Paunovićev zadatak od marta: Kako da srpski vezni red postane opasan

Mitrović, Tadić, Mitrović, Tadić, Vlahović, Jović... I tako u nedogled. Godinama unazad ista imena. Vrlo je malo bilo utakmica reprezentacije Srbije koje je rešio neko van ovog uskog kruga, a pogotovo je bilo malo utakmica gde su, kao protiv Letonije (2:1), data dva gola, a da oba strelca budu neki drugi ljudi, nijedan od špiceva Orlova.

Igra fudbalske reprezentacije Srbije dugo je bila oslonjena na osovinu Mitrović – Tadić, koja je dala skoro 90 golova u dresu najdražih boja. A, kada se na to dodaju još asistencije nekadašnjeg kapitena...

Prethodni selektor Stojković je tako koncipirao igru Orlova da se skoro sve zasnivalo na inidividualnom kvalitetu ofanzivaca. Dok su momci u liniji iza njih, u veznom redu, imali ulogu trkača i bili uglavnom bezopasni po mrežu protivnika. Pomalo jeste bizarno da su štoperi Milenković (tri) i Pavlović (četiri) dali više golova nego bezmalo polovina vezista Srbije.

I to će biti jedan od zadataka Veljka Paunovića od marta, kada zagazi u „punopravni“ mandat na klupi reprezentacije: kako da učini opasnim po protivnički gol i vezni red Srbije, a ne samo jednog do dvojicu najisturenijih igrača ekipe.

Statistika bolno govori koliko je taj resurs srpskog tima nedovoljno iskorišćen: Nemanja Gudelj je odigrao 74 utakmice za reprezentaciju, postigao je jedan gol, Filip Kostić tri gola za 70 mečeva, Andrija Živković jedan na 61 utakmici, Saša Lukić dva za 60 nastupa, Nemanja Maksimović jedan za 60 nastupa, Lazar Samardžić jedan za 26 mečeva, Ivan Ilić nijedan za 24 utakmice... U pitanju su momci koji su nekoliko godina unazad redovni u timu Srbije, gotovo da su uvek, uz poneku rotaciju, u startnoj postavi.

Samo kada se sabere broj nastupa i golova ove sedmorice fudbalera, dobije se podatak od 375 utakmica i devet golova! Jesu neki od njih fudbaleri koji pretežno imaju defanzivnije zadatke, ali ispada da ni protiv daleko slabijih protivnika, bilo ih je dosta prethodnih godina, ne mogu da dođu u situaciju ni slučajno da daju neki gol. A, daleko od toga da Živković, Lukić, Kostić, Samardžić nisu u svojim klubovima opasni po mrežu protivnika. Očigledno da u reprezentaciji Srbije postoji neka sistemska greška zbog koje ne dolaze u situaciju da matiraju rivala i to će Paunović morati da proba nekako da popravi. Imaće četiri meseca da smisli kako, pa onda nekoliko utakmica, do prve takmičarsku u septembru, da to sprovede u delo.

Uostalom, najvažniji gol u trenerskoj karijeri Veljka Paunovića, za titulu na Novom Zelandu, postigao je upravo jedan od ovih momaka, po vokaciji defanzivni vezista – Nemanja Maksimović. I onda sve do proleća ove godine i utakmice protiv Austrije na Marakani (2:0) nije dao nijedan gol za Orlove.