Potresna ispovest Bojana Krkića: Kako sam upoznao tamnu stranu fudbala

“Imam problem”, kaže Bojan Krkić dok se približava fotelji. “Volim fudbal i on je moj život”. A spolja, kroz vrata od terase dopiru zraci sunca i u pozadini se vidi panorama grada Vitorije u španskoj pokrajini Baskija.

Španija, njegova otadžbina, jedna je od pet zemalja u kojoj je igrao fudbal. Počeo je u Barseloni, tamo je postao najmlađi debitant u Primeri, a onda je imao epizode u Romi, Milanu i Ajaksu. Zatim je 2014. godine zadužio opremu Stouka, pa je ponovo išao na pozajmicu,prvo u Majnc, a sada je u Alavesu. Ima četiri titule prvaka država, dve Lige šampiona, bio je svetski klupski prvak i igrao sa nekima od najboljih fudbalera današnjice. Postizao je Krkić golove u Primeri, Seriji A, Erediviziji, Premijer i Bundesligi i ponosan je na sve to. I baš zbog svega toga, problem sa kojim se suočava deluje čudno. Ali, to je samo na prvi pogled.

U opširnom razgovoru za Gardijan, Krkić je pričao o ideji da prestane da se bavi fudbalom, dilemama sa kojima se suočavao, pritisku zbog velikih očekivanja, kao i napadima anksioznosti zbog kojih nije uradio sve ono što su mu stručnjaci predviđali.

Kaže Krkić da je zbog svega pomenutog boravak u Engleskoj imao veliki uticaj na njega. Tamo je pronašao određenu vrstu fudbalske čistote.
“Postoji izreka koja otprilike kaže ovako: Fudbale, kako si nekad bio divan… Nije bilo društvenih mreža, tada je fudbal bio divan. I to je osećaj koji sam imao u Engleskoj. Suština fudbala, prosto si mogao da je namirišeš”, priča Krkić.

Kaže da se plaši da se u drugim zemljama to izgubilo, a pritom da igrač ne može da kontroliše “razne sile i mišljenja” u društvu u kojem “dominira ljubomora, a svi lako mogu da dođu do tebe”.
“Ne smeš da dozvoliš da takve stvari utiču na tebe, ali to nije uvek lako. Neki od nas su osetljivi i potreban nam je dobar štit. Igrači su mladi i rano su izloženi jakim uticajima. Čak i mlađi od 15 godina imaju Tviter naloge i siguran sam da ih tamo vređaju. To je ružno, uništava i društvo i fudbal”, objašnjava Krkić.

Otuda i ne čudi što planira, da se kada završi igračku karijeru, posveti treniranju dece. A iako mu je tek 27 godina, poseduje dosta iskustva. Recimo, u mlađim kategorijama Barselone postigao je 900 golova i to je nešto što ga prati tokom cele karijere. Kada je postao najmlađi debitant, oborio je rekord igrača čiji naslednik je trebalo da postane jednog dana. Njegovo ime je Lionel Mesi.
“Sve se desilo veoma brzo. Sa fudbalske strane, sve je prošlo dobro, ali lično se nisam osećao tako. Morao sam da živim sa tim da ljudi pričaju kako nisam ostvario očekivanu karijeru. Kada sam se pojavio, zvali su me novi Mesi. Ali, kakvu karijeru ste očekivali? A ima mnogo stvari koje ljudi ne znaju. Zbog problema sa anksioznošću nisam išao na EP 2008. godine, a zvanično smo saopštili da sam otputovao na odmor. Takođe, kada je trebalo da debitujem za Španiju, rekli su da imam gastroenteritis, a u stvari je bio napad anksioznosti. Ali, o tome niko neće da priča, fudbal nije zainteresovan za ove stvari”, naveo je Krkić.

A sve je počelo, kako kaže, kada je imao 17 godina.
“Tad mi se ceo život promenio. Otišao sam na Mundijal za kadete i niko nije znao za mene. A kada sam se vratio, nisam mogao da izađem na ulicu. Par dana kasnije debitovao sam protiv Osasune, četiri dana nakon toga zaigrao sam u Ligi šampiona. Onda je usledio gol protiv Viljareala, pa poziv iz seniorske reprezentacije. I sve je bilo dobro, ali glava ti se napuni raznim stvarima, a onda je u jednom trenutku telo kaže - stani!”

Anksioznost je poremećaj koji se ispoljava na različite načine.
“Pričao sam sa ljudima koji su osećali kao da im srce kuca 1.000 puta u minuti. Kod mene je bila vrtoglavica, osećaj da sam bolestan i to konstantno, 24 sata dnevno. Postojao je jak pritisak. Osećao sam se dobro kad sam ušao u svlačionuc pred meč sa Francuskom, ali onda su krenuli panika i vrtoglavica, kada su me odneli na klupu za rezerve. To je bio prvi put, a dešavalo se još. Ima lek, psihološki tretman da se prevaziđu te barijere. Počelo je u februaru (2008, prim. aut) i trajalo je do leta. Kada je došlo EP, odlučio sam da ne idem, već da se izolujem”.

Krkić je kazao i da su za taj njegov problem znali su u nacionalnom timu i u savezu.
“Znao je selektor Aragones, sportski direktor Jero. On mi je svaki dan slao poruke da vidi kako sam. Dan pre saopštavanja spiska javili su mi - Bojane, zvaćemo te! Bio sam u kolima, išao na trening i odgovori im - Boli me što ovo moram da kažem, ali - ne mogu! Potom smo stigli na Nou Kamp i tamo je bio Karlos Pujol koji mi je poručio: Bojane, biću uz tebe do kraja. Priznao sam mu da pijem lekove, da sam na ivici. I sledeći dan su osvanuli naslovi - Španija zvala Bojana, a Bojan je rekao ne”.

To ga je, kako kaže, baš pogodilo, jer je ispalo da mu nije stalo do reprezentacije.
“Sećam se posle toga kad sam bio u Mursiji da su me ljudi vređali. Nisu znali, mislili su da neću da igram. Bilo je teško, ali tada me više nije ni zanimalo šta misle. Najviše me je iznerviralo što pretpostavljam da je taj naslov došao od nekog iz saveza. Kako možeš da me staviš na spisak, a razgovaraš sa mnom dan ranije i znaš kako se osećam. I onda se pojavi takav naslov. Osećao sam se veoma usamljeno. I danas ima ljudi koji me pitaju - a što se nisi odazvao pozivu”.

Jedno od logičnih pitanja koje se postavlja u toj situaciji je - zašto nisi javno objasnio u čemu je problem?
“Bio sam uplašen, nisam se osećao dobro. A nisam ni znao šta radim. Sećam se da sam u intervjuu za klupsku televiziju Barselone rekao da mi treba odmor. Znao sam da to nije tačno i da nije u redu, ali već tada je bomba eksplodirala. Samo smo pokušavali da ugasimo požar. Morao sam da pobegnem, na bilo koji način. Sada, deset godina kasnije, kada pogledam, ne čude me reakcije. Ljudi imaju problem da priznaju da stvari ne idu kako treba, a u fudbalu je važno da sve spolja bude gladac”.

Krkić kaže da će uvek nositi ožiljke iz tog perioda. Ne otvaraju se, ali, ponekad zabole, kao podsetnik. Predviđali su mu da će biti predvodnik cele generacije u svetskom fudbalu, ali je posle četiri godine napustio Nou Kamp. Od tada je igrao za šest klubova.
“Bilo bi lako da sam ostao u Barseloni i da ne igram. Međutim, morao sam da idem. Možda je trebalo da budem strpljiviji u nekim stvarima, ali uvek sam bio iskren kod donošenja odluka. Imao sam svoj put, ali ga je odredilo to što je Barselona bila na početku. Ljudi često kažu, da vidimo da li Krkić može da se vrati na najviši nivo. Ali, šta je najviši nivo? Svake sezone sam ga dostigao, nekad je trajalo duže, nekad kraće, ali, uvek sam se takmičio”.

Svašta su ga savetovali ljudi tokom prethodnih godina.
“Jedna od stvari koje su mi govorili je - da si više bio kur..n sin, uradio bi više. Jer što si bliže vrhu, moraš više da budeš takav. Ali, ne mogu ja to. A kada sam probao ta više budem takav, obično bih se skroz pogubio”.

A kada su zajedno u Alavesu na treningu Krkić i još jedan biser La Masije, Munir el Hadadi, kapiten kluba kaže - Pazite, tu su četiri Lige šampiona.
“Sećam se razgovora sa Tijerijem Anrijem 2009. posle osvajanja LŠ. Rekao mi je - Došao sam ovde da osvojim svoju prvu Ligu šampiona. Pomislio sam - Vau, ovaj čovek je legenda, ima 30 godina i prvi put osvaja takav trofej, a ja imam samo 18. Ima igrača koji nikad nisu osvojili LŠ, tako da ipak sebe smatram privilegovanim”.

Foto: Action images