Počinje bitka za Ekvador - Dijaz na Borhu

Preostale su još samo dve utakmice u ovosezonskom izdanju Lige Pro. Dve odlučujuće. U Gvajakilu, na obali Pacifika, pobednici dve faze takmičenja, Barselona i LDU Kito, treći put ove sezone ukrstiće koplja, drugi put na bojnom polju monumentalnog zdanja Isidro Romero Karbo, najvećeg stadiona ekvadora.

Sa pobedom od 2:1 izvojevanom u Kitu, u prvoj, i nerešenim ishodom od 2:2 u drugoj fazi prvenstva, Blankosi su bili uspešniji u ovosezonskim međusobnim okršajima. Za razliku od Barselone koja je do poslednjeg kola vodila bitku za čelnu poziciju sa gradskim rivalom, gde je uspela da se održi na vrhu sa samo bodom prednosti u odnosu na Emelek, LDU je u prvoj fazi takmičenja poprilično samouvereno i sigurnu zauzeo vodeće mesto. I posle 15 godina, ponovo se susreću u finalu, istorijski trećem u kome će ove dve ekipe odlučivati o prvaku Ekvadora.

Ali danas, ovo je sukob koji izaziva veliko interesovanje zbog sve većeg rivalstva između dva tima, a debata je glasnija nego ikada do sada. I ponovo se postavlja ono višedecenijsko pitanje. Da li je konačno Ekvador dobio onaj pravi okršaj koji se može okarakterisati kao nacionalni klasik, ili je to samo još jedan okršaj vodećih klubova dva najveća grada u državi?

Govoreći strogo španskim izrazom, dueli velikih rivalstava u istom gradu nazivaju se Klasikom sa dodatkom sufiksa koji im pristje iz nekog istorijskog, geografskog ili nekog drugog razloga. Imamo vrlo jasne primere: River - Boka, Flamengo - Fluminense, Nasional - Penjarol i drugi. Ali, kako se nazivaju mečevi koje karakteriše visoko rivalstvo klubova iz različitih gradova ili regiona? Tačno je da se i on oslovljava Klasikom, ali sa jednom veoma bitnom stavkom u nazivu. Nacionalni. I tu imamo očigledne primere poput Čivas - Amerika, Atletiko Nasional - Miljonarios, Real Madrid - Barselona...

Na osnovu toga, već duže vreme postavlja se pitanje, koje su to strane koje najbolje predstavljaju i održavaju stanje regionalnog rivalstva u Ekvadoru, u zemlji koja je fatalno obeležena u svojoj istoriji podelom dve regije, sa akcentom u jeziku, različitim načinom života i vizijama. Kao odgovor, naslućuje se sukob Barselone i Lige de Kito, jer u ovom trenutku ne postoji nijedan drugi, možda više nikad i neće postojati, dok fudbal traje kao takav kakvog ga poznajemo. Međutim, to je samo trenutno činjenično stanje.

Tačno je da to nije uvek bio slučaj. Prvi veliki međuregionalni duel bio je onaj između Barselone i El Nasionala. Značaj njihovih titula i sastava iz kojih je svojevremeno po pola selekcije dolazilo iz svake ekipe, učinili su je najvažnijom nacionalnom utakmicom. Regionalizam (antimilitarizam) značio je da ovaj duel nikada nije dobio epitet kakav je zaista zaslužio i da je gradskom klasiku "Astiljero" dodeljen navodno nacionalni značaj koji se nikada nije obistinio u stvarnosti. Pored toga, uvek se isticalo da dvoboj Kanarinaca i Elektrikosa ne ispunjava taj kriterijum, posebno zbog toga što su čelnici oba kluba delili iste političke boje, isti društveni i poslovni krug. U očima planinske populacije Ekvadora, oni su bili slični, da ne kažemo isti, i nisu mogli da održavaju nacionalnu protivrečnost.

Pogled na Gvajakil (©Shutterstock)

Propadanje El Nasionala, bez vojnog novca to više nije bio isti klub, i vrtoglavi uspon LDU-a koji je nastao od početka izgradnje stadiona i koji je svoj vrhunac dostigao u eri Edgarda Bauze, kada je 2008. godine kao prvi klub iz svoje zemlje podigao pehar namenjen Oslobodiocima Amerike, Blankosima je omogućio da preuzmu ulogu rivala. Ali taj prekid jednog rivalstva koje je bilo na samoj granici sazrevanja za jedan Klasik, bio je brutalan.

Osvajanjem tri nacionalna prvenstva zaredom, Kopa Libertadores i Kopa Sudamerikane, bio je snažan udarac u lice glavnog grada i regiona koji je težio da prvi stigne do međunarodnih uspeha. Tada je ovo rivalstvo toliko naraslo da su stanovnici dva grada konstantno punili stadione, bez osvrta na očajne vapaje starog gradskog rivalstva Astiljera.

Derbi brodogradilišta

Liga de Kito i Barselona predstavljaju različite svetove, načine razumevanja fudbala, poslovanja, političke stavove, pa čak i način primene marketinga. Oni su upravo to, dve suprotne strane po svim parametrima. Pored toga, napokon je postala očigledna logika za nastanak jednog takvog rivalstva. To su klubovi sa najvećim brojem navijača u svojim gradovima. Da, Ekvadoru je trebalo 60 godina da pronađe svoj entitet dostojnog nacionalnog klasika.

Fudbal se stalno menja, kao i sve ljudske aktivnosti. Nema razloga da se misli da je Klasik besmrtan kako neki oslovljavaju gradski rivalitet Gvajakila. To je kao da čežljivo razmišljate o bitkama Rimljana i Kartaginjanima. Sve se menja. Možda za 20 godina neće postojati ni Barselona, ni LDU, kao što danas više ne postoji Deportivo iz Kita, jedan od velikana ekvadorskog fudbala, a i El Nasional je na izdisaju, treći najtrofejniji klub u državi sa 13 šampionskih titula.

Trenutno je nacionalni duel onaj koji održava tenzije, i već odavno je izlizana fraza koju je FIFA izrekla kako prepoznaje samo jedan veliki derbi unutar Ekvadora. Posle višedecenijske debate i nekoliko fudbalskih epoha ove južnoameričke zemlje, neminovno je da će se u skorijoj budućnosti sukobi ovih klubova proglasiti zvaničnim rivalstvom na nacionalnom nivou. A koliko dugo su njihovi okršaji oslovljavani kao derbi susreti koji to zapravo nisu, ne bi nas začudilo da ovo rivalstvo ponese kontradiktoran naziv po kojem je danas prepoznatljiv "Klasiko koji to nije".

U dosadašnjoj istoriji ekvadorskog fudbala, Barselona i LDU su u dva direktna navrata odličivali o šampinskoj tituli. Prvi put to se dogodilo 1990. godine. Tadašnji format takmičenja nije podrazumevao finale, već grupu od četiri najbolje plasirane ekipe, koju su pored njih činili Emelek i El Nasional, dakle četiri najtrofejnija kluba u državi. U poslednjem kolu Blankosi su ušli sa drugog mesta, dok su Kanarinci bili na vodećoj poziciji, čime im je bio dovljan čak i remi kako bi se dokopali pehara. Međutim, LDU je trijumfovao sa 3:1 i bukvalno ispred nosa im oteo titulu.

U sezoni 2003. Blankosi su kolo pred kraj već bili obezbedili svoju tada sedum titulu nacionalnog prvaka i sa šest bodova prednosti otputovali u Gvajakil na završno kolo. Ono što im je tom prilikom priredila Barselona, zagorčalo im je proslavu prvaka, sa Romero Karba ispraćeni su rezultatom 4:0, što je do danas ostala jedna od najubedljivijih pobeda u istoriji ovih duela.

Poslednji put kada su se sastali u finalu ekvadorskog prvenstva bilo je to 2005, kada je u plej-of ulazilo čak prvih osam rangiranih klubova iz ligaškog dela sezone. Kostur žreba doveo ih je do finala, u kome je LDU uspeo da na svom Rodrigo Pas stadionu preokrene minimalnu prednost Barselone i pobedom od 3:1 podigne osmu titulu državnog prvaka.

Večerašnji susret biće 217. po redu, od kojih su Kanarinci pobedili 83 puta, dok su Beli to učinili u 75 navrata, a 59 puta susret je završen bez pobednika. Barselona u noćašnji okršaj velikog finala ulazi sa više fudbalskog ritma, za razliku od protivnika koji je, poklekao u poslednjih nekoliko mečeva, završivši tek kao četvrti, ali ipak sa samo pet bodova manje od lidera tabele.

Odsustvo vitalnih igrača uticalo je na njihov kolektivni učinak u drugoj fazi šampionata. Odbrambeni dvojac u timu urugvajskog stručnjaka Pabla Repeta, ne pruža sigurnost u zednjoj liniji. Frenklin Guera je zadržao svoju poziciju, dok je Lukas Ezekjel Pjovi u poslednjem susretu ušao sa klupe za rezervne igrače.

Stadion Monumental (©AFP)

Zbog dužeg oporavka, Pjovi je još nepoznanica za predstojeći duel. Nema minutažu iako je u poslednje vreme bio aktivan na svim održanim treninzima, i za sada nema pouzdanih informacija da li je spreman da se vrati na teren. Još jedan olakšavajući faktor po igrače Barselone, je potpuni nestanak u poslednjim igrama najboljeg strelca u dosadašnjem delu šampionata. Kristijan Borha, nekadašnji as Crvene zvezde, do sada postigao je 24 pogotka, i u oba susreta ovih rivala u prethodnom delu prvenstva postigao je po gol, ali nije uspeo da zatrese mrežu neke protivničke ekipe još od 27. novembra kada je na meču sa Olmedom dva puta tresao mrežu. Alternativa na napadačkoj poziciji Blankosa je Rodrigo Agire, ali ni urugvajska "duga devetka" nije u zavidnoj formi.

Ponoćni Klasiko koji to nije, i u njemu Borha

Sa druge strene isplatilo se Barselonino angažovanje stranih igrača. Prvenstveno se to odnosi na veziste, urugvajskog Bruna Pinjataresa i paragvajca Vilijama Riverosa, a posebno se ističe argentinski golman Havier Buaraj koji je u proteklih 10 susreta svoju mrežu sačuvao netaknutom čak osam puta. Damijan Dijaz, plejmejker u kojeg Fabijan Bustos ima neizmerno poverenje pravi je talisman ekipe sa Monumentala. Povratio je borbeni duh, prijateljstvo i atmosferu kakvu samo pravi vođa ekipe može da ostvari. Tridesetčetvorogodišnji kapiten postigao je 10 golova u dosadašnje dve faze šampionata.

"Jako teška godina za fudbal, ipak završili smo na prvom mestu druge runde šampionata. Upravo time smo obezbedili grupnu fazu Kopa Libertadores za narednu godinu, čime je postignut jedan od ciljeva. Naša sezona bila je odlična, ali ne želim da na tome ostanemo, voleo bih da pobedimo i u finalu", izjavio je strateg prestoničke ekipe Bustos, koji je takođe rekao da je zadovoljan radom njegovih saradnika koji im je omogućio da se plasiraju u finale.

Prvi finalni meč na program je noćas u ponoć po srednjoevropskom vremenu. Po saopštenju IFAB-a u oba finalna susreta koristiće se i VAR sistem, a na predstojećem susretu pored glavnog arbitra Agusta Aragona, tehnologijom će upravljati Karlos Orbe.

Revanš je zakazan za sedam dana na Rodrigo Pas Delgado stadionu u Kitu, gde se Barselona sa svoje nulte tačke penje na nadmorsku visinu od 2.850 metara. Mesto na kome je poslednji put pre 24 godine osetila slast pobede...

EKVADOR, PLEJ-OF - FINALE (PRVI MEČ)

Četvrtak

02.15: (1,90) Barselona (3,35) LDU Kito (3,90)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Đorđe RADONJIĆ