Pogled ispod obrve

Došao, video i osvojio. Ono što nikad niko nije. Po jednu titulu u svih pet najjačih evropskih liga. Niko drugi nema trofeje ni u četiri od pet najjačih liga. Najdalje su dogurali Gvardiola i Murinjo. Tri od pet.

Karlo Anćeloti je danas postavio istorijsku barijeru koju će teško ko uspeti da probije u narednim godinama, možda i decenijama. Ako se sada podvuče crta, on je najuspešniji trener današnjice. Broj jedan. Najtrofejniji je u Ligi šampiona i jedini ima titule u „ligama petice“.

To je sasvim dovoljan legitimitet da od večeras počne polemika da li Karlo Anćeloti najveći trener današnjice ili možda najbolji svih vremena?

Odmah će se javiti i kontrargumenti. Vodio je samo jake timove. Čovek je uspeo da izgubi finale Lige šampiona posle 3:0 na poluvremenu?! Sa Juventusom iza koga je stajala čuvena kriminogena trijada je izgubio titulu u poslednjem kolu u Peruđi. Sa onim strašnim Milanom je za nepunih osam sezona osvojio samo jedan skudeto. Za dve sezone u Čelsiju nije dogurao dalje od četvrtfinala Lige šampiona. U Francuskoj je trenirajući superbogati PSŽ izgubio titulu od Monpeljea. U prvom mandatu u Realu mu je titulu ispred nosa prvo uzeo Atletiko Madrid, a onda i Barselona sa 15 bodova razlike. U Bajernu je titula normalna stvar, u Napoliju i Evrtonu nije ništa značajno uradio.

Hala Madrid - 35. put! Real proslavio uz kanonadu ali sačuvao dovoljno municije za Siti (VIDEO)

A ima li kontrargumenata za kontrargumente?

Ako je samo vodio jake timove, koji je razlog za to? Zašto su njega zvali, a ne druge? Ako je i pored kriminalne zavetrine u Juventusu izgubio titulu, da li je to možda bila zasluženo i da li je taj i takav Juventus pored onog Lacija uopšte i zaslužio da se u poslednjem kolu bori za titulu? Jedan skudeto sa Milanom u onoj konkurenciji jeste mršav učinak, ali je i konkurencija bila strašna. Tada su tri italijanska kluba igrala polufinale Lige šampiona i bila je to najjača liga sveta. A baš je u Evropi sa Milanom predstavljao strah i trepet. Sa Čelsijem je protutnjao kroz Premijer ligu kada su mu govorili da neće uspeti da se snađe premijerligaškom takmičenju i da njegova defanziva ne prolazi na Ostrvu. Pobeđivali su i po 7:0 ili 8:0, dali 103 gola na kraju i nikada Plavci posle toga nisu igrali tako lep fudbal. Izgubio je titulu u Francuskoj od Monepelja, ali taj je PSŽ (Sirigu, Lugano, Aleks, Seara, Biševac, Sako, Žale, Nene, Matuidi, Pastore, Sisoko, Oro, Gameiro...) bio makar tri puta slabiji od ovog koji je prošle sezone izgubio titulu od Lila. Iz Bajerna nije otišao zbog rezultata, sa Napolijem je zaslužio da u grupi izbaci Liverpul koji je kasnije postao prvak Evrope, a Everton je sa njim bio blizu plasmana u Evropu, dok se posle njegovog odlaska bori za opstanak. Ima i taj ugao gledanja... Kako volite.

Za 27 godina karijere je normalno da je sakupio mnogo pluseva i minusa - zašto bi ga cenili i voleli i zašto bi smatrali da je precenjen. Ali ono što ga ipak odvaja od svih ostalih uspešnih trenera je da se samo njemu sve ovo desilo. Samo on je vodio sve te klubove. Samo njega zovu sa svih najbitnijih fudbalskih adresa u Evropi. I samo o njemu se od večeras može polemisati da li je najveći. Ostalima još fali da bi došli u tu priču. Za prethodnih 10 godina je potrošio manje para na dovođenje igrača od Gvardiole, Murinja, Alegrija, Simeonea i Kontea. Više od njega su u deceniji pre trošili i Ferguson, Venger, Benitez...

Anćeloti nije opsesivni revolucionar poput Pepa Gvardiole, nije harizamtična zvezda poput Jirgena Klopa ili bič božji poput Antonija Kontea. Nije ni pročitana knjiga kao Žoze Murinjo. Nije ni propao kao Rafa Benitez. Nije ni zastranio u dekadenciji kao Čolo Simeone ili Maks Alegri. Iako ima najbogatiju trenersku biografiju na svetu, iako je osvojio sve u klupskom fudbalu i kao igrač i kao trener, Anćeloti nikada nije bio zvezda. Niti bi mu to prijalo. On to vrlo jasno pokazuje i rečima i delima. Vrlo rado prepušta igračima da budu pod reflektorskim snopovima i da uživaju u slavi. Ali istovremeno ne gubi autoritet. Našao je savršenu sredinu između trenera i prijatelja.

Anćeloti je pre svega jednostavan čovek i ta njegova ljudska strana je najveći kvalitet koji svi pobrojani nemaju. Čak ni „dobrica“ Klop koji ume da bude jako loš gubitnik u stilu Rodžera Federera. Anćeloti ne pravi afere, ne drami, ne kuka predsednicima za pojačanja, ne zanimaju ga revolucije u fudbalu... Dovoljno je da podigne onu svoju levu obrvu i da igrači svhvate da mora bolje.

„Postoje dva tipa besa. Onaj koji dolazi iz uma, kada moji igrači nemaju pravo ponašanje. U tim situacijama je dobro da govorite glasno i čvrsto. Drugi tip besa je onaj što dolazi iz srca. Osećanja. Kod njega ne mogu ništa da uradim. Niti želim da ga kontrolišem“, opisuje Karlo Anćeloti.

Poput tihe reke, tek tako Anćeloti već decenijama teče kroz fudbal. I traje. Kao niko drugi. Ništa mu se u životu i karijeri neće promeniti posle ove današnje titule. Neće ni ako osvoji još jednu Ligu šampiona. Neće ni ako ne osvoji ništa više.

Anćeloti ne pripada trenerskim pravcima, školama, ideologijama, iako kao i svaki Italijan polazi iz defanzive. On nije doneo revoluciju u fudbal kao Saki ili Gvardiola, nije čovek-klub kao Ferguson ili Venger, nije tiranin poput Murinja ili Kontea, nije ni moderan poput Klopa ili Tuhela. Ali od svakoga ima po nešto što u celini daje najuspešnijeg trenera današnjice i jednog od najboljih svih vremena.

Odrastao je u skromnoj radničkoj porodici, naučio se redu i pravilima u školi za sveštenike, a u svet fudbala je ušao kao 18-godišnjak u tadašnjem trećeligašu Parmi. Trener mu je bio Ćezare Maldini. Igrao je napadača i uveo Parmu u Seriju B kada ga je kupila Roma, mada je on hteo u Inter.

„Istina, kao dete sam bio navijač Intera jer mi je rođak iz Milana doneo njihov dres. Jednom su gostovali u obližnoj Mantui, nisam imao pare za kartu, bio sam dete, ali sam otišao ispred stadiona nadajući se da ću ući. Preplakao sam celo prvo poluvreme na kapiji, a onda me je redar pustio da uđem na drugo. Danas nema šanse da kažem Forca Inter“, govorio je kasnije Karleto.

Otišao je u Romu gde ga je Baron Lidholm transformisao u vezistu i bio deo najbolje generacije u istoriji kluba. Tamo su ga povrede kolena uništavale i sprečile da ostavi još dublji trag. Kada je Romin predsednik Dino Viola procenio da je Anćeloti isceđen i da od njega tako izraubovanog povredama ne može više ništa da se očekuje, javio se Arigo Saki da ga dovede u Milan. Berluskoni je jedva pristao. Saki je insistirao da mu treba fudbaler takve inteligencije koja će biti spona između njega i ostalih igrača i neka vrste produžene trenerske ruke. Saki je tada znao da Karlo Anćeloti kapira i čita fudbal bolje od drugih. A Anćeloti je znao da radi sa fudbalskim revolucionarom tog doba i već tada osećao da ga iza ugla čeka trenerska karijera.

Od prvog učitelja Ćezarea Maldinija je naučio šta znači taj ljudski fakto, pravilan odnos prema igraču; od velikog maestra Ariga Sakija je naučio da je lopta bitnija od protivnika; od Kapela je uzeo neke defanzivne mehanizme... Ali je uvek dodavao nešto svoje, adaptirao se, menjao se i napredovao. Trenerski kameleon.

Čovek koji je radio pod apsolutistima kao što su Silvio Berluskoni, Naser Al Kelaifi, Roman Abramovič, Florentino Perez ili Aurelio de Laurentis može da uspe samo ako je fleksibilan. Oni su dominantni "ludaci" sa kojima mnogi treneri nisu uspeli da izađu na kraj i sagoreli su kao šibice.

„Berluskoni je kritikovao kada igramo dobro. A kada su stvari išle loše, podržavao nas je i nije dolivao ulje na vatru. Jeste, voleo je da utiče, ali više kroz priču da mi objasni koliko se on razume u fudbal. I stvarno se razume. Ali daleko od toga da je određivao ko će da igra“.

Anćeloti je imao tu karakternu žicu da sa svim gazdama bude blizu, ali uvek bliži igračima i svlačionici. Osim u Bajernu gde je apsolutizam praktično ideologija kluba.

„Stao je u svlačionici pred čitavu ekipu, pogledao komadić papira koji mu je dala uprava i rekao: “Imam naređenje od ovih gore da vam pročitam spisak od pet pravila”. Izraz na njegovom licu i ton kojim je pričao govorili su: ovo nije deo mog posla, ne treniram podmladak, ali ako šefovi žele da to napravim, tako ću i napraviti“, otkrio je tadašnji kapiten Filip Lam.

U Bajernu su ga izbušili Tomas Miler, Arjen Roben i par igrača kojima se nije svideo njegov ležerniji i opušteniji odnos prema treninzima, utakmicama, fudbalu.

Izuzev te epizode u Bajernu i Juventusa sa kojim nikad nije kliknuo, jer nije mogao da se uklopi u tu ideju, iz svake druge sredine su ga ispratili kao prijatelja. Nigde nije spalio mostove, sva su mu vrata i dalje otvorena.

U Milanu je bio deo porodice sa nekadašnjim saigračima Maldinijem i Kostakurtom. Praktično je izmislio Pirla, Gatuza, Kaku, oživeo otpisanog Didu, doveo do vrhunca Nestu, Inzagija, Ševčenka, od Sedorfa napravio najboljeg potcenjenog igrača Evrope. Makar to tako deluje iz ove perpesktive, iako će Anćeloti reći da su igrači najviše zaslužni za ono što postignu, izbegavajući da sebi pripisuje neke kreatorske sposobnosti.

„Najvažniji deo fudbal je fudbaler. Vidim da danas agenti imaju mnogo uticaja i njima se pripisuju zasluge. Mislim da imaju previše uticaja, a po meni ni mi treneri nismo bitni koliko se smatra. Igrač je najvažniji“.

Prisetite se poruka Ronalda, Krosa, Ramosa, Marsela, Modrića, Rodrigeza sa kojima su ga ispratili iz Madrida. Nisu ih pisali njihovi PR timovi, bile su to reči iz srca. Proveo je sa njima tek dve godine i postavio temelje dinastije na kojoj će njegov asistent Zidan tri puta pokoriti Evropu.

Svejedno da li je u Milanu, Realu ili Evertonu, odnos prema igračima je uvek isti.

„Žao mi je što odlazi, ali razumem kad Real Madrid zove. On je najbolji taktičar sa kojim sam radio. Neverovatno čita igru i maksimalno adaptira kvalitet svojih igrača iz nedelje u nedelju za ono što mu je potrebno. U stanju je da usred utakmice promeni sistem i način igre dok pucnete prstom. I iznad svega, on savršeno ume da objasni igračima ono što želi. Vrlo lako prenosi poruke u svlačionici. On je dobar čovek i zna da opusti atmosferu i da ubaci humor. Kada su nam bile zabranjene žurke zbog korone, rekao nam je da ga zovemo da ide sa nama, da će on tamo paziti na nas“, rekao je bivši Evertonov bek Luka Dinj.

Izuzimajući Bajernove pobunjenike Milera, Robena, Humelsa, Boatenga, uglavnom većina igrača sa kojima je Anćeloti radio ima mišljenje o njemu kao gore pomenuti Dinj. Nikada nije pravio afere ili unapred precrtavao igrače dok ne vidi šta može da izvuče iz njih. Svako kod njega dobije fer šansu. Zaboravljeni Dani Sebaljos je najsvežiji primer.

Zbog tog ljudskog odnosa, Anćeloti je uspeo da trijumfuje gde god je radio. Ljudi su ljudi svugde. Dobri i loši. U različitim podnebljima, ligama, stilovima. Zato je postao svetska marka za razliku od većine italijanskih stručnjaka koji nisu imali uspeha van svoje zemlje i koji se i danas boje da napuste domaće tlo, poput Alegrija.

Našao se u međuprostoru dve trenerske generacije i nije poražen ni od jedne. Rivali su mu bili svi, od Vujadina Boškova do Vladana Milojevića, pa zamislite koliko je to vremena, koliko čovek traje. Delio je lekcije staroj gardi - Trapatoniju (2:0 u pobedama), Hicfeldu (3:0), Lipiju (6:4), Kapelu (10:3), Fergusonu (7:6), Vengeru (5:1), Benitezu (3:1)... Ali je održao korak i sa mlađom generacijom koja je u jednom trenutku pretila da ga pregazi kada je „spao“ na Napoli ili Everton.

Protiv Klopa ima četiri pobede i tri poraza, protiv Murinja (4:4), Simeonea (6:6) i Enrikea (2:2) je egal, a negativan bilans ima protiv Gvardiole (2:5), Alegrija (1:3), Tuhela (3:4)... Međutim, i protiv njih je pobeđivao onda kada je bitno. Pustite ligu, kupove i slično. Gvardiolu je izbacio u polufinalu Lige šampiona 2014, Tuhela nedavno u četvrtfinalu. Od aktivnih trenerskih imena, Anćelotija su u nokaut fazi Lige šampiona izbacivali samo Murinjo, Alegri i Zidan. Po jednom.

Jedna od nekoliko biografskih knjiga Karla Anćelotija nosi naslov „Preferiram pehare“ i ona dobro opisuje njegovu trenersku filozofiju. Apsolutno ga nije briga što će mu neko danas reći da se juče provukao protiv Čelsija, da je onomad imao sreće u finalu protiv Atletika, kada je Ramos izjednačio u poslednjem sekundu, ili kako je njegov moćni Milan na sreću prolazio Ajaks, Lion, PSV, Seltik...

Te dramatične pobede sve više blede, ali zato se dobro pamti kako je sa Milanom gazio Bajern gde god bi naišao na njega. Kako je sakrio loptu Fergijevom Junajtedu 2005. pa ga onda i 2007. počistio u olujnom revanšu na San Siru. Dva puta je nokaut fazi Lige šampiona izbacivao gradskog rivala Inter i nabijao frustracije do nebesa. Gvardioli je naneo najteži poraz u karijeri kada je kao autsajder došao u Minhen i razmontirao Bajern sa Realom - 4:0.

Čak se pre može reći da Anćeloti više nije imao sreće u karijeri nego što ju je imao. One crne rupe protiv Deportiva i Liverpula se dešavaju jednom u milion godina. Ironija je da je taj Milan 2004. i 2005. bio jači od onih koji su 2003. i 2007. osvajali Ligu šampiona i da bi u devet od 10 utakmica počistio sa terena i Deportivo i Liverpul. Pa dodajmo tu i onu sudijsku lakrdiju sa Bajernom a protiv Reala, kada je ozbiljno pokraden u polufinalu. Malo je falilo da Anćeloti danas ima i duplo više od ova tri pehara Lige šampiona...

Ali sreća negde pomogne, negde odmogne. Anćeloti je to iskusio najsnažnije i nije potonuo. Ojačao je. Možda misli da je to sve izbalansirano nekom kosmičkom pravdom. Kada su ga izbušili u Minhenu, delovalo je da je njegovo vreme prošlo i da polako peva labudovu pesmu. Napoli i Everton su bili nekoliko stepenika ispod njegovog rejtinga i biografije. Ali i tamo je bio jednostavan kao kada je vodio Milan, Real, Čelsi... I tamo je leva obrva bila prepoznatljiv signal igračima da se u genijalnom umu nešto dešava i da treba da obrate pažnju.

Kada se Zidanova era u Madridu definitivno okončala, Florentino Perez je okrenuo dobro poznat broj...

Iako su mnogi bili skloni tvrdnji da je on samo prelazno rešenje, dok se Don Florentino ne domogne neke od trenerskih zvezda.

A epilog bi mogao da bude iznad svih očekivanja...

Ako se titula u Primeri i mogla očekivati, Real na korak od novog finala Lige šampiona ipak nije bio očekivan scenario. Bilo je to mnogo većih favorita. Ali eto oni sada nisu tu, a Anćelotijev Real jeste. Sve sa „matorim“ Modrićem, „potrošenim“ Karvahalom, štoperima koji su uskočili u duboke cipele dinastije Ramos – Varan, sa najboljim Benzemom u istoriji, a čak i ona dva lepršava brazilska đavolčića više ne igraju „protiv Reala“, već postižu golove kada se nađu u šansi.

U mnogome ovaj Real podseća na onaj Anćelotijev Milan. Sada je to dinastija koju interesuju samo velike utakmice. Sa Anćelotijem je počela, a izgleda da će i završiti sa njim. Onaj Milan je 2007. rutinski isporučio osvetu Liverpulu sa timom koji je već tada bi etiketiran kao potrošen i mator. Kada je Real na početku sezone u Madridu doživeo šokantan poraz od Šerifa, počele su razne etikete de se lepe i na Modrića, Benzemu, Krosa, Karvahala, Kazemira...

Anćeloti je i tada bio miran i spokojan. Kao kada na Etihadu odlazi na poluvremenu u svlačionicu miran i ležeran, mada njegov tim gubi. A rival Pep Gvardiola odlazi besan i frustriran iako je njegov tim u vođstvu. Karleto nije paničio i na kraju se vraća u Madrid sa rezultatom mnogo boljim od igre. I opet će ga baš biti briga ako u Madridu ostvari rezultat koji mu je potreban, a rival bude bolje igrao. Kako sam reče: Preferira trofeje.

Tu i tamo uđe u istoriju kao što je danas, ali ono što njega najviše radi i zanima su finala. Tokom karijere ih je izgubio samo pet od 22.