Partizanova nemoć u tri čina

Samo na terenu postoji Partizan. Kao klub je uništen. Ako nekome nije bilo jasno, dešavanja od subote do srede su pokazala da je marginalizovan. Zato su Grobari još jednom napravili razliku između momaka koji igraju fudbal i ljudi što sede u kancelarijama i ne čine ništa za dobro crno-belih.

Po okončanju polufinala Kupa Srbije su igrače pozdravili aplauzom i pesmom podrške, a skandiranjem „Uprava, napolje“ poželeli da što pre vide leđa čelnicima. Na njihovu žalost, to se neće desiti, jer veće šanse ima Zemlja da prestane da se okreće oko Sunca nego da Milorad Vuličelić i Miloš Vazura predaju vlast u Humskoj. Izgleda da su i pretendenati na njihove funkcije utihnuli.

To „Uprava, napolje“ postaje vapaj ozlojeđenih navijača, koji su se u prošlosti nagledali nepočinstva Dragana Đurića i njegove svite, morbidnim porukama terali Žarka Zečevića i Nenada Bjekovića, u međuvremenu šurovali sa Nenadom Popovićem, u kratkom periodu prešli put od podrške do zahteva za ostavkom njegovog prezimanjaka Zorana, imali šta da kažu na račun Ivana Ćurkovića, ali svako od njih je makar radio nešto za šta običan poklonik sporta živi. Donosio je trofeje i(li) omogućio plodno tle za osvajanje. Sadašnja vrhuška kluba može komotno da zaključa trofejnu salu stadiona u Humskoj, jer tamo nema srebrnine još od 2019. Pet godina bez pehara, sedam bez titule. Neki drugi, koji imaju morala, obraza i svest o tome koliko su loši, sami bi se pokupili, međutim, na Topčiderskom brdu izgleda da su prisutne neke druge sile, jer ostavke – čak i kad se podnesu – ne važe.

Još manje važi reč tog tandema bez snage, autoriteta, Bogami i volje, da nešto promeni u korist Partizana ili makar skrene pažnju na položaj u koji je doveden. Ili sveden odsustvom delovanja Vučelića i Vazure. Čak i kad se publika ponada, a igrači pomisle da je moguće iskazati revolt posle večitog derbija u prvom kolu plej-ofa. Da se pitao samo sportski sektor ko zna da li bi se meč igrao, jer su igrači bili razočarani arbitražom Pavla Ilića u martovskom i subotnjem derbiju i zato su tražili modele po kojima bi mogli da računaju na bolji tretman. Zaštitu kluba pred organima FSS. Dobili su veliko – ništa. Saznanje da su rukovodioci i sportisti na različitim stranama.

Najava u formi klupskog sopštenja da će Partizan tokom polufinala Kupa Srbije „iskazati revolt i protest na poseban način“ svela se na tri detalja od kojih je svaki blamantan i ne skreće pažnju na suštinu, već pokazuje nemoć kluba. Majice na kojima je toliko sitnim slovima ispisana poruka Fudbalskom savezu Srbije da ih niko na stadionu ne bi ni dvogledom pročitao na kraju nisu ni obučene. Ni tokom zagrevanja, ni prilikom izlaska na teren. Ostale su na društvenim mrežama kao podsetnik da se, kao, nešto sprema. Kao što obično sa crno-belima biva poslednjih godina, od te ideje se odustalo. Može samo da se nagađa zbog čega ili koga. Kašnjenje početka utakmice usled govora Igora Duljaja ispred opteretilo je Svetozara Markovića, jer je kapiten meč počeo žutim kartonom. Divan način da protivnički ofanzivci steknu makar psihološku prednost. I onda ispucavanje Sameda Baždara sa centra u aut. Eno, zbog toga se na Terazijama i u Staroj Pazovi još tresu, jer se Partizan „suprotstavio“ Fudbalskom savezu Srbije.

(MN Press)

Istoj onoj organizaciji koju je molio za novac i dobio ga kako bi namirio obaveze pred monitoring UEFA. Istoj onoj u kojoj nema predstavnike u odlučujućim organima. Istoj onoj kojoj daje legitimitet prisustvom na sednicama od krucijalnog značaja, ali suštinski bez ikakvog stava ili glasa. Pomisliti da će Milorad Vučelić i Miloš Vazura biti na strani sportista je toliko naivno kao i nada da će formirati tim sposoban da ugrozi Crvenu zvezdu.

Ako već Partizan nije u stanju da osvoji trofeji, Grobari su se poverovali da je makar moguće pokazati nezadovoljstvo radom Zajednice ili Saveza. Kao što je radila Crvena zvezda kad je smatrala da je u neravnopravnom položaju i izdejstvovala povlačenje Tomislava Karadžića sa mesta predsednika FSS. Tad je imala navijače, čelnike i igrače na istom zadatku. Partizan to nema. I svi su pomalo odgovorni, jer Grobari ionako ne dolaze u Humsku, što zapravo odgovara Miloradu Vučeliću i Milošu Vazuri, a oni i kad bi hteli pitanje je da li bi mogli da učine više od ničega što trenutno čine.

Više su ove sezone, makar to bilo i u smislu emocija i povezanost sa klubom, za crno-bele uradi Duljaj, Baždar, Saldanja, Marković, Natho... Krvare, igraju zavijenih glava, makar pokušavaju i to navijači vide. Čelnike neće da gledaju. Nažalost će morati. Ko zna do kad. Samo, sa njima titulu videti – neće.

Zato se ono „Uprava, napolje“ od srede veče pretvara u nemoć da se stanje u Partizanu poboljša. Ionako ne postoji. Osim na terenu.