima da objašnjavaju kako to da se neka tamo Severna Makedonija, koja pod tim imenom nije postojala u prošlim kvalifikacijama, plasirala na Mundijal preko dva poslednja evropska prvaka.

“Balkanska Belg... Ma, zaboravite, ionako je loše to poređenje, nego jeste li čuli za šopsku salatu?”.

BARAŽ

20.45: (2,55) Poljska (3,00) Švedska (3,30)

20.45: (1,23) Portugalija (7,00) Makedonija (15,0)

Kasnije

Škotska/Ukrajina – Vels