Partizan neće, u Zvezdi gužva, faks čeka… I onda je Lazetić od Stojića napravio reprezentativca

Pre skoro četiri godine, već su polako počeli da ga savetuju da se mane fudbala i okrene se školi. Imao je 22 leta i bio mu je to prvi izlazak iz Beograda u kojem je rođen i odrastao. Bio je to prilično fudbalski traumatična epizoda koja je kratko trajala…

Nemanja Stojić je ceo život čekao na šansu da zaigra prvoligaški fudbal i kada mu se ukazala, to nije bilo to, već još jedno u nizu razočaranja. Do tada je već “namestio glavu” i znao kako da se bori sa njima.

Bio je i u Partizanu, i u Crvenoj zvezdi, ali mu je sudbina namenila da reprezentativac Srbije postane noseći dres TSC-a.

“Bio sam od prvog dana kada je u Partizanu krenula generacija ’98. Sve do omladinaca kod trenera Darka Tešovića. U tom trenutku je uprava kluba odlučila da nemam kvalitet koji su oni očekivali za prvi tim. Nekim zaobilaznim putem sam došao do Crvene zvezde”, priseća se Nemanja Stojić fudbalskih početaka.

U Zvezdi je otišao tek korak dalje, ali nedovoljno da ispuni cilj.

“Bio sam priključen prvom timu kada je došao Vladan Milojević. Baš tada je napravljen istorijski uspeh u Evropi kroz kvalifikacije za Ligu Evrope i nije bilo prostora za mlade igrače. Iako nisam imao neku ulogu, bio sam prisutan u svlačionici kada su se prolazili Sparta, Krasnodar… I osetio sam seniorski fudbal”.

Šta ti je bilo teže? Kako si podneo ta odbijanja?

“U Partizanu nisam ni imao šansu da osetim prvi tim, u Zvezdi jesam. Zato mi je veći žal za Zvezdom, jer sam bio na pragu prvog tima. Pogotovo što je odmah bio dobar rezultat i Evropa. Kada kao mlad prođeš toliko nepravdi, nekako te to sve oblikuje kao ličnost i ojača ti karakter. Samo guraš napred malo-pomalo i kroz vredan red ti dolaze bolje stvari”.

Put ga je dalje vodio kroz Zvezdinu filijalu Grafičar.

“Zvezda me je posle dobre sezone u Grafičaru poslala na pozajmicu u Zlatibor iz Čajetine koji je ušao u Superligu. To je bila korona godina… Otišao sam tamo i odmah video da to nije to za mene. Nisam bio zadovoljan uslovima, s obzirom da je to tada bio superligaški klub. Hteo sam momentalno da se vratim, ali papirološki nije bilo moguće. Mogao sam sam da se vratim samo u Grafičar gde se mnogo toga promenilo u odnosu na sezonu pre i ekipa se borila za opstanak. Tada sam razmišljao da sam na raskrsnici za iskorak u karijeri i da moram da postanem superligaški igrač. Već je porodica počela da me gura u pravcu fakulteta... Bilo je teško. Nisam baš razmišljao da batalim fudbal, ali pominjali su mi faks”.

Šta bi upisao?

“Verovatno nešto vezano za sport. Hvala bogu, došao je poziv Žarka Lazetića i Metalca”.

Nije bio prvi?

“Hteo me je i godinu dana ranije kada me je Zvezda poslala u Zlatibor. Tek je bio došao u Metalac i nisam znao kakav mu je tamo status. Zvezda me forsirala da idem u Zlatibor, na kraju sam pristao i pogrešio. Kada je Lazetić opet pozvao, nisam imao dilemu. Delovao mi je najiskrenije i pristao sam. Pričao mi je sve ono što sam u tom momentu želeo da čujem. Pre svega o stilu fudbala koji gaji, bez niske zone i sa karakteristikama koje meni odgovaraju. Igrali smo dobar fudbal iako nismo imali neke posebne rezultate. Bili smo mlada ekipa i igrali dopadljivo. Znao sam da u tom fudbalu mogu da se istaknem. I bez obzira što smo ispali iz lige, stigao je poziv TSC-a koji se svake sezone bori za Evropu”. 

Na šta ti je Lazetić najviše skretao pažnju?

“Mislim da umem da slušam savete drugih i da brzo učim. Forsirao me je da budem bolji i da se ne zadovoljavam trenutno učinjenim. Terao me je da tražim ‘još, još, još’ umesto da se zadovoljavam jednom dobrom utakmicom. Da uvek budem gladan uspeha. Stalno mi je to ‘kljucao’ i ponavljao da kasnim godinu dana, jer nisam došao kada me je zvao prvi put. Možda vam zvuči smešno, ali konstantno je ponavljao da kasnim tih godinu dana kada sam otišao u Zlatibor umesto u Metalac. Bio je to način da me natera da radim duplo”.

Otišao je pre tebe iz Metalca u TSC. Da li te je iznenadio novi poziv da opet sarađujete?

“Nije. On je tamo stigao u novembru, čuli smo se i tada i znao sam da me želi. Bilo je par utakmica do kraja prvog dela sezone, ali nije bilo moguće da pređem u tom trenutku, jer je Metalac loše stajao na tabeli. Odlučili smo da sačekamo leto. Bilo je i drugih ponuda, ali sam želeo da radim sa poznatim trenerom u dobro organizovanom klubu kao što je TSC koji ima sjajne uslove”.

U BAČKOJ TOPOLI TEREN ZA TRENINGE – DA SE IZUJEŠ I IGRAŠ BOSONOG

U razgovoru sa novinarom Mozzart Sporta

Koliko su uslovi bitni? Imao si sreće da skoro uvek treniraš i igraš u dobrim uslovima. Partizan, Zvezda, Grafičar, Metalac, sada TSC…

“Slažem se da su uslovi mnogo bitni. Baš sam imao problem u Zlatiboru, tamo je veliki nerad. Poludivljina. Tereni, treninzi… Igrala se ševa po sat vremena. Ja na to nisam navikao. I zato sam grebao nogama i rukama da se vratim nazad. I u trećoj ligi u Grafičaru sam imao kvalitetan rad gde se sve znalo. Znao sam kakav stadion ima TSC, ali nisam znao za uslove u trening kampu, odnosno akademiji. Dok sam bio u Metalcu, često sam se čuo se Lazetićem i stalno mi je pričao o tim uslovima. Kao da je reč o nekoj drugoj državi”.

Da li je bio u pravu?

“Bio sam u Teleoptiku koji je sjajan sportski centar. Bio sam i u Zvezdi gde su izvanredni uslovi… Verovao sam da je to najbolje u zemlji dok nisam došao ovde. Već prvi dan sam bio iznenađen. Koliko je tu samo detalja i sitnica o kojima se ne priča i za koje se ne zna…”.

Godina kad je eksplodirao Aleksandar Ćirković: Cilj mi je Mundijal 2026.

Na primer?

“Prvo, tereni! Imamo hibridnu travu za treninge, a većina lige to nema ni za utakmice. Perfektan teren. Da se izuješ i da igraš bosonog. Onda ostale stvari. Od kantine, spavaćih soba, karantina… Kada sam došao, živeo sam u trening centru prvih sedam dana i detalji su počeli da mi upadaju u oko. Sav fokus je na fudbalu. Na primer, nemaš utičnicu pored kreveta. Udaljena je da ne možeš da se zezaš na telefonu pred spavanje. I tako neki detalji o kojima nikad nisam razmišljao dok nisam video da postoje. Celokupno osoblje u centru je sjajno i vodi se računa o svemu. Ovde imamo dva obroka pre i posle treninga. Od devet do pet si na poslu. Kao radno vreme”.

Već u prvoj sezoni ste izborili Evropu i grupnu fazu Lige Evrope. Koliko ti je bilo teško da se za kratko vreme privikneš na nove zahteve i obaveze?

“Većina nas je prvi put igrala grupnu fazu. Bilo je intervala gde smo nakon reprezentativnih pauza igrali po osam utakmica za tri nedelje. Na primer, sedmu utakmicu igraš u Nemačkoj protiv Frajburga, izgubiš sa 0:5, kasno stigneš u hotel, ne spavaš dobro jer si pod adrenalinom, ujutro na avion, dođeš u Topolu u pet-šest popodne… A već u nedelju igraš derbi protiv Vojvodine, što ti je osma utakmica u tri nedelje! Em si emotivno ispražnjen, em si umoran, a nemaš roster da menjaš ceo tim… Zato je bitno što smo dobijali te manje utakmice kada su direktni rivali Vojvodina i Čukarički prosipali bodove protiv ekipa od kojih su kvalitetniji”.

BRAGA TE CELO POLUVREME DRŽI U 16, VEST HEM NA NAJVIŠE ODGOVARAO

Nemanja Stojić (©Starsport)

Šta ti je bilo najteže u Evropi? Koji rival?

“Bragu sam zapamtio, jer je to bio najteži protivnik. Baš igraju na način koji nama ne odgovara. Iako nemaju skup tim kao Vest Hem, Braga je u stanju da te drži u 16 metara celo poluvreme, da ti šutne dva puta, ali da ta dva šuta budu baš kad je potrebno. Kada nisi spreman, oni to iskoriste. Braga je bilo ogromno iskustvo za celu ekipu. U Ligi Evrope smo dobili drugu grupu po kvalitetu. Samo je bila jača ona sa Ajaksom, Brajtonom, Marseljom i AEK-om… Dobili smo iz trećeg šešira Frajburg?! Zna se ko je Vest Hem sa budžetom od 450.000.000 evra ili Olimpijakos koji evo sada igra finale Lige konferencije”.

Imponuje li vam što ste taj jedini evropski bod otkinuli baš finalisti evrokupa?

“Lepo zvuči da odigraš 2:2 sa tako velikim klubom. Drago mi je zbog njih i navijam da osvoje. Nisu tada imali dobre rezultate u Grčkoj, trener im je bio pred smenom i možda su zato i ušli nešto laganije protiv nas. Glupo je pričati o igračima poput Podensea, Fortunisa, El Kabija koji vrede milione… Satisfakcija je napraviti rezultat protiv njih. Verujem da smo mogli i u Grčkoj da se pokažemo bolje. Na kraju je bio realan rezultat da završimo kao četvrti u grupi iako smo do poslednjeg kola imali teoretsku šansu za treće mesto”.

Protiv koga vam je bilo najlakše da igrate?

“Možda nam je Vest Hem po stilu igre najviše odgovarao, jer se mnogo oslanja na individualnu kreaciju. Znali smo da neće istovremeno početi Bouven, Paketa, Antonio, jer Englezi malo potcenjuju grupne faze Lige Evrope. I znali smo da imamo šansu za rezultat ako odbranimo jednog ili dvojicu njih. To se videlo u Topoli gde smo primili gol u 90. minutu. Sa druge strane, Frajburg je ekipa jakog tempa protiv koje smo najviše patili i osećali se nemoćno. Pogotovo kroz taj srednji koridor. Olimpijakos nas je malo potcenio u Topoli na 2:0, dok je u Atini bilo drugačije. To su igrači koji tačno znaju kako i kad da napadnu prostor”. 

Ko ti je od igrača ostavio najjači utisak?

“El Kabi mi je bio izazov, jer sam dobro odigrao prvu utakmicu protiv njega, ali već u drugoj je pokazao kvalitet kod prvog gola. Od ostalih - Fortunis. Iako nekad deluje nezainteresovano, poseduje neverovatan kvalitet. Takođe, i Bruma iz Brage. Neverovatna brzina i sposobnost vođenja i kontrole lopte. Uvek ti se namesti na kontranogu”.

Deluje nekad da voliš da igraš rizično i izlaziš napred?

“Igrao sam kao klinac i veznog pa mi nije strano da se pojavim kao dodatni vezni igrač. To mi je neki plus u odnosu na većinu defanzivaca, jer sam mirniji. Osećam se komforno sa loptom u nogama. Nemam strah da navučem presing na sebe. Protiv Olimpijakosa sam kroz dobru defanzivu i direktne duele sakupio dodatno samopouzdanje tokom meča i osećao sam se slobodno”.

U SRBIJI NAJTEŽE PROTIV SALDANJE, IVANIĆA, KATAIJA…

Proslava gola protiv Partizana (©Starsport)

Koliko ti olakšava što se defanzivna linija retko menja i već dve godine ste na okupu pa nekad deluje da možete da igrati i zavezanih očiju? Ti, Cvetković, Petrović, Antonić…

“To je dobro za sve nas, znamo šta možemo da očekujemo jedni od drugih. Zeznuto je kad igraš sa nekim novim, jer ne znaš koliko može da uradi za ekipu, a koliko može da pogreši u nekim situacijama. Svakog trenutka se zna ko šta može da uradi u bilo kom trenutku. Već prepoznajem određene igrače da li će da napravi dobar potez ili grešku. Pored tih pedesetak zajedničkih utakmica, tu je i dve godine treninga gde je još više situacija na malim prostorima koje možeš lakše da prepoznaš. Normalno, uvek se desi greška koja ne može da se pokrije, ali nama kontinuitet mnogo znači. To se najbolje vidi u, uslovno rečeno, manjim utakmicama koje smo pobeđivali i držali ‘nulu’ pozadi. Ne kažem da je to samo poslednja linija, jer defanziva kreće od prvog igrača u napadu”.

Protiv koga ti je najteže u Srbiji da igraš?

“Saldanja, Ivanić, Katai… Ubace te u svoj ritam. Nisu brzi kao Bukari, ali tačno znaju kad treba da te napadnu, u kom položaju, gde da idu i gde da gurnu loptu u odnosu na tvoj položaj tela. Meni generalno ne odgovaraju niži i brži igrači koji su okretniji na malom prostoru. Više volim da igram protiv krupnijih koji ne napadaju toliko prostor, ali trudim se da odgovorim svim zadacima”.

Katastrofa Napretka u Bačkoj Topoli: TSC u stilu proslavio plasman u Evropu

Šta je realno sledeće sezone cilj za TSC u Evropi? Liga Evrope ili Liga konferencije?

“Možda nije zahvalno pričati sada o tome, jer možemo da upadnemo i u jaku grupu Lige konferencije. U Ligi Evrope imamo i treće mesto koje vodi u evropsko proleće… Sportski je nadati se Ligi Evrope zbog kvaliteta ekipa, igrača, finansija, gledanosti, ali pravo merilo TSC-a kao kluba je Liga konferencije, jer su približniji rivali po pitanju kvaliteta i budžeta. Možemo konkurentnije da se nadmećemo. Verujem da bismo i u Ligi Evrope jesenas napravili nešto bolji rezultat da smo imali makar malo slabiju grupu”.

Da li ti se čini da je ova sezona u Mozzart Bet Superligi Srbije bila jača nego prethodne i da bi mogla nešto bolje da vas pripremi za Evropu?

“Jeste, ova sezona je bila teža nego prethodna, ima više ekipa koje su igrale fudbal i igrale otvorenije. Pružala se šansa više nego inače mlađim igračima. I treneri su ofanzivniji nego prethodnih sezona pa se stvorio ambijent da se igraju atraktivnije utakmice. Samim tim i igrači dolaze do izražaja što je stručni štab reprezentacije i ispratio. Dobra stvar za ceo srpski fudbal”.

VIŠE VOLIM LOPTU U NOGAMA, NEGO DA STOJIM NISKO

U opremi reprezentacije (©Starsport)

Da li ti je kao defanzivcu draže što se igra otvorenije?

“Naravno da volim da moja ekipa napada i pobeđuje. Moje karakteristike su da više volim loptu u nogama nego da se branim i konstantno stojim nisko. Naravno, za takav stil mora da bude dobro organizovana ekipa i da se u svakom trenutku zna ko gde stoji na terenu. Kad igraš u nižoj zoni, lakše se braniš, jer su saigrači bliže. Kada igraš otvorenije protiv boljih igrača, onda je teže braniti se. Te probleme smo imali i mi u klubu, i reprezentacija Srbije. Igraš protiv najboljih igrača na otvorenom prostoru i to napadačima više odgovara. Zahtevno, ali i lepo”.

Očigledno da si dobro odradio posao čim te je selektor Dragan Stojković uvrstio na širi spisak.

“Znao sam da selektor gleda i prati. Igram dobro, konstantan sam već godinu dana i iako nisam dobijao pozive, potajno sam se nadao da mogu da odradim što je do mene i da se nađem među pozvanima. Već sam bio ranije pozivan za meč u SAD, ali ovo je bitnije pošto je u pitanju spisak za EP. I dalje sam pod utiskom, velika je satisfakcija naći se na širem spisku. Presrećan sam i jedva čekam da izađe i konačan spisak”.

Da li sebe i igrače iz Superlige vidiš kao autsajdere pred kraćenje spiska?

“Naravno da bi trebalo verovati i nadati se. Na selektoru je da kroz taj spisak predoči viziju i kako planira da igra. On zna ko treba da se nađe na konačnom spisku, tako da verujem da ozbiljno konkurišem za njega”, optimistično kaže Nemanja Stojić.