Partizan se potajno nada Ligi šampiona, a dovodi drugoligaške igrače

Otkako su pre tri meseca počele pripreme za novu sezonu, preko kontrolnih susreta u Sloveniji i Austriji, te prve etape takmičarskih utakmica, do danas, niko od zvaničnika (u međuvremenu otišlih ili onih koji su ostali) nije jasno proklamovao ciljeve Partizana. Titulu skoro da ne pominju, iz Evrope su ispali već na drugom koraku, a jedino logično deluje da u prvenstvu poprave plasman u odnosu na prethodni ciklus kad je klub iz Humske dozvolio istorijski minimum i pao na četvrto mesto na tabeli Mozzart Bet Superlige. Ako je ambicija da se obezbedi jedno od prva dva mesta i na taj način pokuša narednog leta kroz kvalifikacije, bilo u vidu šampionske ili staze pratilaca, stići do grupne faze Lige šampiona, onda je u toj potajnoj misiji izbor pojačanja zabrinjavajući.

Klub koji, kao, pretenduje da bude deo elite je u prelaznom roku koji se na teritoriji Srbije završava u petak, doveo 11 igrača, od kojih više od 50 odsto ima status – drugoligaških! Poslednji novajlija u liku Natana de Medine, angažovan kao slobodan fudbaler pošto mu je istekao ugovor sa Ajntrahtom iz Braunšajvga, predstavlja idealnu potku za konstataciju kako su crno-beli rekonstruisali tim tokom leta. Momcima koji su daleko od nivoa ozbiljnog fudbala. Onom kom Parni valjak stremi. Ili bi trebalo da stremi.

Konačno štoper u Humskoj: De Medina iz Druge lige Nemačke za jaču odbranu Partizana

Belgijanac će se tokom utorka staviti na raspolaganje treneru Igoru Duljaju pošto je prethodnu sezonu proveo u Drugoj ligi Nemačke. Slično važi za Franka Kanutea i Alda Kalulula jer su u minulom ciklusu bili saigrači u Sošou na terenima Druge lige Francuske, uz napomenu da je Senegalac njima špartao kao pozajmljen član belgijskog Serkl Briža. Sošo je završio deveti, ali je usled velikih finansijskih i organizacionih problema ispao u Treću ligu. I Ksander Severina je drugoligaški igrač, ako se zna da je stigao iz Ado Den Haga, s kojim je bio daleko od društva najbolji timova Holandije.

Ni to nije kraj, jer je vezista Aleksandar Šćekić došao iz izraelske Hapoel Haife u koju je stigao početkom godine, ali je prvi deo prethodne sezone proveo u Dibi, a taj klub je ispao iz PRO lige Ujedinjenih Arapskih Emirata, dok je sličnu sudbinu doživeo Himki, odakle se letos u srpski fudbal vratio levi bek Nikola Antić.

Ovakvo poslovanje može se tumačiti na više načina. Mnogi će oštricu kritike usmeriti ka Igoru Duljaju posle izjave „ja sam želeo ove igrače“. I ne samo ove, već sve dovedene. Deo navijača će zameriti Ivici Kralju što se nije više potrudio na tržištu. Ima onih koji osporavaju rad skaut službe. A suština je da je glavni i odgovorni za ovakvo stanje Miloš Vazura. Zar stvarno neko misli da trener i sportski direktor, kao bivši igrači i ljudi emotivne povezanosti sa klubom, ne vide pad kvaliteta protokom godina? Ili da bi birali bolje od drugoligaških igrača samo da su im okolnosti dozvolile. A tu onda dolazimo do uloge generalnog direktora čija glavna obaveza je da pronađe novac i omogući sportskom sektoru budžet za komotnije delovanje. Uostalom, bilo je na desetine situacija kad bi Duljaj i Kralj nailazili na zid u pregovorima sa „prvim pikovima“ beš zbog toga što Partizan ili nije imao novca da plati obeštećenje klubovima ili da im obezbedi bolje ugovore. Na kraju krajeva, reči Igora Duljaja da su neki od njegovih projektovanih pojačanja potpisali za ekipe koje će se tokom jeseni takmičiti u grupnoj fazi Lige šampiona i Lige Evrope sugerišu da su crno-beli imali na radaru bolje opcije, samo nisu imali novca da ih privuku u Beograd.

Neko će se primetiti „a, šta je transferom Mateusa Saldanje?“, mada je i on delom obavijen misterijom i do danas niko nije objasnio prvo otkud klubu koji grca u dugovima 1.300.000 evra za transfer Brazilca, niti kako se obeštećenje japanskom Džef junajtedu isplaćuje. Čak se i trener Duljaj javno čudio kako su ljudi iz kluba završili taj posao i javno im na njemu čestitao. Naravno, nisu Duljaj i Kralj izuzeti od odgovornosti, jer su na ovaj trend pristali i sad nema nazad.

Na suprotnom kraju te skale stoji Miloš Vazura, jer je još jednom zakazao u osnovno polju delovanja. Novca za kvalitetna ili kvalitetnija pojačanja nema. Natan de Medina je čak šesti fudbaler za kog Partizan nije platio ni cent obeštećenja. Uz podsećanje da je većina momaka stigla tek po okončanju pripremnog perioda u Sloveniji i to se baš primećuje u takmičarskim utakimicama. Dok je generalni direktor bio na odmoru, Duljaj i Kralj su morali da se dovijaju. Vozovi su prolazili, dobre šanse su ispuštene, a bilo je na spisku potencijalnih pojačanja daleko kvalitetnijih igrača. Razume se i skupljih. Niko ne traži od Vazure glamur i luksuz, potpise vredne po 10.000.000 evra, ali malo više pristojnosti, brige o klubu, jasne smerice u kom pravcu želi da ide, na kraju i taj budžet koji bi šefu stručnog štaba i direktoru dozvolio da imaju veći prostor za manevrisanje u prelaznom roku. Što bi rekao Žoze Murinjo, kad uđete u supermarket na rafovima su jaja A, B i C klase i zavisno od stanja u novčaniku kupujete šta možete.

Nema garancije da bi neki drugi fudbaleri doneli proboj u grupnu fazu Lige konferencije, ali nema ni sigurnosti da su ovi koji su došli kao alternativne opcije, sa tržišta slobodnih igrača, nadoknaditi odlaske, na primer Fusenija Dijabatea (najbolji igrač Partizana u Evropi prošle sezone), Rikarda Gomeša (najboljeg strelca kluba u poslednja dva prvenstva), Slobodana Uroševića (kapitena)... A i sa njima je bio tek četvrti.

Gde će završiti sa „drugoligašima“ to niko ne može da pretpostavi?