PRELAZZI: Balkanizacija

Balkanizacija, to je u groznim stereotipima – ima li drugačijih? – i zadimljena kafana, i pogled preko komšijskog plota, i foršpil u brzoj dvojci tokom dertovskog refrena, i neki ljudi što se glasno prepiru, verovatno ni oko čega bitnog ili, biće, oko nacionalizma...

Balkanizacija, to mu dođe, misli neki hipotetički stranac, hvatanje za gušu i pravljenje da se ne razumemo iako svi pričamo istim jezikom, i narcizam sitnih razlika, i pozivanje na istoriju, a svaka je svetlija od one toliko bliske i toliko tuđe.

A je li samo to? A što bi balkanizacija, pitamo se s nekad potiho, da nas ne čuju, morala da bude nešto pejorativno?

Prečesto mislimo da svet i istorija počinju od nas. Tako i na taj termin gledamo kroz vizuru devedesetih; ipak, "balkanizacija" je u politikologiju ušla vek ranije, posle oslobodilačkih ratova, kada se u ovom ćošku Evrope odjednom stvorilo nekoliko manjih, međusobno suprotstavljenih država. Koristila se i za opisivanje situacije nakon raspada kolonijalnih sila u Africi posle Drugog svetskog rata, pa i još ponegde.

Poslednjih decenija smo osetljiviji, valjda; pa tako kada je ona šarena rulja pre dve sedmice jurnula na Kapitol, i kada su neki ugledni profesori zavapili da je, eto, i najmoćniju svetsku silu izgleda zahvatila "balkanizacija", pomalo smo se ljutnuli.

Šaraj malo, ne moramo mi baš u svakoj čorbi da budemo linjak...

A šta ako je vreme za izmenu te odrednice u rečnicima i enciklopedijama? A šta ako to može da napravi fudbal, od svih stvari?

Već je bilo počelo, nije to nikakva tajna, o tome je svedočila svaka druga naslovnica “Gazete” i “Korijerea”, čak bi se i “Tutosportu” omakla ponekad. No izgleda da nije bio dovoljan jedan čovek, ma koliko dugotrajan i snažan i samozaljubljen bio, pa da promeni značenje tog izraza, iz posprdnog u nešto moćno.

Evo, došao je još jedan, da mu pomogne.

(©AFP)

Zlatan Ibrahimović i Mario Mandžukić, skupa tri četvrt veka stari (da se od njih napravi jedan čovek, bio bi rođen 1947; mada bi i tada mogao da još maherski igra fudbal), prete da do'akaju uvreženom i pogrešnom shvatanju te prokužene reči.

Da nateraju Kalčo da ustane mirno kad čuje "Balkan", a kad Italija tera neku modu – mada se, avaj, to odavno nije desilo u fudbalu – i posebno ako se ta moda tera u Milanu, onda butici širom sveta pitaju za mere i broj cipela.

Zlatan i Mandžo imaju dovoljno snage, stila, a iskustva da ne govorimo, da kidnapuju onu reč i naprave od nje ono što oni žele; zar nije, uostalom, Ibra već izvajao Milan po svom liku, zar nije i gazda i šerif i razredni starešina i higijeničar tog sastava, pa čak i kad njega nema na terenu, oni više igraju za Ibru nego za Piolija?

Kakva bi to priča bila, da skudeto uzmu jedan Zlatan i jedan Mario, veterani sa “ić” u prezimenu; da oni, u doba kada njihovi vršnjaci već odavno zidaju zgrade ili mere blinkere za pecanje, prekinu dominaciju Juventusa i nasmeju se svim ulaganjima Intera (ulaganjima s pokrivenim računima ili ne)!

Priča utoliko jača jer istorija, ako se istorija u tekstu o Balkanu i balkanskim pravilima može izbeći, uči da velikanu sa San Sira nije bila mrska balkanizacija.

Nije bilo toga – ne računamo Sinišu Mihajlovića, on je nešto drugo; da ne pominjemo ni Radeta Krunića, grehote – još od devedesetih, kada je Silvio Berluskoni, u praskozorje rata, shvatio da jedan Hrvat i jedan Crnogorac mogu i moraju zajedno, bez obzira na sve maksimire u njihovim i našim životima.

Zvone Boban bio je, sve do dolaska Leonarda, pomalo plejmejker, pomalo Kapelov momak za sve – u onom finalu Lige šampiona protiv Barselone, zapamćenom po nečem drugom, imalo ga je svuda – i dugo vremena standardniji od onog doskorašnjeg brata koji je više znao lopte, ali kome se ponekad, da li primicač ili je samo bilo maglovito ili bi se samo namrštio don Fabiju, moglo da ne igra; posle, kada je stigao Rui Košta, Hrvat je otišao u penziju, da uči škole i da priča o fudbalu kako malo koji bivši fudbaler zna da priča o fudbalu.

I veliki Dejo je tad već uveliko razmišljao o životu nakon fudbala; Milan je i bez Balkanaca imao svoju labudovu pesmu, a onda dugo, sve dok nije došao ovaj novi Balkanac, bez obzira na mesto rođenja, nije imao nikakvu pesmu.

Biće da je do nostalgije, ili do lokalpatriotizma, ili samo jer posle Savićevića nije bilo takvog, ali nam se i dalje čini da je taj balkanizovani Milan bio bolji od svakog drugog Milana, uključujući i onaj objektivno i racionalno s njime merljiv, Anćelotijev.

I evo sada, dvadeset i kusur godina kasnije, kao da je nas neko pitao, kao kad te balkanska nana, nona ili bika nutka da uzmeš repete; evo sada nove balkanizacije Milana, s jednim švedskim Bosancem i jednim panonskim Hrvatom.

Nije samo do prezimena ni do porekla. Mentalitetski su Ibrahimović i Mandžukić slični, što i nije čudo: Zlatanovi su po očevoj strani iz Bijeljine; a tu preko Save, pa još malo ka zapadu, tu je Slavonski Brod, nije to velika razlika u poimanju života, kuda god da su meandrirale granice i koliko god da su debele ili porozne bile.

(Jurka je Gavrić, Zlatanova mati, iz Škabrnje, ali Dalmacija se Posavini nekad čini daleko kao Malme, druga je to priča...)

(©AFP)

Bilo je kod Zlatana vazda autohtonog inata, drčnosti i arogancije koje bi se graničile sa jalijašenjem, samo kad bi strani novinari znali šta znači ta reč; a cela Mandžova karijera, otkako mu je Ćiro Blažević po dolasku iz Marsonije rekao da je "Đilkoš" ('ajd prevedi i to tim stranim novinarima!), tamo kada je bio najvažniji stihoklepac među čuvenom generacijom "Pjesnika" iz Kranjčevićeve, bila je rušenje prepreka.

Može se ta njihova sličnost videti u stavu, u načinu na koji proslavljaju golove, ma i u kretnjama po terenu; ali i u onim epizodama iz života, poput činjenice da ni jedan ni drugi nisu mogli da nađu zajednički jezik – najblaže rečeno – sa Pepom Gvardiolom.

Ibrahimović je, i mimo nesporazuma sa voznim parkom, delovao kao da ne može da bude tu gde se drugi pitaju za sve, a da se posle drugog pitaju i treći i četvrti i peti, dok njega posmatraju kao strano telo; Mandžo se nije uklapao u Katalončevo poimanje taktike u Bavarskoj, bio je previše ružan, previše snažan, previše sirov za Gvardioline prefinjene zamisli.

Negde poizdalje, jer su Nemci tako učtivi, a her Hajnkes i više nego što je potrebno, njegov bivši trener mogao je samo da ćutke žali što ne vide svi šta Mandžo može...

I možemo samo da zamislimo da će na bosanskohrvatskosrpskom, ili hrvatskobosanskosrpskom, ili već nekom “naškom” jeziku, njih dvojica u svlačionici umeti da, s onim balkanskim pomalo štetnim kezom na licu isperu usta Gvardiolom, posebno ako mozak Sitijeve operacije ni ove godine ne stigne do klempavog pehara.

Dok pletu mrežu za Skudeto, koji će biti, eto, pomalo i naš, kao što je naša bila i ona pobeda u Atini, bez obzira na stereotipe, bez obzira na to što su naši životi već tada bili nepovratno balkanizovani.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista Mozzart Sporta